Година LVII · свеска 10-12 · 2023

КОРАЧАЛИ СУ

 

ЖЕЉКА АВРИЋ (1964, Бања Лука) дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, есеје, приказе и кратке приче. Објављене књиге поезије: Портрет (2001), Звездарница (2004), Маргиналије (2013), Временик (2014), Јесам (2016), Жеђам (2018), Песма јој је друго име (2020), Несан (2021), Сушти (2022) и Сонетне бројанице (2019) са Ранком Павловићем. Песме су јој превођене на више страних језика. Прилоге објављује у књижевној периодици. Са књижевником и преводиоцем Бранком Цветкоским сачинила Панораму савремених српских песникиња која је на македонском језику објављена у часопису Книжевно житие у Скопљу. Добитница више књижевних награда и друштвених признања.

 

СОЊА АТАНАСИЈЕВИЋ (1962, Лебане) објавила је осам романа и једну збирку прича: Они су остали (1995), Бекство из акваријума (2005), Наранџе за Божану (2005), Црвени круг (2006), Ко је убио Алфија (2009), Ваздушни људи (2014), Велика лаж (2016), Спавај, звери моја (2020) и збирку прича Крилата туга (2005). Добитница је награде Бранко Ћопић Српске академије наука и уметности и два пута награде Златни хит либер Редакције за културу РТС-а. Њени романи били су више пута у најужем избору за неколико награда: НИН-ову, Стеван Сремац, Женско перо и друге. Проза јој је заступљена у више антологија и превођена на француски, енглески, бугарски, румунски и македонски језик. После 29 година стажа у Танјугу, сада је слободни новинар и писац, члан Српског књижевног друштва и члан-сарадник Матице српске. Живи у Београду.

 

ЛАЗАР М. БУКУМИРОВИЋ (2001, Чачак), студент српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише пеозију и критику. Објављене књиге: Уџбеник свакодневице (Матица српска, 2021).

 

ГОРДАНА ВЛАХОВИЋ (1946) пише кратке приче, записе, књижевне приказе. Објавила следеће књиге: На ивици сна (2002); Пронађи праву реч, коаутор (2003); На лицима очи (2003); Истина кад вам кажем (2006); О чему год, о животу је… (2008); Са Саром уз књигу (2010); Читанка за VII разред основне школе, коаутор (2010); А возови су пролазили, давно… (2012); А књига о(п)стаје, есеји, прикази (2014); Разодевање, роман (2016); Возови, снови и сећања, приче-есеји (2017); Читам и записујем, есеји и прикази (2018); Куд нестаде небо Росуље, приповетке (2020); Транссибир: пут којим ме писци воде, кратка проза. Приредила је антологију прича о возовима под називом Из воза у причу (2022). Објављује у књижевној периодици (Књижевне новине, Багдала, Сент, Траг, Ковине, Бдења, Луча). Приче и есеји су јој преведене на македонски и словачки. Члан је редакције часописа Багдала, жирија за награду Милан Ракић и великог жирија за награду Меша Селимовић. Живи и ради у Крушевцу.

 

ПЕТАР ВУЈОШЕВИЋ (1959, Никшић) дипломирао је журналистику на ФПН, дипломирао је сликарство и магистрирао зидно сликарство на ФЛУ у Београду, где живи и ради као самостални ликовни уметник. Аутор је и оснивач Београдског фестивала мозаика као и Фестивалa умјетности Вирски. Реализовао је петнаест пројеката и излагао на 25 самосталних изложби. Групу Аметист основао је са троје мозаичара 2001. Водио је више радионица мозаика, трибина и одржао више предавања из области ликовне уметности. Члан је удружења УЛУПУДС и УЛУЦГ.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио једанаест збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио је антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио је две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813–2013. и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934–1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, а књига изабраних песама на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017), а за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић. Живи у Крагујевцу и Љутој.

 

ЈЕЛЕНА Ђ. МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово) радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову (2013–2014). Запослена је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду у звању доцента. Добитник је награда: Боривоје Маринковић (2014) и Доситејево златно перо (2018). У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две стручне књиге: Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд, 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад, 2018), као и песничкe књигe Без длаке на срцу (2020) и Арсенал (2023).

