Мајкл Тилдсли
ТОКОВИ И ДЕЛТЕ АNTICUS-A, СРПСКОГ „СВЕЧОВЕКА”[1]

 

            Ове године, 28. августа навршило се седамдесет година откако је у Лондону умро Димитрије Митриновић. За тих седамдесет година изашла су његова сабрана дела у три тома на српском (1991), обиман избор радова на енглеском (1987), објављене су две биографије (једна на срском, Предрага Палавестре (1977; 2003) и и једна на енглеском, Ендрјуа Ригбија (1984; 2006)), као и монографија о његовој мрежи на холандском и српском (Видовњаци Гвида ван Хенгела, 2018; 2020). Одржана су три скупа (у Србији и Британији, 2013, 2015, 2021), са којих су потекла два зборника, а појавило се и више чланака из историје уметности, књижевности, историографије, политикологије, који се сви на неки начин баве Митриновићем, рекло би се доста (више него што имају нека друга имена).

            Па ипак, Митриновић нам није довљно познат. Архивска грађа је тек у скорије време постала приступачна (и открива нове, фасцинантне податке). Његово име искрсава широм преписке и мемоара српских, европских и ваневропских интелектуалаца и уметника. Што је још важније, и поред овог извлачења из полузаборава, бављење Митриновићем као да још увек подразумева одговор на питање саме његове релевантности, да не кажемо оправдавања самог истраживања. Које је његово наслеђе данас? Историја српске књижевности и ликовне уметности признала му је место у артикулацији нових тежњи.

            Српска поезија дугује му космизам и као песнику и као преносиоцу идеја. Међуратни панхуманизам, као део интелектуалне историје, долази из његових идеја. Али то су само највидљивији делови. Неки други припадају оним полувидљивим нишама културне историје. Проблем је што је и његов живот у перспективи проучавалаца био подељен на српски и енглески део. За оне који су се бавили једним делом, онај други није био видљив или важан. Сада су оба постала видљивија, а међу њима се указују споне које су снажније него што се мислило.

            Митриновићево наслеђе може се посматрати као наслеђе идеја, а постоји и његово формално наслеђе које чува Митриновићева Задужбина, коју су након смрти учитеља основали његови следбеници. Треба поменути и да је по вољи Митриновића део његове библиотеке завештан Универзитетској библиотеци у Београду, где се чува као легат, док је други део отишао Библиотеци Универзитета у Бредфорду, у коју је Задужбина депоновала и архивску грађу. Да бисмо представили енглески део Митриновићевог наслеђа, доносимо разговор са секретаром задужбине др Мајклом Тилдслијем.

 

КОРАЦИ: Можете ли нам рећи нешто о историјату и циљевима Митриновићеве Задужбине, као и о њеним активностима данас?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: Задужбина је основана након Митриновићеве смрти, августа 1953. Њено изворно име било је Задужбина „Нова Атлантида”. Име је промењено пре неких десет година. Циљеви су јој проучавање филозофије, духовне науке и упоредне религије и то тако да се унапреде. То је парафраза нашег правног оснивачког документа. Ми смо непрофитна организација, регистрована према британском закону. То нам даје одређене пореске повластице, али такође поставља неке услове везане за то како делујемо. У пракси, наше главне активности су следеће: помагање библиотекама које садрже архивски и библиографски материјал непосредно везан за Митриновића и Задужбину – што ће рећи, Библиотека Универзитета у Бредфорду, а од недавно смо имали и могућност да финансирамо одређен рад у Универзитетској библиотеци у Београду, што је, да додам, разлог за велико задовољство чланова Одбора. Подстичемо истраживање Митриновића, где можемо, и спонзорисали смо неки користан материјал историјске природе. Најсвежији пример био би финансирање дигитализације снимака које је проф. Ендрју Ригби начинио док је писао биографију Митриновића. У поређењу с другима, ми смо врло мала непрофитна организација.

