Ноел Путник
ТУНЕЛ

 

            Лепи је смислио песму за вечерашњи репертоар. Било ју је лако запамтити:

                                    Ако пређеш границу

                                     јебаћу ти мамицу

            – Шта је граница? – питам и зурим у мрачни угао у којем назирем Лепог.

            – Граница? Не зна се тачно – чујем промукли глас из сенке. – Граница је, наравно, на средини између нас и њих. А опет, може бити и ближе њима, можда баш она линија изнад које понекад провире или протуре пушку.

            – Граница је сам њихов прелазак из непостојања у постојање – додаје злобно Мачак, шћућурен уз бубњару у којој пуцкета ужарено угљевље.

            Напољу пљушти киша из црног неба. Наредник је дозволио да распламсамо бубњару јер нас по оваквом пљуску дим неће лако одати.

            – Хајде, пождерите то па да им запевамо – режи Наредник са своје дрвене столице. Једино он има столицу, ми остали седимо на утабаној земљи.

            Појели смо следовање сочива из конзерве и вратили се напоље у ров. Киша нас облива и пробија до костију. Распоређујемо се, нас десеторица из чете, тако да образујемо људски низ од петнаестак метара. Набијам шлем на главу колико могу, да ме потоци кише не заслепљују. Ионако се нема шта видети – из наших јама готово да не избија никаква светлост. Од јама до рова воде вијугави тунели, како светлост не би могла да изађе, а шрапнели да уђу.

            – Запевајмо, господо!

            Подижемо главе к небу и започињемо песму. Наредник нам се у мраку провлачи иза леђа и ударцима по плећима подстиче да певамо што гласније. Песма мноштва промуклих мушких грла меша се са шумом кише. Много је чета у рововима с обе моје стране и све певају своје песме. Све се то меша у страшну буку. При једва видљивој, црвенкастој светлости која ипак бежи из наше јаме, више слутим него што видим да је ивица рова можда тек два педља изнад моје главе. Шта ако крену с бомбама?

            Изведба се ближи крају и гласови посустају.

            – Мачак! – заповеда Наредник. – Говна!

            Мачак нестаје у тунелу и враћа се после неколико секунди. Пролази нам иза леђа и гура кесе у руке. Вечерас и ја добијам кесу. Ценим да их је четири-пет, колико се данас прикупило.

            – На мој знак „је’н-два-три“, бацај! – виче, а заједно с њим вичу и сви други наредници у сплету ровова. Широким покретом, као да замахујем ручном гранатом, пребацујем кесу преко ивице. Тренутак тишине, а затим удаљене псовке из два-три грла. Опет се, као и ранијих вечери, чудим што их сасвим разумем. Љутите псовке из два-три, а из мноштва других грла демонски смех и псовке пуне распојасаног хумора. Закључујем да је само једна кеса из наше чете погодила циљ.

            – Колико је далеко други ров? – питам Лепог крај себе.

            – Откуд бих ја знао? – бреца се. – Двадесет, тридесет метара… Ваљда колико је довољно да бомбе не докаче оне који их бацају!

            А онда запљушташе њихове кесе. Чујем праскање и бесну вриску с обе своје стране. Затим и детонацију једне бомбе, можда неких педесет метара с моје леве стране, у нашем рову. Талас врелог ваздуха обара нас у блато под ногама, а у даљини почињу крици и позиви у помоћ.

            А онда, негде изван рова, из даљине и мрака, сложно скандирање, као један: „Имбецилу који пева / распорићу црева!“

Уз крваве крике и далеко скандирање, улећемо у јаму и мокри се бацамо сваки у свој угао.

            – Животиње… – мрмља Сифон. – Поново бомба! Где им је част? Нема бомби у време певања! Договор је договор!

            Зачиње се уморан жамор, али и он убрзо утихне и сви слушају песму угљевља у бубњари.

            И тако свако вече.

            Колико већ вечери? Седам, десет, тридесет? Не могу да се сетим.

            Брзо тонем у хладан сан.

*

            Наредник има главу округлу као кромпир и таласе сала који му се сливају низ потиљак. Очи су му чкиљаве, ситне, зле, а веђе високе и спуштају се ка ушима у широком луку, као да је стално тужан. Али није тужан, то је само привид, очи су му пуне подсмеха према свима, прорачунате, лукаве.

