Драган Тодоровић
НОВЕ БАЛСКЕ КОРИЦЕ

 

Смрт уредника

 

1.

Не знам шта да мислим.

С једне стране, издаваштво у Југославији било је строго контролисано. С друге стране, знао се неки ред: едиције су биле одлично урађене, преводи професионални, тврде корице за заштитним омотом биле су правило, трговачки путници су обилазили школе, фабрике, интернате, радне организације и друга места где су људи проводили време, и на бескаматни кредит продавали сабрана дела, енциклопедије и велики Пелагићев Народни учитељ. Издаваштво је посматрано као витални део система образовања, а систем образовања је основа сваке суштинске промене у друштву.

Постојали су Писци, који су седели на пленумима Партије, давали озбиљне интервјуе, представљали нас на разним скуповима у земљи и иностранству. Нове књиге ових писаца биле су културни догађаји од националног значаја. О њима су могли да пишу само најугледнији критичари. Хијерархија је била строго поштована. У Нолиту или Просвети могли су да објаве само они који су одрадили свој стаж Задивљених Поштовалаца. Еснаф је био чврсто заштићен и опасан бедемима који су били непробојни. Постојали су и Завичајни писци. То су били аутори чије су позиције биле негде у средини: недовољно велики да се појаве у другом Дневнику, али важни на локалном нивоу. О Дану ослобођења стајали би на позорници на тргу са локалним функционерима и првоборцима и свечаним гласом читали своје радове. Нису били посебно лоши, али нису умели да лете. Коначно, постојали су и башибозуци. Њих су евентуално пуштали у основне школе да невиној деци увале своју нову збирку поезије, а све уз помоћ покварених наставника језика.

Уредници великих издавачких кућа из овог доба углавном су били скретничари, чувајући пруге да им не промакне какав воз пун експлозива или, не дај Боже, каква мрачна локомотива која не вуче тамо где радничка класа односи победу. Уредници су поред ових контролних послова нудили и визију: ова едиција ће радити ово, а она оно. Првенство је давано провереном материјалу, класицима, а не новој литератури, сем кад је нова литература – као, рецимо, beat поезија – била снажно антиимперијалистичка. На тај начин, уредници у комунистичким годинама били су заправо едукатори, а не уредници у правом смислу. О томе, уосталом, говори и податак да је Нолит основан као Нопок, Ново поколење, са задатком да пре свега образује омладину.

Најбољи део тих времена била су литерарна такмичења и фестивали. Сваки град, свако веће село, а понекад и мања села имали су понеко такмичење у поезији или родољубивим саставима. Јавна читања су била далеко најјефтинији вид масовне културе и прославе годишњица (а љубав медиокритета према годишњицама не може бити прецењена): требало је само укључити микрофон у разглас, разглас у струју, и радост књижевности је могла да почне. Слобода је умела да пева онако како су сужњи певали о њој, кад год је било струје.

Тврдо, лоше, непробојно.

 Да, али тај систем нам је дао једног Нобеловца, дао нам је Крлежу, Ћосића, Ћопића, Селимовића, Попу, Миљковића, Давича, Шћепановића, Пекића, Десанку, Булатовића, Зупана, Ковачевића, дао нам је Клуб књижевника, међународну лектиру, Охрид, едицију Велики романи, едицију Реч и мисао, едицију Хит, дао нам је самопоуздање да се организују протестне вечери кад је Хавел био заточен – а што Хавел, који у Чехословачкој није имао ту врсту слободе ума, није умео да узврати, па је међу првима подржао бомбардовање Србије.

Не знам, нисам паметан.

 

2.

У тренутку када сам отишао у егзил, 1995. године, овај књижевни систем спојених судова већ је увелико, као и држава, као и све, пуцао. Приватне штампарије су ницале без велике буке, а приватне књижаре су купце привлачиле брзином, флексибилношћу, ценом. Књижевни естаблишмент је још покушавао да се одржи, aли већ се видело да ће се они ћерати.

Деловало је брзо, лако, ефикасно.

