Жељка Аврић
ПРЕОБРАЖАЈИ
СЕНКА
Примећивао је то, већ неко време.
Неко га прати.
Испрва, био је то неодређен осећај, кад вам се чини да нисте сами, да је још неко ту. Затим је чуо дисање. Па дамаре туђег тела. Куцање срца. Кораке. Зашкрипала би врата која је закључао за собом. Пуцкетале степенице док је стајао на подесту. Дунула промаја, залелујале завесе на до малопре затвореном прозору.
Тај неко, излазио је у исто време кад и он, у шетњу. Правио му друштво у ресторану. Возио се са њим у аутомобилу. Читао исте новине, пазарио у истој бакалници. Користио његов пешкир, дезодоранс. Испробавао његову одећу, ципеле. Имао кључ од стана.
Почео је да затиче поразмештане ствари у стану. Неопран тањир на столу. Упаљено светло у току ноћи. Капут немарно пребачен преко столице. Књигу, чије су се странице саме окретале. Телевизијски канали мењали и кад не би дотакао даљински управљач. Зачудо, није се плашио. У почетку је било необично, а онда је постао знатижељан. Једне ноћи, пробудио га је осећај да неко спава поред њега. Укључио је стону лампу – био је сам. Али се осећај, да му се у живот уселио невидљив сустанар, само појачао.
То вече га је ухватио добро познати немир. Враћала су се сећања која је покушавао да заборави. Да би се смирио, изашао је у шетњу. Ускоро је иза себе осетио нечије присуство, чуо уздахе, кораке. Чинило му се да са њим заједно, у истој обући, хода још једна особа. На зиду дугачке зграде поред које је пролазио, приметио је сенку. Ишла је тик за њим, следећи његов ритам, опонашајући му држање. Нагло се окренуо и нашао лице у лице са нечим неодређеним што га је неодољиво подсећало на њега самог.
– Ко си ти?
– Ја сам – Ти, из твог пређашњег живота. Оно што си покушао да заборавиш. Све што си био раније, увек ти је било за петама. Пратило те, дисало ти за врат. Одлазило на починак и будило се заједно с тобом.
– Прошле су године. Одлазио сам, селио се, мењао имена, адресе, посао, пријатеље. Почињао из почетка. Како си ме, уопште, пронашао?
–Увек сам био с тобом, никада те нисам ни напустио. Човек може да побегне од свега и од свих, једино не од себе.
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
После ручка, села је у своју удобну фотељу са широким рукохватима и привукла столић за послуживање на којем су стајали књига и чаша леденог чаја. Телефон је, наравно, искључила. Кроз полуспуштене ролетне полако је трнуо дан и жмиркале прве уличне светиљке.
За ту књигу спремала се данима. Најновије издање епске фантастике било је коначно, у њеним рукама. Прве странице прошле су питко, неосетно, уводећи је у један зачарани свет, потпуно нову димензију, хиљадама светлосних година удаљену од сивила свакодневице у којем је била само још један посматрач живота, чију је испразност и досаду покушавала да оплоди маштарењем.
Крај првог поглавља наговестио је узбуђења која су почела да се одмотовају у другом: натприродне силе, неприродна бића, митски хероји и оностране појаве, исконско зло и победничко добро. Па чаробни штапић, камен мудрости, драгуљ моћи, огледало лепоте, невидљиви плашт, књига пророчанства, видовњачка кугла, магични мач, пехар бесмртности. Час је била добра вила, час охола краљица, амазонка, ратница. Преметала се у вештицу, у омиљену принцезу, чаробницу, пустоловку, чувену научницу. Савладавала је дивове, морска и земна чудовишта, седлала змајеве, командовала војскама, служила добру, спасавала свет!
… Када се пробудила, напољу се већ помаљала зора. Књига је расклопљена лежала на њеним грудима. Са стоне лампе, узан сноп светла падао је на њене странице. Погледала је са неверицом. Пред њеним очима писало је: „ДРУГО ПОГЛАВЉЕ – ЧУДО”.
„Немогуће” – помисли и стави њигу на столић. Целу ноћ је читала а није се макла од почетка приче. Ништа јој није било јасно.
„Можда сам све то само сањала” – закључи и устаде из фотеље. Крајичком ока окрзну последњу реч у поглављу. Учини јој се да слово на крају речи, некако мангупски намигује.
ПРЕОБРАЖАЈ(И)
Агенција за коју је радила, била је на гласу. Шеф је поштовао њен труд и резултате. Други службеници су зазирали од ње. Клијенти прижељкивали неког мање ригорозног и савесног. Умела је унакрсно да их испита. Имовинску карту им је извртала на ћурак. Ништа нису могли да сакрију. Увек строга, тачна, стегнутих усана и косе, са наочарима кроз које је посматрала као кроз скенер. Говорила је мало, понашала се одмерено. На прославама које је организовала фирма, долазила је реда ради; била потпуно трезвена и одлазила прва, наравно, потпуно трезна. И увек, сама.