 

 

КОРАЦИ: Како је дошло до тога да се бавите Митриновићем? Који је био Ваш први утисак по сусрету с његовим ликом и делом?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: Раних деведесетих био сам укључен, са двоје колега, у пројекат писања Енциклопедије британских и ирских политичких партија, покрета и организација. Моја област била је левица. Из опште итературе сазнао сам за покрет „Нова Британија” и његове часописе. Заправо сам провео неко време читајући те новине у периодици британске библиотеке пре него што сам и знао за Задужбину. Тако сам знао за „политику“ покрета, али нисам био свестан Митриновићеве улоге. Сазнао сам за Задужбину кроз успутни спомен у адлеровском билтену који сам читао, и ступио сам у контакт. Позван сам на разговор, отишао сам у Дичлинг и провео неко време са Вајолет Макдермот и Ралфом Твентиманом који су причали о овим темама и дали ми неку литературу. Моја докторска теза била је о фабијевцима, тако да сам био упознат са еснафским социјализмом. Чини ми се да сам испрва настојао да целу ствар видим кроз тај аспект – написао сам рад о Дому индустријске лиге, група настала из Нове Британије која је имала одређеног значаја.

 

 

КОРАЦИ: Писали сте о историји социјализма и комуна, о пацифизму. Како видите Митриновића у том контексту? Шта истраживање ових тема значи у британском контексту, нарочито у време док сте били млад истраживач?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: Прво што треба да кажем јесте да нисам никад био млад истраживач – сем раних осамдесетих док сам писао тезу на Универзитету у Манчестеру. Кад сам завршио тезу, радио сам неколико година у општини. Кад сам се вратио академском свету – што је донекле било изненађење на више начина – то је било да бих предавао јавну администрацију на Манчестерској политехници, која је постала универзитет тек пар година касније. Истраживао сам ствари које су ме интересовале. Једна од њих биле су комуне. Највећи део мог рада тицао се хришћанске заједнице зване „Брудерхоф”, који су били апсолутни пацифисти и који су придобили део чланова Британске уније за мировну заклетву тридесетих. Такође су придобили неке занимљиве хришћанске социјалисте, у исто време. Њихов приступ пружио је доста ствари за размишљање и када сам почео да читам нека од предавања Задужбине „Нова Атлантида” (нарочито од Харија Радефрода ког, за разлику од Ендрјуа Ригбија, нисам лично знао) нашао сам неке занимљиве алтернативне приступе. Прилично брзо сам се окренуо раду „сина разблуднога” Митриновићевог покрета, Вотсона Томсона, о ком сам написао два рада. Изгледа да на крају истражујем усамљенике који се не уклапају у покрете, попут Томсона. Мој тренутни рад тиче се три такве особе.

 

 

КОРАЦИ: Сарађивали сте са Митриновићевим ученицима, следбеницима и поштоваоцима који су били изузетне личности. Можете ли да поделите с нама неке од Ваших успомена и утисака?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: За разлику од Ендрјуа Ригбија – нисам се сетио да снимам разговоре, тако да ћу морати да дам утиске. Суштински сам знао два члана Митриновићевог круга, Вајолет Макдермот и Ралфа Твентимана. Вајолет сам знао боље. Била је изузетна жена, са енергичним умом који је био бистар до саме смрти. Имала је јасан оквир разумевања света који је очигледно великим делом потицао из рада с Митриновићем. Али увек сам осећао да је њена тачка гледишта била баш њена сопствена – свакако под утицајем Митриновића, али коју је она просмислила. Била је посвећена сређивању архива Задужбине и томе да осигура да ће Митриновићево интелектуално завештање бити доступно сваком ко то жели. Ралф Твентимен био је занимљива особа. Било је велики заступник идеја Рудолфа Штајнера и хомеопатије. Као и Вајолет, његова успомена на дане с Митриновићем била је јасна и увек сам осећао да је имао сардонични хумор оних који су образовани у британским приватним школама (не знам да ли је заиста био). Познавање њих двоје даје вам увид у то шта је Митриновићев круг био, а шта није. Кад је о „Брудерхофу” реч, сви су чланови имали уједињен поглед. Ако их питате о нечему, добићете отприлике исти одговор. Причао сам са Ралфом и Вајолет о хомеопатији (не заједно, да додам). Вајолет је, као и Ралф, завршила постидпломску обуку из хомеопатије. Али њен поглед на хомеопатију био је сасвим негативан – готово сасвим супротан од Ралфовог. Дакле то су биле индивидуе које су имале сопствена гледишта и чврсто су се држали њих, а не „партијске линије”.