Мој оптимизам, елeм, добио је шамарчину средином прве декаде ХХI века. Неко ми је од заједничких пријатеља успут, кад смо претресали где је ко и како, поменуо да једна наша Крагујевчанка има своју издавачку кућу. Пошто сам ја имао нов рукопис, јавио сам јој се. Одмах је понудила да се видимо. А зашто и не би: знао сам је још када је била гимназијалка, а моја тадашња девојка је била њена најбоља другарица и попили смо литре кафе у њеној кући. Још у току тог првог разговора преко телефона поменуо сам рукопис, и она је одмах рекла, Па дај мени да ти то објавим.

Сав важан, дошао сам у „Жагубицу“ и обоје смо били срећни што се поново видимо. Претресли смо заједничке пријатеље, од којих су многи били писали још у Гимназији, а неки понекад и објављивали по коју песму или причу, и гле – она ми је испричала како су многи од њих сада били поносни власници књига. Сјајно. Мене увек радује кад такво нешто чујем, јер сам увек био навијач: Види шта раде наши!

 И онда пређемо, je ли, на главну тему. Ја јој испричам о чему је рукопис. Опише она мени како види ту књигу и којом брзином би то могло све да се уради.

Био је август.

– Је л’ може за Сајам?

 – Како да не! Може и брже, али расте цена производње.

– Ма не мора брже, нећу да ти правим проблеме.

– Ма не правиш ти мени никакве проблеме, само правиш себи додатни трошак.

  – Како то мислиш?

Ту ми она испостави цену моје књиге у њеном издању. Аха, кажем ја, а шта ти иначе издајеш, нисам стигао да те питам? Куваре. Али регистрована је за све, и романе, и поезију. Разних аутора. Али она ради куваре. Она ће да буде уредник и да уреди књигу да то буде професионално, стварно. Па уосталом завршила је књижевност, а њен син је добар с фонтовима. А мени ће да учини цену. Ја кажем, Јеси ти свесна да сам до сада објавио дванаест књига на два језика и два континента, да су неке, богами и превођене, и да су увек мени плаћали за то. Могуће, каже она, али у Србији је тако. А ако успеш да ти неко објави књигу овде, а да баш ни кинту не платиш, да знаш онда да си редак, и свака ти част.

И ту поче да ми свиће: брзо, лако, ефикасно.

 

3.

Читав живот храни ме, одева, обува, чува моје писање. Први текст у новинама сам објавио у седамнаестој години. Хонорар је био толики да caм од њега купио писаћу машину, и то је било то. Кад кажем „писање“, не мислим само на књиге. Мислим и на новинарство, драмске текстове, пропаганду, есеје, поезију, визуелне журнале, хаику, перформанс, усмену књижевност: све сам то у неком тренутку радио, и успевао да то углавном наплатим. Али ничега од тога не би било, да нисам од првог дана имао срећу са уредницима. Сећам се имена свакога од њих, од Мише Коцкице Јовановића и Жарка Рајковића, до Барбаре Мун и Ен Колинс, која је сада потпредседница Penguin Random House. Они први уредници су ме охрабривали и објашњавали, просто ме уводили у племе овисникa о мирису штампарске боје, док ме ови позни не дирају више и кад узму оловку у шаке, узму је да би ми поставили питање на маргини – ништа више.

Ја данас мислим да најбољи уредници само то раде. Уредник је особа која пита.

 

4.

Једном смо тако седели Ен Колинс и ја у неком ресторану близу њене фирме и ћаскали о издаваштву.

– Мислим да ми понекад недостају они златни дани – рекла је. – Дошао би неки рукопис који је обећавао, али је требало још радити, а аутор је био почетник и потпуна непознаница. И онда бисмо ми уредници, сви заједно, одлучивали да ли да тог аутора узмемо под своје, да му посветимо пажњу док тај рукопис не постане најбољи што може. Ако бисмо га узели, понекад је тај рад био јако дуг.

– Колики је најдужи период који си посветила једном рукопису на тај начин? – питао сам.

– Седам година – рекла је – али је књига онда покупила све што је било од награда на располагању.

Седам година. Седам година писања и брисања, предлога и одбијања, слепих колосека и нађених путева. Седам година интензивне интелектуалне размене. То данас више не постоји нигде на свету. У последњих двадесетак година, издавачка индустрија је извела нешто што би економисти назвали повећањем ефикасности уз смањење трошкова, мада ја мислим да је то салто мортале. Наиме: прво су издавачки гиганти почели да купују једни друге или се удружују. Наравно, то је био одговор на пиратску политику Амазона, који је недостатак сопствених књижара и трошкова који уз њих иду преточио у снижење цена књиге које ни један мали издавач или дистрибутер није могао да прати. Овај процес укрупњавања је довео до масовних отпуштања, али у поплави чланака који су пратили промене, нико није писао о највећој жртви, јер жртва уопште није била на платном списку: писац средине листе.