 

МИЛИЦА МАРКИЋ (1966, Београд) преводи пољску прозу, поезију и есејистику. Најзначајнији преводи су јој из опуса Олге Токарчук, Кшиштофа Варге, Бруна Шулца, Станислава Гроховјака и Витолда Гомбровича. Самостални је уметник и члан Удружења књижевних преводилаца Србије.

 

ДУШАН МИЛИЈИЋ (1987, Књажевац) пише есеје, књижевне критике, позоришне рецензије, приче и песме. Објавио је радове на књижевним порталима и електронским часописима Хоћу у позориште, КУЛТ, Чупава келераба, PULSE, Blacksheep, Култивиши се, Мингл, Показивач, Књижевне вертикале, Весна, Сизиф, као и у штампаним часописима и зборницима Слово Ћирилово, Црте и резе, Аргус, Суштина поетике, Траг, Културни мозаик, Стихови од седефа, Кутија љубави, Свитак, Млади долазе. За сајт Букмаркер београдске издавачке куће Лагуна писао је приказе нових издања, од којих су поједини објављени у штампаним издањима Недељника и Букмаркера. Своју прву књигу, под називом Тако је – јер ми се тако чини (збирка позоришних рецензија), објавио је 2019. г.

 

МИЛАН МИЦИЋ (1961, Зрењанин), доктор историјских наука. Аутор је тридесет и две књиге из историографије, историјске есејистике, документарне прозе, кратке прозе и поезије. Објавио је књиге поезије: Сан нема месеца (1990), Горка радост (1996), Молитве барци која одлази (1999), На усни мог ђеда цигара завијена (2003), Наш мозак је кријумчарена роба (2006), Ми смо, мила, зенитистички свет (2008), Ракија и ране (2011), Зове се Брана (2017), Чекају да дођу по њих (2023), Брана (2023); књиге прозе Месец од венецијанског сапуна (2013), Код живахног огледала (2014), Списак сеновитих имена (2016). Добитник је књижевних награда за кратку прозу Стеван Сремац (Ниш, 1999), СКПД Просвјета Шамац (Шамац, 2011), Милован Видаковић (Будимпешта, 2014), Вукашин Цонић (Лесковац, 2014, 2016), Андра Гавриловић (Свилајнац, 2015). За збирку кратких прича Месец од венецијанског сапуна награђен је  књижевном наградом Андрићева стаза СКПД „Просвјета“ Републике Српске (2014). Живи у Новом Саду.ЛЕНКА С. НАСТАСИЋ (2000, Сомбор), дипломирани филолог србиста. Завршила је основне академске студије српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратке приче и књижевну критику. Објавила је збирку песама Са друге стране пера (2020).

 

ЖИВОРАД НЕДЕЉКОВИЋ (1959, Краљево) пише поезију. Објавио је књиге песама: Погрешна прогноза (1991), Мајка (1994), Тутин и још 50 песама (1998), Језик увелико (2000), Тачни стихови (2001), Сушти послови, изабране и нове песме (2002), Негде близу (2003), Други неко (2005), Овај свет (2009), Неумерени пад година – избор (2011), Талас (2012), Надмоћ метафоре / Suprématie de la métaphore – двојезично (2012), Улазак (2014), Звездано поље / Ѕвездено поле, изабране и нове песме, двојезично (2014), Успон (2017), Дете (2019), Најлепше вештине (2019), Отет предео (2022) и Начини прибилижавања, изабране песме (2023). Добитник свих значајнијих награда за поезију (Змајева, Бранко Миљковић, Дисова, Јефимијин вез, Меша Селимовић, Васко Попа, Ђура Јакшић, Десанка Максимовић,  Драинчева и др.). Уредник је часописа Повеља. Живи у Чачку.