            Наредник носи црну кравату преко зелене војничке кошуље, то га одваја од нас осталих. Кошуља му се надима у пределу трбуха и кроз прорез између два дугмета вири маљав стомак. Лице му је подбуло, с врећицама подочњака, брада дуга, бујна и још увек црна.

            – Ти, мали, од данас идеш у Интендантску – каже ми. – И не враћај се без меса!

            Полазим низ ров, а вођа ми је Сифон, који се злобно клибери и објашњава како месо обавезно мора бити сирово, иначе сам награбусио.

            – Ништа роштиљ, бато – сикће он. – Наредник жваће само крваво. А ми остали конзерве. Једном сам се зајебô и донô му роштиљ. Од онда ме зову Сифон јер сам морао рукама да очистим све сифоне у касарни.

            – У касарни?! – пренем се ја. – Дакле, била је нека касарна?

            – Много питаш, бато. Ваљда је била, јебем ли га.

            Тешко је описати то кроз шта пролазимо, ту бескрајну мрежу ровова, час гацајући по блату помешаном с крхотинама муниције и шрапнелâ, час клизајући се по склепаним конструкцијама од дасака, бесно се сударајући с војницима из других чета, с њиховим наредницима одевеним у зелене кошуље с црним краватама. Систем ровова одводи нас у дубоку позадину, у Интендантску, где војници у белим кецељама наживо транжирају престрављену перад, претачу безбојне сплачине из лонаца у лонце, броје конзерве и лимене кантице с водом. Неки грмаљ трпа у Сифонов џак конзерве са сочивом, а ја добијам пакетић од алуфолије из којег се цеди крв. Јуримо натраг истим путем, ако је то икакав пут.

            Повремено заштекћу аутомати негде иза, испред, изнад нас, разлегне се експлозија праћена јауцима, прогута нас црни дим. Стижемо у нашу јазбину и предајемо товар.

            Наредник је задовољан.

            – Добар си ти мени, мали – говори и угриза жилаво месо. Ми отварамо конзерве. У бубњари пуцкета угљевље.

             Тонем у сан.

*

            – На кога тачно пуцамо? – питам у паузи између рафалâ.

            – На кога пуцамо? – бреца се Лепи и гледа ме као идиота. – На непријатеља, на кога другог?!

            – Шта нам је он урадио?

            – Издао је. Издао, ђаво. Вратио точак уназад. Хоће да нас пороби својим лажима.

            Сифон има теорију да нам је због сталне буке, слабе хране, мрака и лошег сна свима ослабила меморија. Постало је тешко рећи и кад је тачно дан а кад ноћ, а камоли заронити у деликатнија питања. Али, ето, он је некако сигуран – мада се ни сам баш најбоље не сећа касарне и обуке – да они тамо, у супротном рову, и нису људи већ некакве изобличене креатуре које, како налаже света дужност, треба засипати мецима и говнима.

            – Ко побеђује? – питам Мачка. – Ми или они?

            – Ни то није сасвим јасно – одговара. – Ратна срећа се мења. Али рекао бих да обе стране чврсто држе своје ровове. Зато увек најебу они између.

            – Који између? – чујем свој скамењени глас.

            – Деси се понекад, нико још није објаснио зашто, да неко од наших или њихових напусти ров и нађе се на ничијој земљи. Ето тако, из чиста мира, измигољи се из рова, баци пушку и крене. И онда, ако провириш преко ивице, можеш да га назреш кроз помрчину од дима, како бауља по спрженој земљи и као да ни сам не зна куда би. Остаје тајна шта му у тим тренуцима пролази кроз главу, али и то је неважно. На такве припуцају и њихови и наши. Они обавезно страдају.

 

*

            Неколико ноћи нема сна. Дежурам у рову. Подигнем поглед и нада мном зјапи понор. Црна киша сипи ми у очи.

            Зашто људи излазе на чистину? Зар им није боље у рову?

            Прогањају ме та питања.

