Душан Милијић
ТРАНСКРИПЦИЈА СПОРНИХ ИЗРАЗА У НАРОДНОЈ БАЛАДИ ХАСАНАГИНИЦА

 

1

Објавивши у својој књизи Пут по Далмацији (Viaggio in Dalmazia, Венеција 1774) песму насловљену као Жалосна пјесанца племените Асанагинице (Xalostna pjesanza Plemenite Asan-Aghinize), са преводом на италијански језик (Canzone dolente della nobile sposa d’Asan Aga), опат Алберто Фортис (1741–1803) вероватно није ни слутио да ће тиме покренути праву лавину истраживања и интересовања за народно стваралаштво Јужних Словена, што ће кулминирати у првој половини XIX века, првенствено захваљујући Јохану Волфгангу Гетеу и браћи Вилхелму и Јакобу Гриму, али и многим другим европским књижевницима који су се прихватили да на своје језике преведу Хасанагиницу (како се доцније усталио назив за ову народну баладу), а сасвим је довољно, између осталих преводилаца, споменути Валтера Скота, Терезу фон Јакоб Робинсон, Проспера Меримеа, Александра Пушкина, Адама Мицкјевича.

Да текст из Фортисове књиге ипак не представља аутентичан израз народног стваралаштва – то је одавно установљено, јер сигурно су постојала најмање два посредника између изворне баладе и читалаца, при чему је сваки посредник могао мењати текст према сопственом осећају: најпре је промене могао извршити онај који је Фортису предочио или предао запис народне баладе, а потом је вероватно и Фортис нешто мењао пре самог штампања, но ако је то већ чинио, онда се и није увек показао као добар познавалац народних говора Далмације. А само се по себи разуме – пошто у то време није било стандардизованог нити јединственог правописа међу Јужним Словенима – да је Фортис текст Хасанагинице одштампао оном латиничком ортографијом која је тада у Далмацији била одомаћена, мада је умногоме била импровизована (при чему су за типичне словенске гласове коришћене разне словне комбинације, углавном по узору на писање сличних гласова у италијанском језику), што је код појединих речи и израза, а некада и целих стихова, створило недоумице и оставило могућност за различита тумачења и претпоставке о томе како би требало да гласи првобитни облик и које би могло бити изворно значење спорног места у песми.

Фортисова верзија текста песме била је сумњива и Вуку Стефановићу Караџићу, који је Хасанагиницу штампао (под називом Жалостна пєсна племените Асан-агинице) већ у првој својој књизи, насловљеној као Мала простонародньа славено-сербска пєснарица и објављеној 1814. године у Бечу. Преносећи Хасанагиницу из Фортисовог изворника на тадашњу српску ћирилицу (условно речено: полуреформисану, по узору на ортографију Саве Мркаља), Вук је извршио бројне промене и тако начинио сопствену верзију песме, свакако некритичку, тим пре што је унео и два нова стиха, а на једном је месту малтене препричао изворни стих, очигледно сматрајући да онај из Фортисове верзије не би био јасан српским читаоцима.

Разуме се да је Вук доцније схватио колико је његов почетнички поступак приређивања Хасанагинице био погрешан, јер када након три деценије буде штампао ову баладу својом реформисаном азбуком, он ће знатно озбиљније и опрезније прићи недоумицама које изворни текст носи. Ипак, пошто у међувремену није чуо да се Хасанагиница пева „у народу“, Вук се и за њено објављивање у трећој књизи Српских народних пјесама 1846. морао поново држати Фортисове верзије (изгледа да је ово једини случај кад се Вук држао искључиво туђег штампаног издања приликом уношења песме у своју збирку), па ако је и дао себи за право да понегде изврши радикалне измене (чак и да поново унесе један нови стих), Вук је то углавном правдао и објашњавао у посебним напоменама, наводећи и оно што је затекао у Фортисовом тексту.

Тек у деценијама након Вукове смрти откривено је и публиковано још неколико верзија „жалосне пјесанце“, међу њима и запис познат као Народна пјесма из Спљета (штампано у дубровачком листу Словинац 1882) и њему веома сродан Сплитски рукопис (који је објавио Франц Миклошич у Бечу 1883), да би у првој половини XX века била одштампана (у загребачком часопису Нова Европа, 1932) верзија коју је Милану Ћурчину испричао Иван Мештровић (на основу казивања своје бабе), а затим (такође у часопису Нова Европа, 1935) и Асанагиница коју је Матија Мурко забележио на острву Шипану.

