Милан Мицић
ДА ЛИ ЈЕ ОВДЕ БОРАВИО МИЛЕ МУЊАС?

 

 

1.

Кажу да се Миле Муњас , добровољац из села В. у Банату, појавио у  сцени неког филма.

То је био румунски филм из ране јесени 1916. године о борбама на добруџанском фронту.

Миле  је био војник који је после удара бугарске гранате у српски ров 18. септембра 1916. године у 15.33 часова пролетео ваздухом и долетео у шумарак.

2.

 У 1. чети 2. батаљона 4.пука Прве српске добровољачке дивизије тврдили су да је Миле  погинуо.

Три сузе капнуле су на тврду добруџанску земљу.

Плакали су један његов земљак, наредник његовог вода и капетан чете Паја Добријевић.

 Наредник његовог вода пустио је две сузе, а од поменуте двојице који је плакао на суво није утврђено.

3.

Сведоци тврде да је војник Муњас отресао у шумарку прашину са униформе и вратио се у ров баш кад се делила вечера.

Тражио је да му се као мртвом додели  још једна порција  јер   погинули за отаџбину  то заслужују.

 

 

4.

У српском јуришу на бугарске ровове који су трајали 20. септембра 1916. године од седам сати ујутру до седам сати увече и завршили се упадом у ровове 25. драгоманског пука Софијске дивизије учествовао је и  Миле  .

Када је ускочио у бугарски ров са  земљаком и наредником свога  вода рекао је да мало одану и не гоне бугарске војнике.

Они нас гањали  јуче , ми њи данас. Мора бити мало отдиха.

Иначе ћемо сасвим поцркат.

5.

У Марибору, на обали Драве, 19.јуна 1919. године Миле Муњас, његов земљак из Лике  Васиљ Зораја и наредник Моја Зеремски- Банаћанин  носили су мирис незваних , онај мирис који их је разликовао од већине присутних, а који је давао белег људима  да они њега не буду свесни, али да тај воњ окружје добро препознаје.

Сви добровољци српске војске , после неочекиваног распада старе Монархије и формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца крајем 1918. године  мењали су мирис како су напредовали ка северу.

Васиљ Зораја , негде у Дарувару, изручио је на себе пуну бочицу парфема коју је купио једној госпођици у Одеси, али јој није даровао ,и којег је носио у војничком ранцу пуне две године од ратишта на румунској Добруџи, преко Сибира, Хонг – Конга , Индијског океана до Солуна. Тај чин није угушио воњ његове униформе  већ је само појачао и нагласио поменути , њухом неосетни мирис незваних.

Када скинемо униформе ваљда ће и тај воњ зноја и вашака спасти са нас али ће још дуго на нама остати скорели мирис рата  рекао је мудро  наредник Зеремски.

6.

На дравском мосту, 27.септембра 1919. године забележила је камера Милу Муњаса како маршира у првом реду.

На његовом лицу задржала се три секунде а потом је потражила стамену фигуру пуковника Алимпијевића на белом коњу.

Њесам тог дана био љепши од куња  говорио је Миле 30- тих година 20. века  у селу В. у Банату у којег се доселио као солунски добровољац.

Али Васиљ јесте…

7.

Педесет дана одлежао је Миле Муњас у петровградској бувари када је 18. октобра 1945. године, пре пројекције неког совјетског филма у Соколском дому ( који се тада још тако звао) села В. у Банату гледајући журнал који му је претходио гласно изрекао за Тита да је љепши од куња.

8.

Похвала изречена мом другу Васиљу  једном одабраном  приликом није довољна  за Маршала Југославије бранио се Миле пред иследником УДБЕ.

Ето, Тито је љепши од три куња.

Шамар који је Миле том приликом добио не да се описати у овој причи.

Како је удбаш Милош Реброња ударао  то од аутора ове приче тражи знатно дужи књижевни текст.

Иако је  један други добровољац , Стојан Ћулибрк имао  примедбе на његов рад јер није знао да баци чојека да полети ко тица.

9.

Миле је бена каке нема  причао је Васиљ . Не мореш у свакој прилици причати исту шалу.

Дојади народу.

10.

Миле и Васиљ, по демобилизацији априла 1920. године, хтели су у своја села у Лици да уђу свечано како доликује победницима, ослободиоцима и јунацима уопште.

Око Оточца нису могли да пронађу ниједног коња јер је Монархија, приликом свог пропадања, све коње , као и осталу стоку, реквирирала.

Не остаје нам ништа друго рекао је Миле другу  но да зајашемо један другога. Али ко буде куњ ваља касом, никако галопом.

11.

За столом бечкеречке кафане Милош Обилић 3. априла 1921. године, око 14.30. часова,  седели су Миле Муњас, Васиљ  Зораја и Моја Зеремски.

Сва тројица пила су ракију и пушила.

Васиљ  и Миле стигли  су у Банат да испитају услове колонизације  на велико имање Андрије Чекоњића које се простирало уз пругу Велики Бечкерек- Жомбољ.

Нова држава добровољце српске војске звала је у сеобу, да им додели земљу поражених мађарских грофова.

Пред свом тројицом стајао је стидљив ручак: мало хлеба , лук и сир.

Ништа не ваља причао је Зеремски. Некоме  смо  ослободиоци, некоме окупатори, а већини  најчешће и једно и друго.

12.

Чујем да живите на Ферикином салашу  рекао им је у истој кафани две године касније  Моја Зеремски. Кажете да вам одећа воња иако сте после доласка  у Банат скинули личка одела.

Ништа вам не могу помоћи.

13.