            Сигурно овде има многих страхота које човека натерају да сиђе с ума. Сваки дан гледа крв, комаде лобања, расточена ткива. Сваку ноћ слуша неутешне крике и вапаје рањених, умирућих, ропац тек раскомаданих. Мало-мало па изгуби неког блиског.

            А има и горих ствари. Та киша што непрестано засипа из црног понора, црна киша која добује по мозгу. И кесе измета што у оба смера крстаре празним црним простором. Хорске песме без слуха и смисла, ледени сан и увек иста храна из старих конзерви. Питања без одговора и време без мерних јединица. Можда зато човек сиђе с ума?

            А онда, и те приче… Приче о масовним укопима жена и деце негде далеко иза ровова. Чијих жена? Чије деце? Не зна се. Нико то није видео, само се прича. Па о крвавим гозбама највиших официра, негде у дубокој позадини. Не сирова ћурка или плећка као наредници; не него људско месо. Наше? Њихово? Не зна се, само се прича. Можда зато човек полуди?

 

*

            – То су све будале – цеди Мачак кроз зубе док стражаримо на граници нашег дела рова.

            – Ко су будале?

            – Ти што излазе из ровова и гину. Ако им је већ дојадило, има и других начина да човек нешто промени.

            – Зар овде може нешто да се промени?

            – Може, ако имаш добру информацију – одговара испод гласа и гледа ме значајно. – Ниси чуо за Тунел?

            Одговарам да нисам. Можда мисли на тунеле који воде од ровова до наших подземних склоништа?

            – Ма не, не… – одмахује главом у помрчини и наставља шапатом. – То је, иначе, тајна. Ја сам чуо од Наредника, немој случајно да си ширио даље. Уосталом, вероватно је обична бајка.

            Обећавам му да нећу.

            – Има негде један тунел, мало њих зна где тачно. Тунел који спаја нас и њих. Наводно је то ствар неког старог споразума и гаранција, јер нико га не дира: ниједна страна не покушава да га затрпа или злоупотреби, нико, такорећи, не обраћа пажњу на њега. Уосталом, скоро нико ни не зна да постоји.

            Гледам у његову тамну силуету и ћутим. Заиста звучи као бајка.

            – Понекад, тако причају, понекад, али врло ретко, понеко се одважи и провуче Тунелом на другу страну. Е сад, зашто и шта се тамо збива с њим, то ће сам ђаво знати. Ваљда да нешто промени, а да избегне излазак на брисани простор. Али и тамо га вероватно одмах убију.

            – Да ли ти знаш некога ко се провукао?

            – Ја не знам, али Наредник ми је рекао да зна некога ко зна неког таквог. Мени је сама идеја болесна, али кад већ причамо о тим лудацима што излазе из ровова…

 

*

Пролази дан за даном, једнако сив, једнако слеп, киша нас засипа из свог далеког, црног извора, сапира људску изнутрицу са дасака под нашим ногама. Да ли смо их убили више него они нас? Да ли смо их боље обасули говнима? Не знамо и никада нећемо знати. Све што чујемо су крици и песме, њихови и наши, понекад псовке, понекад смех у паузи од рафалâ. Кад год можемо, бежимо у своје јаме, својим конзервама са сочивом.

Све чешће се гурам да идем у Интендантску, иако нисам једини задужен за то. Нареднику доносим комаде са свежом крвљу. Упознао сам тамо све куваре и достављаче, придобио их ласкањем и приземним шалама, добијам шта пожелим. Причам им о врећама гована испаљиваним из топова, о ћевапима од непријатеља, свакакве им будалаштине причам. То им се, зачудо, веома свиђа.

Наредник ме све више воли. Почео је да ми скраћује смене. Даје ми остатке својих крвавих одрезака. Муљам их по устима све док не окренем главу да бих могао да их пљунем у шаку.

Наредник почиње да ми указује поверење. И ја се полако ослобађам па почињем да постављам питања. О Тунелу. О ономе ко зна онога ко се провукао кроз Тунел. Нареднику је све то забавно јер не верује да Тунел постоји. Мисли да је то једна од оних војничких бајки с којима се лакше проводи време у рову. Зато ми и одговара.

