Лазар М. Букумировић
ЕЛПЕНОР, НИ ТАМО, НИ ОВДЕ

 

Саша Јеленковић: Без терета / Радио Итака

Културни Центар Новог Сада, Нови Сад, 2022.

 

Песнички диптих Саше Јеленковића, Без терета / Радио Итака, не уноси новитете у досадашњи песников књижевни рад само на формалном плану. Наиме, књига је штампана тако да се може читати са обе стране у зависности од ког рукописа се крене. Две песничке целине одвојене су специфичним „међуговором” Катарине Пантовић, насловљеним Имати умор и имати острво, модификованим стихом из песме Заробљеник. На садржинском плану, како се у „међуговору” и истиче, долази до промене идентитета песничког ја, и ауторка пише: „Двојник лирског јунака нове књиге Саше Јеленковића више није Елпенор – то је сам Одисеј”.

Треба најпре разумети шта у Јеленковићевом семантичком систему представља Елпеноров лик да би се разумело значење завршне реченице текста Катарине Пантовић. У Елпеноровим писмима, написаним пре око две деценије, песниковог двојника карактерише његова „нехеројска смрт”; он је „недовољно мртав за мртве / из живих одсутан и расут”. Његова примарна карактеристика јесте његова недовршеност, апсурдна и нехеројска судбина. Такав Елпенор јавиће се неколико пута и у новој песниковој књизи: „Кад сам отишао, / кад су ме повели, био сам луд, био сам жив, / био непослушан и био онај који неће донети / вест о победи, нити вест о поразу”  и потпуно елпенорски: „био сам / онај који ће само свратити” (X). Међутим, све чешће ће песнички глас снажити и добиће у одређеним песмама јаку дозу ауторитета.

У целини без терета песме су именоване и оне су, у одисејској метафори, тек припрема за укрцавање на острво. У првој, насловној песми, лирски субјекат се буди, потпуно неодређен: „Негде дишем, непрестано дишем, / негде спавам”. Неодређеност простора из ког се тај глас јавља одличан је увод у све друге несигурности при његовом дефинисању. У наредној песми, склизнути лирски јунак  храбро ће изговорити да „Велике теме више не постоје”. Та реченица, толико пута изговорена, у песми Саше Јеленковића добиће аутодеструктивну конотацију. Глас, чији год он био, којем год путнику ка Итаци или читаоцу Хомерових епова припадао, не само да демистификује велики наратив о Тројанском рату, већ потпуно разара и свој идентитет. При нестанку великог епа и његов некадашњи лик нестаје у свом првобитном обличју и осећа се „као обичан дешњак који је / без припреме почео цртати / левом руком, и први пут зна / и први пут види свет”.

Ослободивши се, симболично, терета велике приче, леворуки цртач мораће своју новопронађену слободу да дефинише у односу на спољашњи свет и на себе самога. Бродећи даље, у песми Камуфлажа, промењено биће помислиће: „Напољу је као у причи у којој свако / пронађе своју нит”. Бивши Елпенор, јер он „није више онај који / нуди, онај коме прилазе” (Велике теме), ипак не упада у замку какво би избављење из њему неповољног текста представљало. Као први човек прогнан из раја, мада ће и сам касније понављати стварање, он осећа потребу да свет именује и дефинише, како би га разумео: „Ово је рибља кост, / оно тамо је детињство” (Мећава) и „Ово у руци је оловка о њој бринем /…/ Оно на столу је свећа пронашао сам је” (Гондола). Убрзо ће се путник у другом миленијуму уверити да му никакво знање неће бити од користи: „И не можеш устати да измериш простор, / и пронађеш изгубљеног пса. Њему, / тако изгубљеном, мало вреде мапе” (Практична геодезија).

 Пас, тек узгред споменут, одличан је пример на ком можемо показати како функционише Јеленковићева метафора, његов „пост-симбол”  чије значење упорно исклизава. У контексту Одисеје тај пас био би управо Одисејев верни Арго, који је свог власника препознао после две деценије ратовања и лутања. Међутим, у Јеленковићевој песми пас је изгубљен и самим тим изгубљено је и острво на ком он чека свог власника. Могућност повратка и, још важније, препознавања – изостаје. Ипак, при овој инверзији, човек је неспособан да пса пронађе и простор не може бити измерен. Тако се отвара један јаз у ком се трагач и изгубљено непрестано мењају и мимоилазе. У потпуно неочекиваном и, разуме се, нелогичном разјашењењу, у једној од претходних песама, ипак се „ниоткуда, сустигну / ненађено и нетражено” (Лишће).

