Ленка С. Настасић
БРОЈАНИЦА ОД РЕЧИ

 

Селимир Радуловић: Запис на стубу, јерусалимском

Лагуна, Београд, 2023.

 

Песничка књига Селимира Радуловића Запис на стубу, јерусалимском сведочи о проширењу и надоградњи већ установљене песничке инспирације, чији се вишевековни ток у српској и светској књижевности може пратити као линија певања о Богу и зарад Бога. На том плану аутор показује свест о припадности традицији, будући да тежи да осавремени не само поменуту песничку ситуацију, него и инкорпорира средњовековне књижевне жанрове у своје песништво. Истовремено, дијалошка форма којом су песме обликоване, као и назнаке о актерима чији су снови и мисли саставни део поезије сведочи о константи разговора са сакралним као видом одржања религијског у човеку. Саодносно томе, певање и читање јесу изједначени са исповедањем вере.

Књига је уоквирена предговором Јелене Марићевић Балаћ, Стубом од хлеба до неба, као и поговором Саше Радојчића Како пронаћи своју меру?, чему је придодат Регистар имена и појмова. Наведени гест је знаковит, будући да није устаљена појава да песничке књиге прате појмовници, што сведочи о удаљености савременог човека од библијских личности, парабола, као и житија светитеља. Уколико томе придодамо и ефектне наслове текстова који претходе и следе за песмама, могуће је посматрати предговор као одговор на питање постављено насловом поговора. Другим речима, мера коју изналази Селимир Радуловић одговарала би управо стубу, који је истовремено и еквивалент дрвету: корењем увезано за тло, а гране пружа небу, чиме и постиже равнотежу. Дакле, стуб на овом месту има вишеструку улогу, будући да сам по себи представља материјалну творевину, што би значило да је настао као производ свесног деловања човека. Самим тим што њиме тежи да досегне небеске висине, човек покушава да се приближи божанском. Поред начина настанка, стуб је значењски одређен и својом функцијом. Оно што спречава стуб да постане вавилонска кула јесте управо реч, односно запис којим је дефинисан, као и одредница припадности јерусалимски. Уколико је запис Селимира Радуловића заправо песма, битно је навести његову идеју, по којој је „песма нека врста теофаније”, из чега произилази да би корење на овом месту могао бити атрибут „јерусалимски”, стуб би одговарао стаблу, док су гране, најближе небу – поезија.

Посебно је значајна чињеница да није само стуб својом базом, односно кореном, одређен као јерусалимски, напротив – такви су и старац, бакар и зидине, при чему је старац најучесталији члан поменутог обрасца унутар књиге. Будући да је Јерусалим вековни духовни центар хришћанства, а уједно и исходиште хришћанства у виду Новог Јерусалима, присвојни придев бисмо могли да читамо као ознаку трајања и вредности. Наведено има додатно упориште у фигурама стараца, који „виде читаву драму човека у свим временима”, како то пише Саша Радојчић. Самим тим, ступање у дијалог са посвећеним старцима значило би и приступ у изворе мудрости и знања. Због свега наведеног, није случајна ситуација описана у петом певању пролошке песме, односно: „Сетио се и старца, јерусалимског, / Што је, на стубу, новом, / Писао словима, човечјим”. Ако јерусалимски старац, као ознака трајности и знања, пише човечјим словима, онда он заправо покушава да изгради духовну перспективу новог стуба, односно да омогући да се стуб вине у небеса, што би га учинило путоказом ка Богу. По истом принципу, стуб оплемењен записом био би место сусрета људског и божанског, дакле axis mundi, што истовремено чини и ову песничку књигу својеврсном осом света. Наведено има вишеструко упориште у тежњи Селимира Радуловића да успостави чврсте везе са неким од најважнијих културних и књижевних споменика српског народа, при чему се превасходно мисли на Мирослављево јеванђеље, Запис на мраморном стубу, односно на читаво српско средњовековно стваралаштво. Другим речима, како каже Нортроп Фрај, књижевност „отеловљава митологију у историјском контексту”. Уколико наведена дела представљају врхунце стваралаштва у спрези са божанским, реконтекстуализацијом жанрова који су у њима употребљивани аутор заправо поставља циглу (!) нужну за њихов поновни долазак.