У међувремену се појавио и зборник познат као Ерлангенски рукопис (издао др Герхард Геземан у Сремским Карловцима 1925), где шеста по реду песма представља варијанту Хасанагинице, а као још једна варијанта могла би се узети песма Аго се измирио с љубом (забележио Стипе Бановић и објавио у Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена, 1962), само што се у њој појављују хришћанска имена уместо муслиманских, при чему је једно и историјско – Сењанин Иван.

Ипак, од споменутих текстова пуну би пажњу могао добити једино Сплитски рукопис (за који је и Франц Миклошич тврдио да је управо то био изворник са којег је Фортис непосредно забележио песму), мада се треба осврнути и на Народну пјесму из Спљета, макар ради поређења појединих нејасних места која се понављају у свим верзијама, док су преостале варијанте или толико различите од Фортисовог текста да се може говорити о засебним песмама, или су пак накнадно настале на основу Вукове штампане верзије, што је и било очекивано с обзиром на популарност Вукових збирки, а што је сасвим очигледно у случају Мештровићеве варијанте.

 

2

Напоменувши да су поједини изрази из Фортисовог текста Хасанагинице неуобичајени, па и нелогични, Вук је и сâм подстакао нова и често супротстављена тумачења, а потом су и накнадно откривени рукописи пружили довољно могућности за нова ишчитавања, која ће смисао појединих стихова знатно удаљити и од Фортисових и од Вукових закључака.

Свакако да у Хасанагиници није мали број речи и израза који би могли бити означени као „тамна места“, али када се прегледају и сумирају досадашња истраживања, може се издвојити пет стихова, односно пет израза који су највише збуњивали редакторе и изазивали различите транскрипције:

 

стих 31: Da gre s’ gnime majci u zatraghe – израз u zatraghe;

стих 59: Dugh podkliuvaz nosi na djevojku – именица podkliuvaz;

стих 80: Svakom’ sinku nozve pozlachene – именица nozve;

стих 83: Gnemu saglie uboske hagline – придев uboske;

стих 88: Majko vascia, serza argiaskoga – придев argiaskoga.[1]

 

Приређивачи Хасанагинице углавном су се држали Вукове верзије из 1846, не мењајући спорне изразе чак ни онда кад би у коментарима или напоменама изнели ваљане аргументе за другачији лексички или граматички облик од оног за који се Вук определио.

Примера ради, Хатиџа Крњевић у својој Антологији народних балада педантно објашњава сваку реч која би могла бити схваћена двосмислено, притом фототипски прештампава текст песме из Фортисове књиге,[2] али ипак саму песму приређује држећи се Вукове друге редакције.[3]

Донекле је другачије поступио Мирослав Пантић, приредивши Хасанагиницу првенствено на основу Фортисовог текста,[4] мада је и сâм знао да изврши корекцију или да прихвати Вуково решење кад наиђе на спорну реч, а што би редовно навео у засебном коментару.

Велику дозу критичности и марљивости показао је Алија Исаковић, који је за сопствену редакцију песме узео у обзир и Фортисову и Вукову другу верзију, али се умногоме ослањао и на Сплитски рукопис, као и на сва филолошка и историографска истраживања која би могла бити од помоћи.[5]

 

3

Вук је изричито одбацио израз „u zatraghe“ из Фортисове редакције и притом је напоменуо: „ја тако нигдје нијесам чуо“.[6] Пошто у изворнику претходни стих гласи „Da uzimglie podpunno viençanje“, Вук је то схватио као семантичку целину са стихом „Da gre s’ gnime majci u zatraghe“, па је у својој првој редакцији створио два потпуно нова стиха, малтене на лицу места препричавши оригиналне стихове (а нарочито израз потпуно вјенчање): „Да одлази своїой старой майци, / И да с’ опет може преудати“.[7] Приликом наредног прештампавања Хасанагинице, Вук доследно транскрибује 30. стих („Да узимље потпуно вјенчање“), док у 31. стиху, иако остале речи верно преноси на свој правопис, одбацује изворно „u zatraghe“ и ствара израз „у натраге“ (свакако по узору на прилог натраг).

Занимљиво је да Мирослав Пантић, иако се приликом транскрипције спорних израза често ослања на Вукову редакцију, у овом случају ипак задржава облик „у затраге“ из Фортисове верзије, а притом се уопште не осврће на наведени израз, који је свакако необичан и заслужује објашњење.