 

САША ОБРАДОВИЋ (1968, Ваљево) дипломирао је на Правном факултету у Београду (1993). Објавио је пет романа: Мардијан је најзад мртав (2005), Врт љубави (2008) (Стипендија Борислав Пекић), Други други свијет (2009) Сестре Карамазић: реплика нашег времена (2013) и Оцена доказа (2021), као и две књиге прича: Улазак у замак (1999) и Излазак из замка (2011). Приче су му заступљене у неколико антологија и избора новије српске прозе. После дугогодишње професионалне дипломатско-правне каријере, живи у Ваљеву.

 

ЉИЉАНА ПАВЛОВИЋ ЋИРИЋ (Крушевац, 1983) студирала је Славистику и Српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Дипломирани је филолог за српски језик и књижевност. Ради у основним школама у Сталаћу и Варварину. Пише поезију, прозу, драме у стиху, есеје и критику. Текстове објављује у домаћим часописима. Бави се превођењем са руског и на руски језик. Објавила je следеће књиге поезије: Од суречја до су(м)рачја (2007); Сетосејачи (2011); Бајка о Пријезди и Јелици (2021); Благо царице Радованице (2022), Без повезаче (2023), Вез (2023). Добитница је књижевних наградā Србољуб Митић (2022) и Стражилово (2023). Живи у Сталаћу.

 

СТЕФАН ПАЈОВИЋ (1989, Чачак) преводи са енглеског на српски, пише научне радове из области англофоне књижевности и књижевне критике. Докторирао је енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Превео је позније песме Шејмуса Хинија и сабрао их у збирку Живи ланац знаног света, коју је 2019. објавио београдски Архипелаг.

 

АЛЕКСАНДАР В. ПЕТРОВИЋ (1978, Љубовија) основне студије завршио је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за германистику, а постдипломске студије на Филозофском факултету на Палама, гдје је одбранио магистарску тезу Митски симболи у романима Макса Фриша (2011) и докторску тезу Поетика дневничког романа (2018) под менторством проф. др Раде Станаревић. Запослен је на Катедри за германистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву у звању доцента.

 

НИКОЛА ПЕТКОВИЋ (1990, Исток) преводи и пише поезију и прозна дела. Завршио је Природно-математички факултет у Крагујевцу. Преводе и ауторске радове објављивао је у домаћој периодици. До сада је објавио збирку прича Велике приче малих створења (2020). Ради као професор у Другој крагујевачкој гимназији.

 

НОЕЛ ПУТНИК (1974, Београд), прозни писац и преводилац. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, а докторирао медијевистику на Централноевропском универзитету у Будимпешти. Повремено објављује приче и приказе у књижевној периодици. Преводи са енглеског, латинског и старогрчког. Сарадник је издавачке куће „Федон“, у којој уређује едицију Персефона. Живи у Београду, где ради као научни сарадник Етнографског института САНУ.

 

МИЛАН РАДОИЧИЋ (1999, Лесковац) oсновну школу и гимназију завршио је у Бору. Дипломирао је и мастерирао на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Тренутно похађа докторске академске студије и ангажован је као демонстратор на Филозофском факултету у Новом Саду. Критичке приказе и научне радове периодично објављује у домаћим књижевним часописима.

 

НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ (1978, Београд) предаје на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду. Објављене књиге: Слика света у српским народним бајкама (2009), Подземни ток. Езотерично и окултно у српској књижевности (2009), Слике, фомуле, једноставни облици (2015), Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957–2000 (2020), Где ружа и лотос цвета. Слика Индије у српској књижевности и култури (2023). Приредио је и више зборника.

 

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ (1963, Београд) oбјавила је збирке поезије: Моја хаљина и ја (2000), Наруквица од слоноваче (2002), Побуна крпених лутака (2005), Подно мирног сна (2008), Време хлебова (2009), Бука живота (2015), Пут до моје куће: изабране песме (2018) и Витки пламен (2021). Приредила је панораме Најлепше љубавне песме српских песникиња и Јабука у српској поезији и Хронику Умке (2022). Њена поезија је превођена на више светских језика. Заступљена је у књижевној периодици, зборницима, антологијама, и у неколико страних часописа. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи на Умци, недалеко од Београда.