Онај ко зна онога је неки Црни из 753. чете, петнаест одсека десно од нас. Наредник познаје Црног, али сматра да овај све измишља. „Уосталом, све су то глупости“, додаје и окреће се на другу страну. Мутна киша сипи, топови грувају, посвуд се шири смрад фекалија, али мене носи неки чудан полет: имам план.

 

*

Интендантска је осам одсека десно од нас. Са својом белом интендантском траком око мишице, пролазим стражарске пунктове међу одсецима, као од шале. Остављам за собом Интендантску и настављам да бројим одсеке. Лако налазим петнаести. Представљам се тамошњем нареднику и лажем да ме послао мој Наредник да нешто питам Црног.

– Имао је на продају неке кравате – говорим. – То занима нашег Наредника.

– Какве кравате? – сикће ми Црни полугласом кад смо се издвојили у страну. То је један испијени, тужни крупајлија, сав зарастао у дугу проседу косу и браду. – И ко си ти уопште?!

Представљам се и објашњавам. Желим да нађем Тунел. Знам да он зна неког ко је њиме прошао. Треба ми његова помоћ.

Црни се испрва мигољи. Осврће око себе. Нема појма о чему говорим.

– Платићу! – кажем одлучно. – Новцем, храном, чиме желиш. Живим месом.

– Убићу те ако икоме одаш да сам ти рекао, јеси разумео? Ја знам где је Тунел. Ја сам лично одвео тог неког. Али цена је да ми донесеш нечији сиров одрезак. Не неки већ нечији, јеси разумео?

Нема тих приземних шала које ће шефа кухиње нагнати да ми набави нечији свеж одрезак.

– Такви одресци, то, уосталом, не постоји, то су војничке празне приче – говори гласом пуним правдања и гледа ме са зебњом. Један погрбљени дебељко с јарећом брадицом, у војничким панталонама с цокулама на ногама и белом кецељом преко голог трупа. Његове речи, међутим, као да остављају отворен тајни пролаз:

– Помози ти мени, па ћу и ја теби – каже ми после много мог наваљивања.

Овде прескачем како сам му помогао да преброди војничку усамљеност и прелазим на део у којем журно корачам ка петнаестом одсеку са свежим комадом људске надлактице увијеним у много папира. Анатомија мора бити препознатљива, запретио ми је Црни.

Задовољан је. Анатомија не лаже. Добио је оно што је доступно само највишим ешалонима – он, прашинар! Мала награда за чување тајне, на које је, како ми не без поноса рече, својевремено, некада давно, био чак и званично обавезан.

 

*

– Црни…! – говорим за њим, док покушавам да га сустигнем у сулудом трку. – Црни, да ли је икад ико прешао од њих ка нама? И где су ти људи?

Крећемо се већ сасвим непознатим пределима, полунапуштеним, разгранатим рововима са тек понеким изгубљеним војником. Мора бити, колико сам избројао, да је већ седамдесети или седамдесет пети одсек. Ровови су пуни зарђалих конструкција и набацаних џакова песка, избушених на милион места. Овде као да се борбе већ дуго нису водиле.

– Има их, како да не – одговара он после дуже паузе. – Паз’ да ти их не набројим!

Стижемо до масивног, сагорелог поклопца од тенка, строваљеног у ров тако да је скоро препречио пут. Баш почех да псујем – кад схватих да се Црни зауставио код самог поклопца.

– Ево, прикане – говори ми и обазире се на све стране. Нигде никог.

– Тунел? – питам, а срце хоће напоље из груди. – Где?

– Ево, иза поклопца. Не мислиш ваљда да се ту наместио случајно?

Стојим крај поклопца, у помрчини се назире зелена боја, и гледам. Црни ме граби за лакат и подвлачи под поклопац. У влажној тмини, осветљеној само чкиљавим лампама наших шлемова, зјапи одвратна, мрачна рупа. Тек толика да се човек моје конституције пузећи увуче унутра. Сноп лампе осветљава још дубљи мрак, мртво корење вегетације, сабласну паучину, поточиће блатњаве воде што се сливају низ храпаве зидове.

– Ево ти, хтео си, па узми ил’ остави. Немам намеру да заноћим овде!

– Чекај! – кажем и грабим га за рукав, јер већ се окренуо да пође. – Тек тако да одем?! Зар не треба некоме да ме пријавиш?