У Народној пјесми из Спљета такође се уочава „u zatrage“,[8] што је (не рачунајући изостанак слова h) идентично Фортисовој верзији, али у Сплитском рукопису стоји нешто другачији облик: „uza-traghe“,[9] што је транскрибовано као „uza trage“, па и Франц Миклошич истиче да му се ово „чини тачно“, јер је затраге „потпуно непозната ријеч“.[10]

Алија Исаковић је стога начинио прилог „узатраге“, за који се свакако подразумева да је настао спајањем предлога уза и именице траг у множини (трази, односно трагови), па се таква транскрипција може сматрати прихватљивом (макар и због аналогије према прилогу унатраг), а ако се задрже две засебне речи које треба да чине прилошку одредбу, онда је уза траге исправна транскрипција.

 

4

Фортисов стих „Dugh podkliuvaz nosi na djevojku“ Вук је најпре претворио у два стиха: „да понесеш дуго покривало, / с коим ће се она завєсити“, да би се доцније ипак приближио изворнику и штампао: „дуг покривач носи на дјевојку“. У оба случаја, Вук је спорну реч протумачио малтене на исти начин („покривало“, „покривач“), а притом се нескривено чудио пред обликом „podkliuvaz“.[11]

Иако је сâм израз у Фортисовом тексту сигурно погрешно одштампан, његове се варијанте уочавају и у Народној пјесми из Спљета, где стоји „podkluvač“, и у Сплитском рукопису, где пише „podcluvac“.

Хатиџа Крњевић сматра да дотична реч означава „невестински дуг вео, пули-дувак, ал-дувак, којим се несрећна жена заклања од искушења да поново види своју децу“,[12] а док се Мирослав Пантић опредељује за „покривач“ на основу Вукове редакције, Алија Исаковић наглашава да би исправније било рећи „прекривач“, односно „вео, дувак“.

Премда је Алија Исаковић у своју редакцију песме унео десетерачком стиху прилагођен облик „пул’дувак“, ипак је навео и могућност да облик „podcluvac“ из Сплитског рукописа може бити путоказ за решење недоумице, јер ако се пође од тога да су слова „cl“ написана погрешно уместо једног слова „d“, те да је Фортис у омашци отишао још даље када је „cl“ махинално претворио у „kl“, јасно је због чега се тешко распознаје облик поддувак, који би могао бити једини исправан (а притом нема сумње да се финално „c“ у Сплитском рукопису чита као к). Исаковић ово аргументује податком да израз поддувак значи „непрозирнији, гушћи вео“, што такође има логике кад се сагледа радња саме песме, тачније ако се зна да само дувак не би био довољан да Хасанагиница „не види сиротице своје“.[13]

 

5

Именицу „nozve“ из Фортисовог текста, Вук је у својој првој редакцији заменио са „местве“, управо због тога што је сâм Фортис напоменуо „да су то некакве чизме“, но доцније се Вук определио за израз „ноже“ и тако штампао у својој другој редакцији, истина допустивши да се спорна реч може прочитати и као „назуве (назувице)“, али ипак напоменувши да се „назувице носе у опанцима, којијех турска господа не носе никако“.[14]

Сплитски рукопис сагласан је са Фортисовим обликом „nozve“, док се у Народној пјесми из Спљета појављује својеврсни хибридни облик „nožve“, који заиста оставља могућност за оба тумачења: ноже и назуве.

Мирослав Пантић се и у овом случају држао Вукове редакције, определивши се за „ноже“, док се Алија Исаковић позвао на тумачење Асима Пеца да је у Фортисовом тексту самогласник а лако могао бити замењен самогласником о, што иначе „иде међу типичне Фортисове писарске погрешке“,[15] па је стога Исаковић у своју редакцију унео „назве“, што је скраћено од „назуве“, поново због уклапања у десетерац.

 

6

Израз који је Фортис штампао као „uboske hagline“, а који би се на основу тога читао као „убошке хаљине“, изазвао је бројне недоумице и тумачења, свакако и због високог друштвеног статуса главних јунака Хасанагинице, па и због наизглед апсурдне ситуације да мајка свом најмлађем детету, и то мушком, шаље сиротињску (убошку) одећу уместо да га награди вредним даровима који ће му, кад одрасте, можда бити једина успомена на мајку.