 

 

КОРАЦИ: Које је Митриновићево место у свременој британској култури, да ли се зна за њега? Како бисте описали његов утицај данас, ако га уопште има?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: Одговарам на оба питања заједно јер ми се чини да је одговор, кад је о савременом друштву реч, једноставан: не постоји заиста никакав, сем сасвим најмањег, траг знања о Митриновићу данас и има мало сведочанства о икаквом утицају на садашње друштво. Ово ми делује као једноставан чињенични исказ. Приметио бих да је било фигура које се могу посматрати као донекле сличне Митриновићу, а које су оствариле већи утицај на културу и друштво у своје време и које су готово једнако заборављене. Мислим на Петра Успенског и Георгија Гурђијева. Можда има нешто више сведочанства о њиховом утицају, али, искрено, то је тек нешто више него кад је реч о Митриновићу данас. Рекао бих да није увек било тако. Митриновић и његов круг били су енергични и имали су известан утицај. Поред његовог најнепосреднијег круга схватио сам да је мноштво људи било у додиру са тим идејама – могу се поменути грнчар Бернард Лич, романописац Џон Коупер Поуис, песник Хју Макдермид (право име Чарлс Мареј Грив), и сликар Рој де Местр. Но кад се све заједно узме, морам рећи да би због начина на који су те идеје биле изражене, неких елемената самих идеја и аспеката метода које је кружок заступао, директан утицај идеја данас по свему судећи био тежак. Исти је случај са другим особама које сам проучавао, попут Сиднија и Беатрис Веб.            Да додам нешто: мислим да је кроз Вотсона Томсона и такође Алана Вотса (који је био у додиру с Митриновићем, мада не можда онако дубоко као Томсон) постоји известан утицај Митриновића и његових идеја на развој америчке контракултуре и последично, наравно, и на ширење кроз Западну Европу као и Северну Америку. Ипак, ово су мале нише интереса данас. Наравно, постоји један степен интересовања међу академским истраживачима и било је неких масонских истраживача који су нашли важне елементе код Митриновића. Жао ми је ако ово звучи претерано песимистично, али то ми делује реалистички.

 

 

КОРАЦИ: Које је најнеобичније искуство које сте имали док сте се бавили Митриновићевим наслеђем?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: Ово није лична успомена, али јесте нешто што је оставило јак утисак на мене док сам читао Ригбијеву биографију Митриновића. Он истиче да су Митриновић и његов круг заједно ишли у мјузик-холове и позоришта, као што је озлоглашено позориште Виндмил у лондонском Сохоу, да би гледали популарне комичаре. Такође су ишли у „етничке”, како бисмо данас рекли, ресторане у Блумзберију и Сохоу што је била врста едукативног искуства. (Ригби истиче да је, кад је стигла вест о бацању атомске бомбе, Митриновић с групом пријатеља отишао у јапански ресторан у четврти). Како су комедија и изласци у ресторане ствари у којима сам изузетно уживао (и уживам!), ово ме је снажно дотакло – нарочито након прилично пуританских ставова мноштва других људи које сам проучавао, а који би били шокирани оваквим начином понашања!

 

 

КОРАЦИ: Шта видите као највећи изазов у проучавању Митриновића? Шта видите као циљеве бидућег проучавања?

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ: Оно што сам малопре напоменуо о застарелим начинима изражавања, садржају и методу идеја Митриновића и његовог круга представља приличну препреку за развијање интереса за ту тему. Циљеви будућег истраживања требало би – морали би, заправо – и да укључе покушај да се нова генерација истраживача заинтересује за то да се оно што је у Митриновићевим идејама живо повеже са питањима у данашњем друштву. Многе области историје којих се круг дотакао (попут оног што је Ригби назвао Сенат) могу више доћи у фокус како расте интерес за ону врсту окултизма која је била део тог што су групе под Митриновићевим вођством проучавале (овде мислим на нешто попут оног што ради Гари Лахман у својим књигама У потрази за П.Д. Успенским, Рудолф Штајнер и књига у најави о енглеском ученику Успенског, Морису Николу).

 

 

Разговор водио

проф. др Немања Радуловић

 

[1] Интервју је вођен са др Мајклом Тилдслијем, секретаром Митриновићеве задужбине (раније Задужбина Нова Атлантида) од 2006. Тилдсли је пензионисани предавач политичких наука на Манчестерском универзитету (1990-2017). Објављивао је радове о еснафском социјализму и људима из Митриновићевог круга. Овај интервју је реализован поводом седамдесет година од смрти Димитрија Митриновића.