– Да те пријавим?! Коме? – крцкаво се смеје и нестаје у помрчини.

 

*

Пузим кроз мрак и језа ми се увлачи у кости. Хладно је и влажно, поточићи се одасвуд сливају и натапају моју блатњаву стазу. Колена и лактове забадам у то блато и вучем се кроз њега као пребијена звер. Сноп моје лампе на челу хваtа само беозблични глиб непосредно испред; већ маlо даље – потпуна tама. Смрди на црницу, као на dну ископаног гроба. Мој дах, шљапкање блата око теlа и тромо капање повремених поtочића јеdини су zvуци. Гаdиm се паučиnе kоју hvатаm gлаvом и rамеnима, плашиm се осmоноgих неmани kоје bи mе mоgле спопасtи. Тunел је тако uzаn dа се више не bih mоgао оkренutи и поćи nаzад. Mоždа јеdино unаtrаšке.

Šта ćе bиtи с drugе strане? Ко ćе mе чеkати? Хоćе ли mе оdmаh ubitи? Dа ли ćе у mrаku mоćи dа vidе dа nisаm nаоruжаn? Та пitanjа mе nа trenuтаk zаdržавајu u mеsтu, tаmаn tолиkо dа sе оsvrnем i bоljе оsmоtrим zеmljани zid око sебе.

Sад viдim да поtоčići nisu sаmо vоdа. Поnеgdе су crvени. Из zеmljе изnад mоје gлаvе cedi se krv. Nastavljam dalje. Zamišljam brisani prostor iznad sebe, ledinu natopljenu krvlju nesnađenih, zamišljam kako njihove kosti tonu ka meni. Puzim dalje, beskonačno, hladan i mokar kao zmija, i više ništa ne zamišljam. Puzim na laktovima i kolenima koje više ne osećam. Dah mi se pretvara u paru.

A onda snop lampe nailazi na zid. Maskirne je boje i mekan. Pipam: razapeto šatorsko krilo. Zadržavam dah i osluškujem. S druge strane muk. Umoran sam, toliko sam umoran da nemam snage ni da zavučem ruku pod šatorsko krilo.

 

*

            – Evo nama novog bradonje! – budi me reski glas.

            Neke ruke me povlače po tlu, na silu odižu, pridržavaju. Oko mene se sjatila horda crnih aveti.

            – Gledaj ga, majke ti, kô da je od blata napravljen! – smeje se drugi glas, moćni bariton. – Vodite ga na čišćenje i brijanje, da tom deliji vidimo lice!

            Sad jasno spoznajem ono što mi se i dosad činilo: govore istim jezikom kao mi! Dok me nekud odvlače kroz rov, lutajuća svetla njihovih lampi padaju im na lica i ja vidim lica ista kao naša, samo golobrada. Pretrnuo sam od straha, ne odgovaram na njihove grube šale, spremam se da čujem poslednji rafal.

            Rafal, međutim, izostaje. Evo nas u solidno osvetljenoj jami, suvo je, toplo i ugljevlje veselo krcka u bubnjari u uglu. Posedaju me na tle od utabanog blata, a sa visoke stolice posmatra me Poručnik u zelenoj košulji s crnom kravatom. Glave okrugle kao krompir, očiju sitnih i zlih, podgojen i bezbrad, pažljivo me procenjuje i dobacuje mi gotovo nežno:

            – Šta je, umorio si se tamo?

            Naređuje da mi se donesu lavor, brijač i voda za umivanje, uniforma i puška. Nije me čak ni za ime pitao.

            Umiven, obrijan, odeven u suvo, ubrzo se ponovo nalazim pred Poručnikom.

            – Sad se malo odmori, pojedi nešto – govori on očinski brižno – a posle će ti Lisac i Sivi sve objasniti.

            Četvorica ili petorica drugih u jami slušaju s odobravanjem. Raduju se pojačanju u redovima.

            – Nadam se da si vičan stihovima – dodaje Poručnik na vratima zemunice, pre no što će nestati u krivudavom tunelu. – A u klozetu obavezno obrati pažnju na kese. Ništa čvrsto se ne baca. Sve skupljamo i pripremamo za slanje.