Иако је Фортис спорну реч превео на италијански у буквалном значењу убошке („da poverello“), већ је Гете, свега годину дана након објављивања Фортисовог путописа, одбацио такав смисао, а није се држао ни немачког превода који се у међувремену појавио (од стране Клеменса Вертеса), него је свесно избегао реч „убог“ и цео израз разумео у смислу да мајка шаље детету одећу коју ће оно носити тек кад поодрасте.[16]

Да је сличне недоумице имао и Вук Караџић, доказ је придев „свилене“ у његовој првој редакцији, премда ће се доцније Вук вратити изразу „убошке“ и у својој другој редакцији тако одштампати без икаквог додатног објашњења.

Иако у Народној пјесми из Спљета и Сплитском рукопису јасно стоји „njemu šalje ubošku haljinu“, односно „gnemu saglie uboscu aglinu“, овај је стих и даље привлачио пажњу истраживача, а посебно су се њиме бавили Франц Миклошич, Ватрослав Јагић и Луко Зоре, па закључили да би исправно било „у бошчи хаљине“,[17] како је потом одштампано и у „државном издању“ Вукових песама 1894. године.

Ипак, у доцнијим издањима Вукових дела, приређивачи су се враћали редакцији из 1846, дакле изразу „убошке хаљине“, што је Никола Банашевић оправдао могућношћу да споменути дарови имају „симболично, нама непознато значење“, штавише да би могли бити заштита „од урока“, или пак да је „сиротињско одело“ тако названо зато што се „даје детету које губи мајку“ (карактеристично је да Банашевић напомиње како је Хасанагиница „донела своме једином сину сиротињско одело“ – иако то није њен једини син, него трећи, најмлађи).[18]

Владан Недић је такође сматрао да облик из Фортисове верзије не треба мењати, тим пре што ни Сплитски рукопис у том погледу „не изазива никакву сумњу“, те да речи „по свој прилици означавају одећу коју ће дете носити као сироче“,[19] а очигледно је и Мирослав Пантић мислио да је свака корекција сувишна чим је у својој редакцији Хасанагинице задржао уобичајену транскрипцију – „убошке хаљине“.

Са друге стране, и Хатиџа Крњевић се осврће на израз „сиротице“ (којим и Хасан-ага и Хасанагиница називају своју децу), али зато да би одбацила придевски облик „убошке“, јер ако „деца јесу сироте“, она „нису убога“, а сем тога је „реч убог врло ретка“ у народним баладама Босне и Херцеговине и притом „не може означити онај људски губитак“ о којем пева Хасанагиница.[20]

Алија Исаковић такође наглашава да је муслиманској народној поезији „страна ријеч убог“[21] и прихвата тумачења према којима је исправно „у бошчи хаљине“, како и уноси у своју редакцију песме.

Ипак, нема разлога да израз „убошке хаљине“ не буде задржан барем у оним издањима која представљају транскрипцију Фортисове верзије или прештампавање друге Вукове редакције Хасанагинице (а притом се не могу олако одбацити Банашевићева и Недићева помисао како се придевом убошке, макар и метафорично, алудира на дете које ће расти без мајке), мада би увек, у посебном коментару, требало навести и другачије тумачење.

(Пошто се два збуњујућа израза – „nozve“ и „uboske“ – односе конкретно на дарове које је Хасанагиница наменила својим синовима, изнесена су и мишљења да то није случајно, јер сваки дар је могао носити и скривену поруку коју је данас тешко препознати и растумачити, а можда се у значењу дарова нису скривале само поруке што мајка упућује деци која ће расти без ње, него и поруке које повређена жена посредно упућује бившем мужу, који пажљиво гледа сâм чин даривања. Било је чак и тумачења која задиру у религиозни аспекат свадбених дарова, али би осврт на такве тврдње одузео доста простора, а иначе не би дао резултате који би се битно разликовали од већ изнесеног закључка.)

7

Придевски облик „argiaskoga“ можда не би изазвао толику пажњу да Вук у обе своје редакције то није заменио придевом „каменога“, нагласивши како нигде није чуо да се говори „рђаски или рђавски, него само рђав“, али се притом и запитавши да ли није „argiaskoga мјесто хорјатскога“.[22]

Иако тврдња Алије Исаковића да је Вук „’срцем каменим’ ранио и ’Хасанагиницу’ и Хасанагиницу доводећи у питање њено баладско језгро“[23] може деловати претерано и сувише експресивно, чињеница је да Вукова интервенција у овом случају није била оправдана, те је као таква неодржива у критичком издању Хасанагинице (било да се оно дословце држи Фортисовог текста, било да се врше корекције на основу накнадних истраживања). Са друге стране, баш због тога што се и доцније показало да уопште није лако проникнути у смисао наведеног спорног израза, донекле се може разумети Вукова одлука да пронађе било какву замену за реч коју је иначе сматрао неправилном.