Сваки издавач има своју A-листу комерцијалних писаца и аутора. Постоји такође и листа оних чије књиге заслужују да буду објављене, али их публика не прихвата. Таквим ауторима издавач се брзо захвали на сарадњи. Далеко најбројнији на листама су аутори на такозваној средњој листи. Они продају довољно да њихове књиге не стварају губитке, али с приличном сигурношћу се може рећи да бестселер никада неће имати. Обично имају свога сталног уредника (по правилу, млађи свет, јер су аутори средине листе идеални за обуку уредника – већ знају да пишу, имају свој стил, само им мало помогнеш да дођу к себи) и врло често управо из ове категорије потичу књиге које узму неку награду (што мало поправи њихову продају, али привремено). Њихов аванс се снижава док се не заустави на неком обострано прихватљивом нивоу. То је та категорија којој се некада давао луксуз од седам година. И пошто им се више није давао тај луксуз, отпуштени су и уредници средине листе а нови рукописи њихових дојучерашњих пулена уљудно су одбијени. Цео тај сектор у издаваштву, та средина и аутора и уредника, нестао је.

Отприлике у исто време, на сцену ступа „Nielsen BookScan“ – гигантска међународна база података у коју се сливају детаљи о продаји свих аутора и књига које су уопште у циркулацији у земљама које сарађују са овим гигантом. Било да послује под горњим насловом или као NPD, фирма добија податке директно са касе: када касир скенира ISBN број, Nielsen добије податак о продаји. Двадесет највећих тржишта света су укључена: САД, Британија, Француска, Немачка, Кина, Русија, Бразил, Канада, Аустралија…

Шта ово значи за издавача?

Уредница прочита првих тридесет страна или прва три поглавља рукописа који је стигао – шта год да се прво деси – и онда отвори Nielsen и укуца име аутора. Отварају се подаци из свих издавачких кућа које су икада радиле са овом особом. Име се провлачи по новинама, али сада се види као на длану: ни једна од четири последње књиге није продата у више од 350 примерака. То није писац, то је шпијун у земљи књижевника.

Упоредите ову ситуацију са оном од пре само двадесетак година (Nielsen је лансиран 2001). У прошлости, увек су водеће дневне новине радиле истраживање продаје књига. У Америци, рецимо, The New York Times би телефонирао стотини највећих књижара и питао шта се продаје. Прецизни бројеви нису размењивани и сматрани су пословном тајном. Издавачи су ово користили да би направили имена (најбоље се ове недеље продавао Пера, али нико не каже да је била мршава недеља за белетристику јер је септембар и почела школа, и да је Пера укупно продао 89 књига), а аутори са именом на топ листи су онда заиста бележили повећање продаје (Перу купују несигурни у себе јер су чули за бренд). Данас, Booksscan не само да узима аутоматске податке, него још и интервјуише неких дванаест милиона потрошача годишње, и скупља њихове рачуне да би пратио промене интересовања (!).

Некада, уредник је морао да буде визионар, да препозна величину и потенцијал. Данас, уз провере претходне продаје (којима се додаје број пратилаца на друштвеним мрежама) и систем колективног одлучивања, уредник се своди само на особу којој је задатак да дâ сигнал да је нешто занимљиво. Било који пасионирани читалац савремене литературе то може да обави. Уредник је мртав.

Гордон Лиш, један од најчувенијих уредника свих времена, у прози Рејмонда Карвера је препознао пре свега могућности, не и завршени производ. Промене које је онда Лиш унео у Карверове приче од писца су направиле великана елиптичне реченице а од уредника легенду: тамо где је Карверова оригинална реченица достизала тридесет речи, Лиш ју је сводио на пет.

Максвел Перкинс је тако „препознао“ Хемингвеја, Фицџералда, Волфа, и радио је на Гетсбију, Збогом оружје, Сунце се поново рађа… Колико је Перкинс био поштован, рећи ће вам само овај податак: Томаса Волфа убедио је да исече целих 90.000 речи (деведесет хиљада!) из Погледај дом свој, анђеле. Већина савремених књига се крећу око 80.000 речи.

