Милан Радоичић
ОКУСИТИ СУМПОРОВИТУ ВОДУ
Снежана Милојевић: Сумпоровита вода
Кључ издаваштво, Београд, 2023.
Нисам по Смрт могла да свратим,
Та Смрт љубазно сврати као гост,
Кочија беше само за нас двоје,
И Бесмртност.
(Емили Дикинсон, Ја сам нико! А ти, ко си?)
„Чини ми се да се личност са дефектом лакше отвара. Лакше се прави увид у његову психу, него у психу некога ко је потпуно здрав. Срећан човек је књижевно нефотогеничан”, констатовао је Слободан Селенић као одговор на питање због чега су физички и(ли) духовно обогаљени ликови поетичка константа његове прозе. Слична идејна матрица назире се и у тренутку суочавања са насловом књиге прозе Сумпоровита вода Снежане Милојевић.
Промишљено обликованим насловом своје књиге прича, и пре него што зарони у литерарне меандре Сумпоровите воде, ауторка у свести заинтересованог читаоца активира бар два асоцијативна тока. С једне стране, сумпоровита вода асоцира на бањска лечилишта где се она употребљава као ефикасно средство излечења, док је, с друге стране, сетимо ли се Елиотове Пусте земље, оправдано да читалац у помену сумпора препозна (не)скривену алузију на задах пакла. Два асоцијативна низа формирају два херменеутичка кључа, тако да се у простору између могућности физичког излечења и неминовности духовног ништавила уцртавају координате литерарног света Сумпоровите воде.
Низ од седамнаест прозних целина започет је причом Ахилова пета, исписаном у епистоларној форми писама вољеној жени. Нараторско ја, коме је тетива повређена, проговара козерски, али и интелектуално се индентификујући истовремено са личностима Ахила и Вука Караџића, те протагонистима Романа о Лондону или Чаробног брега. Вештина приповедања у мушком роду показана у причи која отвара књигу, те склоност ка успостављању интертекстуалних и интермедијалних релација, остаће упечатљива поетичка константа Сумпоровите воде.
Физичка дефектност испод које се назиру емоционалнa слабост и осећај губитништва сугерисана је и причом Мушице, исприповеданом из визуре нараторке са повређеном руком. Две уводне приче испостављају се као добар показатељ начина на који се аналитички дух научника – познаваоца теорије књижевности – транспонује на прозаистички списатељски рад. За разлику од наратора Ахила који се обраћа писмом, нараторка приче Мушице своје сугестивне описе ентеријера и екстеријера обликује медитативно кроз форму која веома подсећа на дневничке записе. Снежана Милојевић зна и да „Чеховљева пушка” из првог чина мора да опали до краја драме – тако да лист купуса који њена јунакиња привија на рану с почетка на крају бива „ритуално” свучен с руке.
Исто је и са црном одећом која отвара причу Михољско лето, док је јунакиња навлачи у завршној сцени. Да ауторка не поседује темељно знање из теорије књижевности, Сумпоровита вода би била значајно сиромашнија књига, ускраћена за динамично наратолошко онеобичавање спроведено сменама наративних родова и инстанци, које се неретко спроводе и на простору једне приче. Поменуто Михољско лето започиње у трећем лицу, до краја је приповеда свезнајући приповедач, како би нарација била окончана интрадијегетички у првом лицу. Упркос томе, читалац није сведок неконтролисане примене теоријских начела, већ ауторкиног концентрисаног осећања за визуру коју унутрашња психологија и спољне околности ликова налажу: „Реч је о три брезе чије су се крошње спојиле у једну лепу и достојанствену целину, која мени, ко зна зашто, изгледа тужно”. И збиља: читалац је уверен да наративној инстанци, која свет посматра из болесничке собе, брезе и не могу другачије изгледати, те да је стање болесничке изопштености као маска кроз коју се помаља најдубља интима.
Ово нипошто не значи да ауторка робује сижејним конвенцијама и омеђеним хоризонтима очекивања, већ да се хоризонти које сама успоставља артикулишу на плану приповедне медитације. Ауторка се вешто поиграва и феноменом времена, што показује прича Диносаурус, конципирана по принципу приче у причи, те укрштаја садашњег и прошлог. Овакав стваралачки поступак могао би бити омаж Иви Андрићу, коме је Снежана Милојевић до сад посветила две научне монографије: Медитативна проза Иве Андрића (2017) и Закон земље, наратив о жени у прози Иве Андрића (2020). Поред Иве Андрића – било имплицитно или директним цитирањем – ауторка остварује комуникацију и са Чаробњаком из Оза, филмом Бити Џон Малкович и осталим феноменима у распону од књижевног канона до популарне културе.
Властиту свест о плими општости и вештини отклона од ње, Снежана Милојевић показује када једна од њених прича понесе назив Општа места. Мотивски блиска је и прича Купачица, која налаже промишљање о томе је ли једини начин опирања зубу болести да се буде хладна мермерна статуа. Важност приче Општа места лежи и у томе што се на њеном примеру најупечатљивије дâ сагледати висока функционализованост простора у прози Снежане Милојевић. Засигурно није произвољно наглашено плаветнило болесничке собе, као ни непосредна близина између болнице и капеле. Докторка Нада која умире у петнаест до пет, провучена кроз менталну слику болеснице што се живо сећа Хичкоковог филма Птице, доприноси укупној језовитости приче, али и херменеутичком потенцијалу Сумпоровите воде у целини. Због тога није погрешно претпоставити да ова књига прозе поседује и својеврсну романескну структуру.