У соби три са три на Ферикином салашу  24.маја 1924. године у поподневним часовима Миле је сањао следећи сан:

Први сан

Око њега су неки људи. Сви имају стаклена лица. Велика је хладноћа и на њима цвокоћу бунде. Ти људи мењају чизме а уз чизме мењају  ноге. Док мењају ноге шкрипи снег под њима. Кажу једни другима: свеједно је које чизме и које ноге носимо. Свима све одговара.

 Сасвим свеједно.

Други сан

Стигао је у  пусту земљу. Не видиш ни село, ни цркву, ни дрво, ниједан знак којим би знао где се налазиш ни где да кренеш.  Све пусто.

Окреће се око себе . Врти се . Преврћу му се и земља и небо. Иде путем којим га цокуле носе.

У бескрај.

Трећи сан

Миле лети. Али не лети онако као кад га је бугарска граната дигла на добруџанском фронту. Него лети, лагано, лепо. Неколико метара  изнад тла. Гледа : бистру воду потока крај своје куће у Лици, тек израслу стабљику кукуруза у Банату, смеђу добруџанску земљу,  дебели снег у Сибиру, топлу воду Жутог кинеског мора, лети дуго, врло дуго тик изнад воде Индијског океана, па онда изнад камењара на Солунском фронту.

Све јасно види: напуклину на камену, зелени прелив на води океана, капљице што из потока у Лици лете на траву и подсећају на росу, благо повијање нежне кукурузне стабљике под невидљивим ветром.

14.

Из књиге мртвих Миле Муњаса и Евице Муњас, рођ. Вурдеља, Ферикин салаш, село В, Банат:

Стака -2.април 1921- 28.фебруар  1922., умрла-  Ферикин салаш  сахрањена у селу Ц.( слабост)

Даница – 14. март 1922- 18. јул 1924, умрла- Ферикин салаш , сахрањена у селу Ц.( слабост)

Даринка- 26.април 1920- 19. октобар 1926, умрла – Ферикин салаш, сахрањена у селу Ц ( упала плућа)

женско дете , без имена – 15.септембар 1929- 16.октобар 1929

мушко дете , без имена- 2.мај 1931- 4. мај 1931

Спасоје- 2. јун 1924- 26.јун 1932, село В.( катар црева)

Ђуро –14. август 1925- 31. мај 1934., село В. ( несрећни случај, удавио се у јами насталој од копања земље за шталу)

Евица Муњас, рођ. Вурдеља  – 14. септембра 1900- 24. март 1935, село В. (јектика)

15.

Књига живих :

Васиљ – 5.април 1923, рођен на Ферикином салашу

Миле Муњас

16.

Последње опело Краљу Александру 18. октобра 1934. године, десет дана после Марсејског атентата, служио је патријарх Варнава. Начелник генералштаба југословенске војске  генерал Милан Недић носио је круну,, адмирал у пензији Прица -скиптар, армијски генерал Лазић -јабуку, дивизијски генерал Крстић -стег, дивизијски генерал Павле Јуришић- сабљу.

Пола милиона људи у Београду испраћало је на вечан починак Краља Александра.

Око камере пролазило је бескрајном масом.

Негде  на Теразијама, задржало се  на секунду , у трећем реду народа, на лицу Миле Муњаса.

 

17.

Много уздаха чувао је у себи Миле , Затворио их је као у шкрињу, бринуо се о њима, није им дао да побегну ; на врх  себе, као на врх шкриње ставио је дуњу осмеха да јако мирише.

18.

Године 1941., априла месеца, када је немачка војска ушла у Банат у глуво доба ноћи Миле направио је још једну сахрану.

На три стране баште закопао је своја одликовања . Прво их је умотао у новине, баш у онај број Политике о мартовским демонстрацијама, па у суву и чисту крпу, па је дашчице ставио испод, са стране  и изнад њих и онда је кренуо да копа рупу ашовом.

На један крај баште Карађорђеву звезду са мачевима, на други крај баште Обилића медаљу за храброст, на трећи крај баште руски Георгијевски крст.

Банатска земља највишим ордењем одликована помислио је Миле.

19.

Комунистичке власти после 1945. године сматрале су га елементом  и сваки пут би га притварале када би неко од важних другова долазио у сеоски атар у лов или се кретао у кругу од  око 50 километара од његове кућице од набоја.

Миле се на то навикао и кад га дуже не би притварали отишао би сам да се пријави народној милицији да га мало притворе, али да му се ти дани касније рачунају као слободни ако нешто  против власти трабуња.

Ваља и он да има неки слободан дан.

20.

У дубокој старости, почетком 80- тих година 20.века, свратио је у кућу  је добровољачког сина друга Боре који је направио завидну политичку каријеру у Београду , а који се тих дана вратио с мора и дошао да обиђе родни крај село В. у Банату.

Рекао му је:  Друже Боро, доша сам да видим колико си поцрњео.

21.

Вест о Милиној  улози у румунском филму из септембра 1916. године у село В. донео је 17. новембра 1963. године један стари филмофил, иначе ветеринар који је присуствовао убијању свиња у селу В. оболелих од сточне болести-слинавке.

 Поменути филмофил рекао је да је чуо да је после овог снимка војник Муњас отресао у шумарку прашину са униформе и вратио се у ров баш кад се делила вечера.

22.

Ветеринар- филмофил тог дана у селу В. распитивао се за Милу Муњаса.

Сви гости кафане рекли су да тај човек у њиховом селу не постоји  и да нико не зна за њега.

О Мили Муњасу рекли су следеће:.

Можда је насељен у селу А. или селу К.

Можда је насељен у Румунији .

Крено је ка нама али је отишо у Америку.

Селио се ,али је промашио, отишо је у село сличног имена.

Можда је крено из Лике, али овде није стиго већ још полази..

Чули смо да је крено овамо али да је залуто, још лута и тражи наше село али не може да га нађе.

Можда је село и нашо али ми то не знамо.