И све тако, до пуног месеца.
Увече је журила, да кући стигне пре изгрева месечине. Закључавала је кућу, затварала прозоре. Гасила светла, навлачила завесе и драперије. Повремено би задрхтала, али не од страха, више од неке пријатне језе која јој се пела од ножних прстију навише, према бедрима и раменима. Све док се по крововима не би просула сребрнина.
Ослушкивала је без даха, напето очекивала. Чула су јој била изоштрена, покрети бешумни. Месечина је сипкала као прах кроз кључаонице, сливала се у таласу испод прага улазних врата, суновраћала кроз оџак, провлачила кроз рупице ролетни, између померених црепова на крову, шупљине блокова у зидовима, извучену нит на тканини…
Улазила је у њене носнице, обавијала се око грла, омамљивала свест, распуштала јој косу, развезивала појас на кућној хаљини, гужвала свилу интимног рубља. Од ње су је сврбели дланови, кожа пекла, дамарало срце а крв варничила и бризгала у образе, грло, врхове дојки, мали стомак, бедра, међуножје. Усне су јој биле податне, очи сјајне, а зуби спремни на угриз…
Ујутро би опет била она иста.
ЉУБАВНИЦИ
Срели су се, случајно, код лекара. После тридесет усамљених, чежњивих година. А каква је то љубав била! Јединствена, страствена, бурна… немогућа. Каква љубав, такав и растанак. Неочекиван, непрежаљен. Са неверицом, у сузама. И двадесет година ћутања.
Он, пијаниста сјајне перспективе, љубимац жена, привучен светлима светских концертних сала, као винске мушице аромом шардонеа. Журило му се у свет и све, осим партитура, било му је терет. Сада, помало погурен и просед, свако мало је устајао са столице у болничкој чекаоници журећи у тоалет.
Она, некадашња лепотица чувеног осмеха о коју су се спотицале мушке жеље и ломиле вилице. Заљубљена у прсте који су изванредно миловали и жену и дирке. Без великих амбиција, осим илузије о кућици у цвећу и чопору деце. Сада, прерано угашена матрона са вишком килограма и шминке.
Одмах га је препознала. Променио се телесно, оронуо, али горди профил и пркосно стиснуте усне се нису променили. Упадљиво нервозан, лупкао је прстима о колено у њему знаном ритму и погледавао према вратима ординације, коментаришући пацијенте који су прозивани пре њега и „како у овој држави никада није било реда”. Чекала је погодан тренутак да му се осмехне, обрати.
Окренуо се према њој. Гледао је, без препознавања, готово зурио. Одједном стави прст на усне. Она се разнежено осмехну, трепну два-три пута и махну. Он понови кретњу, једном, па још једном, а затим, и даље је упорно гледајући, учини покрет као да брише усне. Она устаде и приђе му. Када је хтела да га ослови и стави му руку на раме, он је погледа равнодушно и неким туђим гласом рече:
– Обришите уста, госпођо. Размазала вам се шминка.
ДЕЦА
Често је посматрала децу која су се играла у близини њене зграде. До паркинга је била ниска ограда, иза ње две љуљашке и клацкалица, нешто песка. Мала деца су долазила у пратњи одраслих, већа – сама или у пару. Слушала је њихове разговоре, смех, сузе због одраног колена, љутњу због задиркивања или прекоредног љуљања. Смешила се њиховој љупкости и безазлености, у мислима се враћала незаборавној радости детињства.
Све до данас.
Уобичајена дечја граја на малом игралишту поред зграде, одједном се претворила у цику, вриску, псовке: „Држ’ га, побеже, не дај му! Пресавиј га, тако! Где ћеш, сисице, види га, цмиздри, усранко! Запамтићеш ме, м’рш, мамици! Између, пуцали су чвегери, пљускале шамарчине, испресецани јецањем плавокосог дечака којег је често ту виђала, најчешће у друштву девојчица.
Подупрта штапом, изађе из стана. Тројица дрипаца из блока, старијих од плавушана и познатих по неподопштинама, искаљивали су на клинцу своју кивност на родитеље, школу, живот без перспективе у крају на лошем гласу. „Није им платио порез”, кажу. Дете није имало, или није хтело, свеједно.
Нигде одраслих, полиције, било кога. У немоћи и страху, подигла је штап и уз дреку, узвитлала њиме по ваздуху. Ругајући се и њој и угњетеном дечаку, нападачи се удаљише између зграда. Пришла је забринуто детету, хватајући га испод руку, да га подигне, утеши.
Домалопређашња жртва оте се њеним покушајима, осови на ноге и одгурну старицу, севајући очима и цептећи:
– Ти да ме спасаваш?! Tи, бабо једна!