Да је Вук имао прилике да види Сплитски рукопис, запазио би да тамо стоји облик сличан Фортисовом: „argiascoga“, док је у Народној пјесми из Спљета сасвим јасно да се „rgjavoga“ чита као рђавога.

Занимљива је у овом случају Мештровићева верзија Хасанагинице, за коју је већ речено да је под јаким утицајем Вукове редакције, а за шта би најјачи доказ могао бити управо придев „каменога“, премда је сâм Мештровић, како сведочи Милан Ћурчин, мислио да је изворно било „рђавскога“ у значењу „немилосрдан“ или „неблагодаран“.[24]

Оно што је Вук само претпоставио у напомени, Франц Миклошич је прихватио као највероватније решење, напоменувши да „рукопису одговара још најбоље орјатски, хорјатски“,[25] што би имало смисла ако се посматра у контексту сталешког сукоба између агинске и беговске породице, мада је тешко разумети да би један великодостојник и прослављени ратник употребио тако погрдан израз, па мајку своје деце јавно назвао простакушом, сељанком, женом која има срце лупежа – а то су иначе основна значења израза хорјат, који се углавном посматра као турцизам, мада му се порекло находи у новогрчком језику.

Два столећа након првог штампања Хасанагинице, професор шеријатског права Мехмед Беговић покушао је да корен спорне речи пронађе у другом турцизму – „агр“ или „агар“, који као једно од својих значења има и „охолост, гордост“, тако да би цео израз, према мишљењу Хатиџе Крњевић, могао да гласи „срца аграјскога“,[26] тим пре што дотични облик, како је Беговић сматрао, „у себи садржи и неосетљивост и злобу, док реч каменог означава само неосетљивост“.[27]

Да овакво тумачење јесте на правом трагу, доказ би могле бити поједине драмске адаптације Хасанагинице (Љубомир Симовић, Алија Исаковић), где се проблем сукоба између мужа и жене углавном продубљује урођеним поносом, донекле и инатом беговске породице, нарочито њеног представника бега Пинторовића, који у песми не проговара ни једну једину реч („беже мучи, не говори ништа“), но ипак неприкосновено управља животом своје сестре без обзира на њену вољу („али беже не хајаше ништа“). Тако се агина мржња према бегу и уопште према беговском сталежу претвара у мржњу према Хасанагиници, а не треба сметнути с ума ни то да ага хоће свесно и намерно „да у жени повреди оно што је најосетљивије, материнско осећање“.[28]

Занимљиво је да Исаковић, премда има у виду сва наведена истраживања (а нека од њих и цитира у ширим изводима), у своју редакцију песме уноси облик „хрђавскога“, који као такав (са иницијалним х) није посведочен ни у једној верзији песме, па ни у Фортисовој.

Држећи се у овом случају Фортисове редакције, Мирослав Пантић се определио за израз „рђавскога“, јер то је најближе придевском облику који је затечен у изворнику, али ипак не представља пуку транскрипцију, него се ослања и на Вуков наговештај о могућој, мада необичној варијанти придева рђав. А пошто се придевски облик „рђавскога“ може усагласити и са тумачењима која су изнели Миклошич и Беговић, ово изгледа као најадекватнија транскрипција Фортисовог текста.

 

8

Ако би требало што верније, а опет са неопходним корекцијама, транскрибовати верзију Хасанагинице коју је објавио Алберто Фортис, спорни изрази могу се разрешити на следећи начин:

 

u zatraghe – уза траге (на основу тумачења Франца Миклошича поводом транскрипције Сплитског рукописа) или узатраге (по узору на редакцију Алије Исаковића);

podkliuvaz – поддувак (према тумачењу Алије Исаковића, а на основу могуће омашке у Сплитском рукопису);

nozve – назве или наз’ве (скраћено од назуве, због уклапања у десетерац, а према тумачењу Асима Пеца, што је прихватио и Алија Исаковић);

uboske – убошке (транскрибовати придевски облик из Фортисове редакције, али уз навођење другачијих тумачења у посебном коментару);

argiaskoga – рђа[в]скога (уз малу интервенцију, која би била означена угластим заградама, треба се држати облика из Фортисове верзије, као што је учинио Мирослав Пантић, с тим што би у напомени била наведена и сва остала тумачења са транскрипцијама које су биле предлагане).