 

СЊЕЖАНА СТАНКОВИЋ (1996, Бања Лука), докторанд на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Бави се изучавањем руске књижевности XX века и повремено превођењем. Досадашње радове изложила је на неколико конференција са међународним учешћем и објавила их у часописима, као што су Филолог и Славистика. Додатно се усавршавала у Нижњем Новгороду (Русија) на Универзитету Лобачевски.

 

РАДОСАВ СТОЈАНОВИЋ (1950, Крушевац) пише поезију, прозу, драме, књижевну критику и публицистику, бави се лексикографијом, а приредио је неколико књига. Објавио је следеће књиге поезије: Инословље (1979), Рукопис чемерски (1982), Ђавоља школа (1988), Повратак на колац (1990), Сидро (1993), Нетремице (2004), Трепет: песме од многих руку (2007), Песме последњег заноса: изабране и нове песме (2012), Bequeathing / Завештање (2014), Кад би љубави било (2015), Какву тајну крију птице (2016); кратке прозе: Аритонова смрт (1984), Апокрифне приче (1988), Крај света: руковети (1993), Живи зид (1996), Господар успомена: руковети (1996), Мртва стража (1997), Христови сведоци (2001), Црнотравске приче (2002), Власинска свадба (2004), Месечева лађа (2005), Еуридикини просиоци (2007), Записано у сновима: приче о љубави (2013), Хватање страха: приповести (2015), Приче из унутрашњег џепа (2018), Приче са крста: избор (2019), романе: Дивљи калем (2002), Ангелус (2004), Три хвата неба (2018), Земаљски дни Наде Кристине (2020); драме: Мртва стража (1993), Кривово и друге драме (2003), Живео је у Приштини, до изгона 1999.г. Сада живи у Нишу.

 

МАЈКЛ ТИЛДСЛИ (MICHAEL TYLDESLEY) (1957, Greater Manchester, UK) је секретар Митриновићеве задужбине (раније Задужбина „Нова Атлантида“) од 2006. године. Тилдсли је доктор политичких наука и пензионисани предавач на Манчестерском универзитету (1990–2017). Објављивао је радове о еснафском социјализму и људима из Митриновићевог круга. Објавио је књигу No Heavenly Delusion?: A Comparative Study of Three Communal Movements (2003), и приредио књигу Ролфа Гардинера Folk, Nature and Culture in Interwar Britain (2011).

 

ДРАГАН ТОДОРОВИЋ (1958, Крагујевац) је објавио десетак књига фикције, есеја, прича и поезије. Роман Diary of Interrupted Days је био у најужем избору за Награду Комонвелта, Први роман Амазона и др. Мемоари Књига освете (2008) награђени су годишњом наградом Удружења писаца Канаде и били у ужем избору за Националну награду Британске Колумбије за канадску књижевност. Колекција интерактивне поезије Five Walks on Isabella St била је победник на међународном конкурсу Астоунд. Заступљен у антологијама кратке приче у Енглеској, Аустралији и Канади. Предаје креативно писање на Универзитету Ворик у централној Енглеској и на Ворик Програму писања у Венецији.

 

АЛЕКСАНДАР ЋУКОВИЋ (1991, Никшић), дипломирани политиколог и књижевник. Главни је и одговорни уредник часописа Стварање УКЦГ. Бивши дугогодишњи новинар дневних новина Дан (2014–2022), као и први уредник додатка за културу тог медија (2017–2022). Управни одбор Задужбине Иве Андрића именовао га је за члана жирија Андрићеве награде у мандату 2022–2024. Објавио је следеће књиге: Споредни поредак, приче (2012), Омча, роман (2013), Контуре хоризонта, интервјуи (2015), Кад скидају крила, приче (2018), Писац у купатилу, приче (2019), Вријеме ријечи: Удружење књижевника Црне Горе од 1946. до 2020. године – коаутор, монографија (2020), Херостратов асистент, поезија (2021), Случај Даноноћник: један намјерни (у)пад у записе Мира Вуксановића, књижевна критика (2022) и Челебић: Искуство и пјесништво (Европски оквир црногорске књижевности), књижевна критика (2022). Превођен и награђиван: Миодраг Ћупић, Мирко Бањевић и Марко Миљанов.