 

5.

Да ли смо ми икада имали тај формат великих уредника од угледа? Да ли је икада ико залазио с маказама у текстове наших великана на начин на који је Лиш улазио у рукописе Карвера, где не само да је језера претварао у страшне брзаке, него је чак дописивао реченице по потреби? Ја не знам одговор на ово питање, али ћу претпоставити да је негативан. Зашто? Због одсуства легенди. Уредници тог калибра улазе у историју – усмену, кафанску прво, а после и у записе. Чињеница да нема ни оралних ни писаних митова – говори све. Људи од угледа на уредничким позицијама, као Милан Комненић, Никола Бертолино и слични, само су били скретничари књига у одговарајуће едиције, и повремено су радили са или против власти, али ништа од тога заправо није уређивање, него позиција какву су у тим временима имали они које су означавали као функционере. Дакле, неко ко има објективну моћ, али само ако не иритира горње спратове.

Вратимо се на ситуацију у свету: нестали су уредници средине листе јер су откачени писци средине листе. Нестали су велики уредници, јер њихови послодавци више не дају никоме седам година кредита. Преостали су само уредници који одлучују о откупу рукописа, такозвани „поручиоци“ (commissioning editor). Ово значи да рукопис до њихових руку мора да стигне већ сређен, у најбољем облику који дати писац може у том тренутку да произведе. (Не треба губити из вида да су издавачи ипак људи који живе за добру литературу. Оне горчине типа Данас Кафку не би објавили, заиста су погрешне. И данас би објавили Џојса, Милера, Нинову, битнике… Енар, Краснахоркаи, Мариас и слични нису комерцијални писци, па ипак се улаже у њих.)

Ко онда игра улогу уредника?

У првој деценији овог века изненада су агенти, чија је брига до јуче била само да заинтересују неког уредника, почели да траже од својих аутора измене. Ово нису биле уредничке интервенције у правом смислу, него више нека врста побољшавања шанси рукописа. Дакле, не „Дај Џени мало више дилема да би била животнија“, него „Џени треба да има проблем са сексуалним идентитетом, то се сада тражи“. Аутори су на тај начин изгубили контакт са људима који су заправо могли да побољшају квалитет њихове књиге. Убрзо се ово показало као неодрживо, и аутори су се окренули независним уредницима које сада плаћају из сопственог џепа. Неки од ових људи су претходно радили као они уредници средине листе који су поотпуштани. Почињу да се срећу разне врсте уске специјализације, па неки уредници нуде тзв. sensitivity reading (преглед осетљивих тема), како би се избегло нехотично уопштавање или било шта што би изазвало олују на Твитеру.

На овај начин, издавачка индустрија је себе ослободила великог дела процеса производње књиге, управо оног дела који је књигу побољшавао. Читав интелектуални, креативни процес сада се дешава напољу, међу појединцима, ван институција. У великој прерасподели улога издавачи су пришли дистрибутерима и продавцима, док је аутор сада остављен да се сам снађе и – готово неминовно! – мора да инвестира сопствени новац у своју књигу. Да ли ће се та инвестиција вратити, тешко је рећи. С једне стране, светски мега-бестселер 50 нијанси сиве почео је као мекани порно за домаћице који је ауторица сама објавила као електронску књигу, а онда је Random House откупила за седмоцифрени износ. С друге стране, пре неколико месеци завршио сам рад као спољни уредник на једној америчкој књизи за коју сам прилично сигуран да неће повратити инвестицију (због теме).

С треће стране, имате случај Нобеловке Олге Токарчук, која већ годинама сама издаје своје књиге. Разлика је у томе што је она заправо формирала малу издавачку кућу која има само једног аутора: себе. Та издавачка кућа има свог уредника, дизајнера, шефа пласмана…

Кад ме моји студенти питају за савет, опрезан сам. За њихову будућност, најбоље би било да нађу агента и крену преко „правих“ издавача. А опет, тај процес може да буде тако погубан по самопоуздање, да их може оштетити заувек, чак и отуђити од писања.