Може изгледати недоследно што се облици uboske и argiaskoga, и поред бројних претпоставки да су одштампани погрешно, транскрибују малтене дословце, док се за podkliuvaz предлаже транскрипција поддувак, што се прилично разликује од изворника. Међутим, транскрипција „подкљувац“, иако би се придржавала изворног облика, заиста би испала апсурдна, јер постојање такве речи нигде није забележено, па се зато у овом случају мора пронаћи алтернативно решење, док су речи убошке и рђа[в]скога сасвим прихватљиве кад се посматрају са ортографског и граматичког становишта, а притом нису нелогичне ни са семантичког становишта, премда редовно треба указивати и на другачије предлоге за њихову транскрипцију.

[1] Наведено на основу фототипа Фортисовог текста песме објављеног у зборнику: Хасанагиница 1774–1974. Препјеви, варијанте, студије, библиографија. Приредио Алија Исаковић. Свјетлост, Сарајево 1975, стр. 23–26.

[2] Хатиџа Крњевић, Антологија народних балада. Српска књижевна задруга, Београд 1978, стр. 245–250.

[3] Исто, стр. 68–70.

[4] Народне песме у записима XV–XVIII века (антологија). Избор и предговор др Мирослав Пантић. Друго издање. Просвета, Београд 2002, стр. 218–223 (из овог се издања цитира Пантићева редакција Хасанагинице).

[5] Хасанагиница 1774–1974. Препјеви, варијанте, студије, библиографија. Приредио Алија Исаковић. Свјетлост, Сарајево 1975, стр. 427–432 (на основу овог издања наводи се Исаковићева редакција песме са пропратним коментарима).

[6] Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Приредила Снежана Самарџија. Завод за уџбенике, Београд 2006, стр. 523, нап. 76; друга Вукова редакција Хасанагинице цитира се на основу наведеног издања, где је одштампана на стр. 523–524.

[7] Вукова прва редакција Хасанагинице наводи се на основу издања: Сабрана дела Вука Караџића, књига прва: Пјеснарица 1814–1815 (Мала простонародња славено-сербска пјеснарица, 1814; Народна србска пјеснарица, 1815). Приредио Владан Недић. Просвета, Београд 1965, стр. 121–123.

[8] Народна пјесма из Спљета цитира се на основу текста у зборнику: Хасанагиница 1774–1974, Хасанагиница 1774–1974. Препјеви, варијанте, студије, библиографија. Приредио Алија Исаковић. Свјетлост, Сарајево 1975, стр. 325–327.

[9] Текст Сплитског рукописа такође се наводи на основу зборника Хасанагиница 1774–1974, где је одштампан на стр. 332–336.

[10] Исто, стр. 338.

[11] Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Приредила Снежана Самарџија. Завод за уџбенике, Београд 2006, стр. 524, нап. 86.

[12] Хатиџа Крњевић, Антологија народних балада, стр. 249.

[13] Хасанагиница 1774–1974, стр. 431.

[14] Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Приредила Снежана Самарџија. Завод за уџбенике, Београд 2006, стр. 524, нап. 90.

[15] Хасанагиница 1774–1974, стр. 432.

[16] Хатиџа Крњевић, „Хасанагиница (Прилог проучавању усмених балада)“, објављено у зборнику Хасанагиница 1774–1974, стр. 481.

[17] Ватрослав Јагић, „О тужбалици Хасанагинице“, објављено у зборнику Хасанагиница 1774–1974, стр. 341–342.

[18] Никола Банашевић, „Хасанагиница [коментар]“, објављено у зборнику Хасанагиница 1774–1974, стр. 315.

[19] Владан Недић, „О неким питањима ’Хасанагинице’“, објављено у зборнику Хасанагиница 1774–1974, стр. 461.

[20] Хатиџа Крњевић, „Хасанагиница (Прилог проучавању усмених балада)“, објављено у зборнику Хасанагиница 1774–1974, стр. 484.

[21] Хасанагиница 1774–1974, стр. 432.

[22] Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Приредила Снежана Самарџија. Завод за уџбенике, Београд 2006, стр. 524, нап. 92.

[23] Хасанагиница 1774–1974, стр. 432.

[24] Милан Ћурчин, „’Хасанагиница’ у народу (Мештровићева верзија)“, објављено у зборнику Хасанагиница 1774–1974, стр. 350.

[25] Хасанагиница 1774–1974, стр. 340, 432.

[26] Хатиџа Крњевић, Антологија народних балада, 249.

[27] Хасанагиница 1774–1974, стр. 432.

[28] Хатиџа Крњевић, Антологија народних балада, 249.