Структура збирке одговара поменутој неминовности зидања и јесте вишеструко семантички обремењена, те је нужно посветити пажњу овом плану књиге. Наиме, Пролошка и Епилошка песма се састоје од по девет певања, док циклуси О цигли старца Порфирија и Брат старца Зосиме поседују тридесет и три песме. Описана симетрија „ометена” је једино поемом То сам ја, Оче, мој, која се састоји од десет строфа, што сведочи о употпуњењу пре неголи одступању. Очевидно је да наведена организација не може бити случајна, односно, бројчани аспект доприноси схватању збирке као једног општег сабирања знања. Уколико други и трећи циклус одликује број једнак Христовим годинама, могуће је читати поменуте песме као обоготворено живљење, али и као својеврсне бројанице, при чему је потоње посебно интересантно. Наведено има упориште у понављању лирске ситуације плетења и отплитања, која се дешава као физичка манифестација духовне усредсређености, те „Плетућ и расплићућ корпе, / Од палмових младица, / Смиривао је душу, своју, постом, / Спавајућ, два десетлећа, / На столици на којој је радио, / Знајућ да смо прах који је потекао / Од праха”. На том плану, свака песма могла би бити један чвор, што објашњава и сродност на тематско-мотивском плану, будући да песме унутар збирке комуницирају једна са другом. Примера ради, присутан је паралелизам између песама које говоре о старцу који лоповима даје све, као што се и мотив цигле уз истоветан дистих јавља два пута. Уколико је песма чвор, а бројаница своју функцију остварује у молитви – песма се осмишљава искључиво кроз контакт са Светим писмом, без кога је готово немогуће читати поезију Селимира Радуловића. За нову песничку књигу, дакле, наставља да важи старо начело, односно „или ће се читалац повиновати захтевима оваквог певања и њему примереног културно-религијског амбијента или ће му Радуловићева поезија остати сасвим тамна и хладна негде сасвим изнад његових унутрашњих душевних шифара” (Иван Негришорац).

Значајно је размотрити и улогу суза у песничкој књизи Селимира Радуловића, будући да се оне јављају као централни мотив више засебних песама, али постоје и као жанровске одреднице у виду средњовековних плачева и слова. Плач је у посматраној збирци редовно повезиван са огњем, што може деловати као парадокс, али је сузе потребно посматрати као пут ка ватри: „Волео бих да тако плачем. / Заувек, чекајућ да се, у оку, уморном, / Упали ватра. // Другог пута нема.” Занимљиво је приметити и ранији исказ аутора да „Моја се песма родила под кишом крупних суза”. Суза, дакле, функционише као ознака прочишћења које долази након сагледавања себе, при чему је она нужност за писање, али и постојање уопште, те наилазимо и на синтагму „мач суза”, која имплицира да су сузе заправо оружје против модерног света. Радуловић истиче и важност разликовања суза, при чему је посебно наглашено размимоилажење између „суза које гасе огањ” и оних које исти подстичу: „Кроз плач ћу познати самог себе”. Наведеном се придодаје ћутање као вредност, односно, ако се врлина кали сузама, онда се реч кали ћутањем, односно, духовни рад претходи јачини ватре коју исијавамо. На тај начин, човек је у поезији Селимира Радуловића заправо искра коју треба неговати, једнако као што се негује башта, што јесте симболизовано посветом. Ћутање, самим тим, значило би враћање светости речи, будући да се оне не троше узалуд, што у засебним песмама доживљавамо и као „пуњење ризнице”, Селимир Радуловић, попут Васка Попе, чека уз „једине дарове које има: бдење и ћутање”, да би жива, божја реч могла да дође. Пето певање Епилошке песме постаје једно од најупечатљивијих места сусрета ћутања и сузе, будући да наилазимо на директну везу између њих: „Јер је тек кад суза укори око / Пуштао песму да живи”. Из наведеног видимо да песме и нема без суза, при чему је вишеструко значајно готово рефренско понављање синтагме „радости моја” у дијалошком ословљавању особе којој се старац обраћа. То се може читати на барем два начина, при чему мислимо на хипокористичко обраћање као ознаку нежности Оца према сину, старијег према млађем испоснику – али и као реч охрабрења, будући да старца радује духовни подвиг нове генерације, што јесте још једна форма узајамног неговања баштине. Знаковито је и непостојање запете између ових речи, поготово имајући у виду да се она готово неизоставно јавља у свим другим примерима синтагми са присвојним придевима или заменицама. Самим тим, онај који доноси радост јесте јединствен и конкретан, што говори о непотпуном јединству са целином света коме тежи да приступи. Примера ради, четврта песма циклуса О цигли старца Порфирија доноси следеће стихове: „Отац, наш, сунце, наше! / Страх, наш, љубав, наша”. Уколико наведеноме додамо и идеју изнету у предговору „да су се у придев јерусалимски сублимисали сви записи на стубовима”, онда једнако позиционирана заменица „наш” сведочи о истоветној тежњи за исконским. Самим тим, запета постаје својеврсна граница којој се тежи као општем јединству са светом у виду припадности свевременим вредностима прошлог, садашњег и будућег Јерусалима.

Аутор „постмодерног средњовековља”, Селимир Радуловић, тежи да позивом на колективно прочишћење очију управо сузама досегне духовну прозорљивост речи. Самим тим, хлеб који меси, као и ужад и корпе које плете постају радње у којима се испуњава дух, али и тражи мера. Уколико детаљно украшени иницијали на почетку сваке песме сугеришу почетак новог корака, стихови песама служе као опомена при мешењу хлеба од речи: да се користи вода са самих извора хришћанске мисли и духовности.