Гордана Влаховић
Опстати нА размеђУ светова

 

Драган Јовановић Данилов: Јелен ноћи

Вукотић медија, Београд, 2022.

 

Романсиране биографије познатих људи вазда су предмет интересовања читалаца, из разлога знатижеље, али и зато што су неке од њих добро написана књижевност. Осим животописа писаца, музичара, балетских уметника, глумаца, књиге о сликарима радо су читане и изазивале су пажњу. Често чудаци, за живота несхваћени, посмртно слављени и хваљени. Љубитељима књига позната је Жудња за животом Ирвина Стоуна, о аутору чувених Сунцокрета и Житног поља, Винсента Ван Гога. Исти писац написао је Агонију и екстазу о неупоредивом Микеланђелу, а Пјер ла Мир казује потресну причу о Анрију де Тулуз-Лотреку, без чијих цртежа и слика уметничке четврти Париза с краја XIX века биле би ускраћене. И даље, исприповедани животописи о Фриди Кало, Гогену, Ворхолу и његовом моделу итд. Да се не заборави, Црњански ствара Књигу о Микеланђелу, а Андрић Разговор о Гоји.

Драган Јовановић Данилов не пише романсирану биографију, али пише роман (чини се роман-есеј) о славном српском сликару Сави Шумановићу, преплићући прозну причу о сликаревој младости, љубави и болести, са дијалогом који са младом женом води о Шумановићевом сликарству. Дијалог се претвара у својеврсни, велики есеј, настао на основу непознате, случајно нађене бележнице на новобеоградском бувљаку (Моја срчана заоставштина). Романескно ткиво до тада непознате бележнице развија се у сјајно есејистичко ткање о Пијаној лађи и другим сликама великог Шиђанина.

На почетку постоји (пишчево преобраћање) мисао: „Моја права биографија другачија је од оних које ће после мене бити написане.“ Нерођени, окупан бојама, водом из мајчине утробе, осећањем заштићености, и емотивном везом са мајком предодређен је за боје и светлост, а звук звона на цркви, из улице дрвореда, казује будућем сликару да није сам на свету.

Стваралачки период везује се за Шумановићев боравак у Паризу. Пре тога, фрескописањем покушава да своје страсти утопи у слике, опчињен светогорским испосницима чије занимање је било медитација и молитва. У Паризу среће Тина Ујевића, пријатељује са Растком Петровићем, учи од фламанских сликара, ствара Шидијанке, топлу и неспутану голотињу жене. Разапет је између двеју жена, Жилијете (спиритуалне љубави) и Жане Арно (љубави порока и разузданости). Није се приклонио потпуно нити једној. Тог „бескућника у времену“ штити сликање; повратак у Шид из Париза означава узимање маха болести. Данилов наводи мишљење Александра Дерока: „Параноја за обичног човека је болест, а параноја уметника је повест.“

Данилов је мајстор уметања есеја у ток приче. Чинио је есејистичке бравуре и у ранијим својим романима. (У Таласима београдског мора – есејистички записи о кући која као брод плови кроз време, о Бајлонијевој пијаци, казану који се прелива. У роману Шта снег прича – есеј о цртежима, о вину – кроз беседу доктора Дворниковића, есеј о речима.)

У Јелену ноћи могла би се као есеј означити ревност пустињака Христа ради, њихово претерано мучеништво, без спознаје да је истинско мучеништво међу људима. Игра танга, плеса суздржане страсти, могла би опстати и читати се и изван Жилијет и Савине приче. Болесно стање несрећног сликара који је опседнут и мишљу о смрти, халуцинантном виђењу пропасти света, и фројдовском учењу јесте оно што Данилов сјајно чини. А у дијалогу, од стране 133, од поглавља петнаест, уз саговорницу Чарну, долази се до изузетне естетске анализе Шумановићевог дела. (Не само естетске).

Сазнаје (или подсећа) читалац о правцима кроз које је сликар прошао (сецесионизам, посткубизам, експресионизам, до шидског, „како знам и умем“ периода). Пијана лађа је предмет дијалошке приче, ремек дела, и људског срца које су раздирале страсти. У Паризу дело је побрало похвале, а сликар доживљава слом живаца. Шидски период обележава немире, несанице, нервно растројство, махнитост самоуништавања. И питање – како је могуће да луд човек наслика онакве пејзаже. Данилов пориче Шумановићево лудило његовом душевношћу и сензибилитетом. Пореди га са фениксом, преображеним орлом вечног подмлађивања. Не изостаје ни дијалог о Шидијанкама, грациозним младим женама у чулним позама. Но, има ли правог одговора на питање које је несрећни сликар поставио, раније, у болници за умоболне: како људе који су изгубили разум научити да живе у друштву?

Не може Данилов да не помене ужас Јасеновца. Патологију типова јасеновачке голготе (Лубурића и Милоша) спознали смо у роману Шта снег прича, кроз казивање деда Селимира. Овај пут о злогласним кољачима, Лубурићу и Милошу, казује кочијаш Максим. Јер, увек неко остане. И неко исприча своју причу. Која се не заборавља. И остаје.

Шумановићу долазе у мисли Растко и Жилијет. На самрти му се јављају слике: мајка, сва у светлу, и јелен са крстом у роговима. Волео је сликар Париз, светлост, боје, голубове, мајчин колач од мака, сремски пејзаж. Веју пахуље на бедне људе. Мешају се са крвљу.

Наратор и његова омиљена пратиља (још из Београдског мора), која подарује нов доживљај времена, могу само да са мало наде (више но што ју је имао сликар) поверују да је пророк Армагедон погрешио – ипак дајући човеку могућност да преживи. И да ће Пијана лађа опстати на размеђу светова.