Свет у ком се ex-Елпенор обрео чини се насумичнијим од оног који је морао да напусти. Централна песма првог дела диптиха, насловљена Заробљеник релативизоваће слободу у коју хеленски лик није ни поверовао. Његова расутост преведена је у новонасталу усамљеност у којој га нико не походи и у којој се пита: „Хоће ли бити прилике да ме неко упита / колико сам се удаљио”. Традиционални физичар би, разуме се, покушао да пронађе референтну тачку у односу на коју би рачунао померај. Међутим, те тачке наравно да нема. И свој умор и своје острво путник носи са собом. Све друго налази се у ништа мање одређеном „између”: „бројеви, исповести, / мраз и двојник”. Тај живот између кулминираће у последњој песми без терета, насловљеној Ходај, у којој нејасни глас путнику даје инструкције да хода између дрвећа, јагода, зидова и врата, заборављених ствари итд. Једино такав живот између омогућиће му да настави да се буди „негде” и да „и клизи и путује”, како је наговештено у уводној песми.

У првом делу диптиха, онај, који више није Елпенор, успео је да се припреми за ново путовање, тако да му пртљаг симболично не представља и терет. Ослобођен свог митолошког порекла и свог случајно одређеног овомиленијумског простора, он успева да опстане ван времена и ван простора, чак на тренутке и ван себе. Помало хуморна песма Ташкент позиционираће вечног путника и изван путовања, јер он не зна ни како да стигне, ни шта би радио на свом одредишту. Уз песму Заробљеник, песма Лице  истиче се као други могући херменеутички кључ за дешифровање Јеленковићеве тајне о путниковој судбини. Ако ће мото друге целине бити преузет из песме Гондола, њена неодређеност и готово бекетовска безличност лица које се ишчекује, потпуно прозаично понављење апсурдног чекања и бесомучног улажења и излажења из лифта, из ког „лице” треба да ослободи заробљеног путника, несумњиво ће почивати у овој песми. О самој оправданости поређења тог путника са Бекетовим јунацима веома виспрено писала је и Катарина Пантовић у „међуговору”.

Радио Итака, други део збирке, представља путовање возом тог неименованог путника заглављеног међу спратовима. У двадесет седам песама, насловљених римским бројевима, некадашњи члан Одисејеве посаде, већ ни овде, ни тамо, успеће још даље да стигне у свом самопорицању. Други стих уводне песме: „Оток се умирио. Острво је заћутало. Не сањај” успешно брише и онај минимални нацрт идентитета. Оток, синоним за острво или пак нуспојава умора, отеченост, одузет је аморфном гласу. И други глас, а заиста их је небројено много у полифоничним стиховима радио итаке и никада се са сигурношћу не може знати ко из неиздиференциране посаде говори, ослобођеног Елпенора који не верује у велике теме уверава да „Рат никада није престао” .

Остатак пута тај глас, или пак још један од својих двојника, даваће му мноштво савета, сасвим ауторитативно, као да је и сам навикнут на пост-хуману измичућу свакодневицу. Само време збирке потпуно је неодредиво и двадесет седам кратких лирских записа подједнако могу представљати нацрте за један еп или пак тек један бродско-возни извештај, који неретко због своје фрагментарности и асоцијативних конекција личи на болнички дневник. Успут ће се ти гласови подсећати сећања: „док не научиш како се обнавља / памћење”  и гледати смак света: „свет / потонуо” (IV). Простори који се на путовању виде су земље „последњих људи” у којима се будућност трансформише у изгубљену прошлост: „време је / да све што је било испред нас оставимо иза себе” (V). Током читавог пута постоји и јасна свест о прелажењу граница, али их не треба схватити просторно, већ као прелаз из једног у друго стање, из једног у други идентитет: „Кад дође час, прећи ћеш границе неосетно, / у међувремену, тражиш ме по ходницима, / полицама књига, завирујеш у углове које сам / одувек презирао” (VII).