Помен романа Чаробни брег бива тематско-мотивски развијен управо у причи Општа места, где су живот и смрт тесно скопчани – како у рефлексијама нараторке тако и сугестивно назначеним простором. Додамо ли томе „сумпоровиту“ асоцијацију из наслова – симбол лечилишта задобија обрисе лимба и служи као предворје ка животу и(ли) смрти. У ту сврху јесте упутно приметити и гробље, као лајтмотив ове прозе. Стање дефектности и кокетовање са смрћу је оно што, у већој или мањој мери, одређује све приповедаче и протагонисте Снежане Милојевић. Ниједан од њих се не истиче ни у позитивном, ни у негативном смислу – интересантним их чини физичка или духовна одроњеност. С обзиром на практични, лековити учинак феномена сумпоровите воде, читање овог прозног штива, пред читаоцем васпоставља питање о томе да ли смрт постаје благотворни чинилац у тренутку када је освестимо и укључимо у живот.
Међутим, у прози Снежане Милојевић нису оболели само појединци, већ и друштво у коме и они медицински здрави делују. Упутство за пливање у савременом свету јасно се ишчитава у тексту приче Елементарно ажурирање, где ауторка слика свет у коме је једино разумевање оно које појединац пронађе када потражи пут у средиште себе, а дијалог бива такав да у њему саговорници нису равноправни, нити разумевају један другог. Данак који се плаћа таквом устројству међуљудских односа ефектно је показан формом и садржином приче Мамурлук.
Да иза сваког књижевног дела стоје, у првом реду, личност и њена актуелна епоха показује и прича Клаустрофобија, која се дâ читати и у алегоријском кључу, те служи као бритка пародија на рачун академске заједнице и научног дискурса. Пажљивом читаоцу неће промаћи ни нит процеса деновелизације који ауторка спроводи кроз своју прозу. Тако у причи Пластична постигнућа читалац бива суочен са кратким курсом о формирању прозне слике. Свесна да може знати само оно што зна свезнајући приповедач и да не може знати оно што таква визура не омогућава, ауторка на неколицини места открива своју списатељску методологију. Тај процес у Клаустрофобији задобија двоструку функцију када постаје и опора сатира.
Посебан тематски круг унутар Сумпоровите воде заузимају оне приче чија је радња смештена на егзотичним дестинацијама Туниса и Сицилије. Реч је о причама у којима до изражаја долази путописни дух Снежане Милојевић, већ виђен у књизи путописне прозе Оријентални Мефисто и други путописи (2015). У кругу „пустињских прича“ затичемо и једног од драмски најобликованијих ликова ове књиге – реч је о насловном јунаку приче Господин Ерор. Грађена по принципу omen est nomen, прича о тајновитом Господину Ерору који болује од конјуктивитиса промишљено започиње описом подне простирке у крупном кадру, како би потом средиште пажње било усмерено на његове очи. Скрајнута индивидуа, коју су кроз живот водили углавном погрешни избори, скрајнута је чак и у нарацији у чијем је наслову – те се тако Господин Ерор појављује више као нејуначки јунак о коме се „свесно несвезнајуће“ приповеда, него као лик који делује. Саодносно томе, Владислава Гордић Петковић исправно констатује да приповедачи и протагонисти у прози Снежане Милојевић „нису толико налик једни другима по својој националној или социјалној припадности, колико по предиспозицији за бол, губитништво и неуклопљеност”.
Књигу прозе Сумпоровита вода затвара прича Острво, у којој се остварује комуникација са Ахиловом петом с почетка књиге. Приповедачица из последње приче пружа одговор на писма из прве приче. Да је она вољено Друго, о коме смо на почетку читали, потврђује и „терапеуткиња плавих очију”, поменута у оба текста. На тај начин и лик Ахила доприноси уоквиривању целине. Козерски тон и Ахилова изузетност сугерисане на почетку, код нараторке последње приче прелазе у меланхолични тон инспирисан фигуром Ахиловог торза. Менталне слике из ровињског лечилишта за пандан имају „несећање у сликама” и причу о изгубљеним фотографијама.
Да би приповедао о Пустој земљи, Елиот је за подтекст преузео мит о Светом гралу (који у основи има веру у смислену страст постојања), како би га пародирао и певао о ужасима духовно и физички опустелог свакодневља. У наше дане, Снежана Милојевић своје приповедање конституише на темељу симболичног потенцијала које проналази у лику Ахила. Тачка која спаја нашу ауторку и Елиота несумњиво јесте осећање духовне и физичке јаловости која преовладава у слици света. Од Ахила је остао само торзо, а слике – чија је сврха да подсећају – претворене су у „несећање”.
Напослетку, морамо да приметимо да се ауторка Сумпоровите воде ипак разилази са унеколико једнозначним Елиотом. Као што је Андрић у Знаковима поред пута констатовао да „Сунце може да значи и уништење”, тако и Снежана Милојевић завршава своју књигу прозе речју „необјашњиво” – чиме је и читалац упозорен на чињеницу да једнозначности (као ни „смрти”) нема. Као и да сумпоровитост може значити и излечење.