Уредник је неопходан за добру књигу. Без уредничких интервенција рукопис је разбарушен, пажња одлази на тангенту. Трагови прве руке могу да убију задовољство читања. Ликови напуштају своја радна места и лупетају без циља. „Добарданкакосте“ уђе у дијалог. Постоје они који залазак јаких уредника сматрају логичним у добу у којем је лакоћа објављивања на друштвеним мрежама довела до значајних промена парадигме, децентрализујући процес производње књиге. Ако могу данас да завршим роман и вечерас да га продајем на Амазону, Google Play и Apple Books, промовишем на Фејсу, Инстаграму и ТикТоку – чему служи уредник? Овако: ако сте иоле добар писац, ви сте доле, на страници, са својим ликовима. Седите за истим столом, срчете исту супу, дишете исти ваздух, мука вам је од свега, па и од писца који вас пише. Ако сте доле, онда нисте горе: не видите добро (или уопште) генерални план, не сећате се замисли, немате појма шта је тема. Престали сте да пишете књигу и сад књига пише вас. Задатак уредника је да погледа одозго ту собу, вас истера напоље, ликове уозбиљи, разговоре затегне, тему мало пребрише, идеју исполира. Добар уредник ће вас такође упозорити да су вам неке метафоре натегнуте, да су вам гласови превише слични, да сте променили времена, да унутарња логика измиче контроли, и да су нека од вама најдражих места заправо лимунада чија киселина нагриза књигу.

Ништа од свега тога ви не видите седећи за тим столом и срчући ту супу. Супа вам је ушла у очи, уста, уши; супа вам је центар света, јер осећате да ту лежи нека тешка метафора, само је треба наћи. Зато: Уредник.

 

6.

Већ тринаест година предајем креативно писање (за разлику од новинарства, академског, техничког или терапеутског) на британским универзитетима, у Паризу и Венецији. У току сваке школске године оцењујем отприлике 80–100 радова у распону од 6.000 до 30.000 речи. У случају докторских дисертација, бројка је око 100.000 речи. Сабрано, помножено, подељено: учествовао сам у производњи око 135 романа просечне дужине (око 80.000 речи) илити око 14 Библија. Ове бројке нудим као објашњење за ово што ћу рећи: уредничка чула постану јако изоштрена код таквих количина. Могу само да замислим каква је ситуација код оних који су читав живот уређивали само књиге. А замислите оне који су уређивали рукописе Фицџералда, Хемингвеја, Вулфа, Капотеа, Алис Манро, Урсуле Легвин, Маргарет Етвуд.

Елем, и са овим искуством, јасно могу да видим колико би српска литература профитирала од јаких уредника. Ако кажем да на целој српској прозној сцени видим само три писца којима јак уредник није (увек) потребан, да ли ћете веровати да не говорим са позиције надмености? (Ни да ме мучите, не бих вам дао имена).

Ако кажем да око осамдесет процената српских прозних књига које можете наћи у било којој књижари, данас, заиста није требало да буду штампане јер не задовољавају ни најосновније критеријуме доброг писања, а од оних преосталих двадесет посто дало би се направити нешто ако би се уложило минимум три месеца рада (у неким случајевима, ценим да је реч и о години) – да ли бисмо могли да се сложимо?

Колико је мени познато, улога уредника у српском издаваштву своди се на процес одобравања. Дакле, Србија оперише искључиво са „поручиоцима“. Број књига које сам објавио на енглеском сада је већ претегао у односу на српскохрватски, али искуство ми је отприлике овакво: никада ми се није десило да предам рукопис на српскохрватском и да ми уредник затражи измене (сем оних политичких, које су биле честе) и никада ми се није десило да предам рукопис на енглеском а да ми уредник не затражи измене. Овде не говорим о језичким недоумицама, јер то и није посао уредника, него само о операцијама које засецају у ткива.

 

7.

Нисам сигуран како да завршим овај есеј. Можда је ово само жал за златним добом издаваштва. Можда смо ушли у период када је књига изгубила своју основну функцију – да подели људско искуство. Могуће да сада, када смо прешли у виртуелни свет с оне стране екрана, књига има функцију статусног симбола. Онако како се некада новац није штедео на доброг кројача или накит, данас се не штеди на доброг штампара. Свечана одела и хаљине замениле су свечане корице.

Цар је добио ново рухо.

А цар се рађа гô.

 

Август-новембар 2023, Лемингтон Спа