Обесмишљени простор еквивалент има и у обесмишљеном времену. Митско време стихова попут „тамо си умро неке давне године” (IX) постаје надмитолошко време ван стварања: „Осми је дан на измаку, треба извести / још један трик” (VIII). Тај осми дан, када треба још нешто урадити, нејасно шта, дан је „који се појављује с времена на време, / дан који обухвата остале дане” (V). Сваки покушај даљег објашњавања био би готово немогућ. Још једно од својом митолошком снагом збуњујућих места збирке јесте управо нестворено време када се стварање имитира, дан који се са неправилном учесталости понавља, а који не припада ниједном од прошлих, садашњих или будућих времена, управо време ван сваког референтног система. Но, и такво нејасно време бива деконструисано и пева се с краја непостојећег, чак и немогућег времена. Међутим, и оно припада унапред одређеном животу и не представља спас од судбине: „Престани накратко да се досађујеш, / што је написано – написано је /…/ свет је одбројавао последње сате” (XI). И крај се, потпуно елпеноровски, дешава случајно, без икаквог реда и у сваком времену.

Негде током озбиљних контемплативних излета постепено се десила промена која је Елпенора приближила Одисеју: „Поноћне вести јавиле су о твом искрцавању, / нико те није препознао” (XII). Очекивано непрепознавање резервисано је било за Одисеја који се од тог тренутка стапа са својим претходним обличјем у вишегласну и безличну појаву која жели себе и своје окружење да поново састави: „Знаш ли да сам помислио како ћемо / од рушевина и олупина састављати свет”. У следећој песми вишечлани лирски глас некога теши, можда чак и себе: „Поцепаш круг / и нацрташ спиралу, више ниси усамљена”. Спирала је одлична визуелна репрезентација како Елпеноровог пада, тако и збирке без терета / радио итака у којој се све трансформише у свакој могућој равни тако да створи привид помераја крећући се искључиво у круг. Такве су и, како смо видели, метафоре; такав је и лирски субјекат Јеленковићевог диптиха.

Петнаеста песма Радио Итаке веома дирљиво сублимише све што се путнику/путницима догодило. У једном дијалогу или унутрашњем монологу срећу се путник из воза и „заробљеник” првог дела диптиха. Тренутак сусрета је неодређен, постоје „ратови који нису почели” , али се годишња доба мењају: „И онда дође зима, спасићу те, хладноћа / и влага, и пловидба ка острву, не можеш / побећи”. Два дела исте књиге пресипају се суптилно један у други кроз мноштво аутореференцијалних стихова и успевају једну безнадежну размену: „Шта је на твом дну, пребаци се / из свог тела у моје”. Мото првог дела изговорен је у другом, а мото другог садржан је у првом. Тако се међу деловима успоставља интертекстуална, готово мистична, симетрија и дешава се још једно удвајање. Више пута поменути текст, дефинисан као „међуговор, помоћу којег се, као на понтон, укрцавамо на острво преко пута” онемогућава спајање ослобођеног путника и новоовенчаног господара и самим тим, њихово узајамно спашавање. Могућа је само размена празних идентитета. Воз се све ужурбаније приблажава месту додира и песме бивају краће. На тренутак, „Заустављамо се / да преузмеш власт” (XXIV) и тај недефинисани Елпенор-Одисеј постаје ауторитет од кога је све време зазирао. На самом крају, двојници се налазе „леђа уз леђа” и дешава се „Сценарио сусрета двоструко губитнички: // запакуј и носи” (XXVII).

Путнику се терет изгледа враћа, он стиже у међупростор и наставља да осцилира између острва и умора, постајући своја супротност и враћајући се избрисаном идентитету. Ако је пре симболичних двадесет година, у „писму двадесет петом”, песник питао: „У различитим околностима. / на различитим местима, / ми, / различити људи, / питамо се: / откуд ти, / свуда око нас, / Елпеноре?”, у збирци Без терета / Радио Итака успеће да све те различите људе претвори у недовршене и изгубљене Елпеноре. Истина, лирски субјекат постаје и Одисеј, али је Одисеј у сваком могућем пост- времену нужно постао Елпенор, човек без центра, који се не налази нигде, који није ни у једном времену и ког нико не препознаје. Збирка Без терета / Радио Итака својим графичким решењем, читањем са обе стране, и у метатекстуалном слоју такође је изгубила свој референтни оквир и тако појачала трагичност свог лирског субјекта. У окретању књиге симболично се активира и метафора пешчаника у ком се судбина песничког гласа пресипа из једног времена у други. Међуговор Катарине Пантовић одлично је место за укрцавање, али се Саша Јеленковић озбиљно и веома успешно потрудио да се певање о трагично апсурдној судбини његовог лирског двојника – никада и нигде не заврши.