Александра Димитријевић
ОPUS VERMICULATUM ПЕТРА ВУЈОШЕВИЋА
Уметност којом се Петар Вујошевић бави условљена је комбинацијом мозаика и појединих језичких идеолошких мотива чији се проседеи формирају у односу на уметникову замисао уклапањем идеје и материјала. Један заједнички именитељ везује стваралаштво овог уметника – камен, његова развојна путања кроз простор и време, у овом случају и кроз извесна језичка својства радова. Овај концепт уметност посматра као низ узрочно-последичних односа у којима се смењују прогресивност, анализа и изведба у виду мозаика, као крајњег продукта уметниковог рада. Када се реципијент сусретне са делима Петра Вујошевића, бива суочен са унакрсном анализом, са једне стране симболичке и естетске, а са друге – интимне и личне детерминисаности.
Изражавање емоција кроз уметничко дело у камену представља врло изазован задатак. Као такав, овај процес је још сложенији због одабране форме и саме технике рада. Сагледавајући радове Петра Вујошевића, може се закључити да он у току извођења своју полазну идеју транспонује кроз савладавање оштрине и захтева форме, као и техничког процеса, мењајући и усклађујући замишњени облик. Уметник у коначном представљању постиже баланс свих својих постављених циљева, а његове идеје бивају посложене у мозаичку структуру. Мозаици које уметник ствара у комбинацији са текстуалним партицијама имају вишеструко важно значење; његови радови као основну потку немају естетску компоненту, јер он не тежи натурализму, док његов циљ представља реализам материјала. На овај начин, Вујошевић тежи да материјалу допусти да говори сопственим аутентичним језиком.
Радови под називом Az jest dver као и Slovo II, представљају мозаичку структуру сачињену од калиграфских сегмената и камених елемената чије садејство држи на окупу специфична унутрашња сила кохезије. Као таква, ликовна целина не представља само производ слагања и комбиновања материјала, већ резултат процеса у којем се истражују границе простирања и садејства технике, форме и идеје. Текстуалне партиције на ова два рада у великој мери сажимају стваралачке тежње, професионална искуства, уметничку праксу и уметникову идеологију. Адаптирајући текст на камену Вујошевић постиже неку врсту ликовне банке с меморијом свих тих података и порука: геометријских и апстрактних, текстуалних симбола и мотива.
Тродимензионалност каменчића којим се мозаик ствара, представља неодвојив део његове целине која, како је Вујошевић гради, бива подвргнута грађењу форме, која следи идеју очувања и испољавања својстава материјала. Пластицитет појединих партија јавља се као нека врста за материјално опредмећен и конкретизован знак (текст), чиме уметник наглашава феномен могућности сепарације текста из мозаичке целине. Као такав, могао би да самоегзистира, али акцентујући и то да се његово пуно значење и утилитарност ипак могу постићи само уколико се комбинује са каменим елементима мозаичке структуре. Управо ти камени елементи теже да задрже и успоставе заједнички репертоар са текстом, али да у исто време не изгубе сопствену аутономну реалност.
Када ради портрете у мозаику, како би дочарао израз и карактер лика, Вујошевић користи каменчиће који на појединим местима нису већи од пар милиметара, што указује на opus vermikulatumom. Коцкицама неједнаке величине, не обавезно квадратним и постављеним у виду глиста, уметник лакше одређује бојене и валерске односе.
Вујошевић својим радовима подсећа на убедљиву једноставност геометризованих мотива, као и снагу чистог, помало заборављеног ритма. Целина коју постиже произилази из унутрашњих постулата и логике самог поступка. Камен се не „жртвује“ у процесу рада, већ се генерише у специфичну идејну форму са којом уметник креће да ствара. На овај начин, употребом једноставних геометријских елемената, ослобођених чисто декоративних функција, уметник постиже дело ништа мање експресивно и упечатљиво од сложенијих композиција.
Кандински наводи да је при ређању једноставних форми (на пример, линија) битно препознати њихов садржај, њихов унутрашњи звук – што се управо може сагледати у делима Петра Вујошевића. Рад под називом Све(т)иште средиште, представља својеврсни триптих који изражава ток круцијалног елемента мистичности. Ова три мозаика сачињавају једну врсту комплементарног односа који понављањем и ређањем плочастих геометријских облика, а самим тим и смисаоних субструктура, дефинише и изражава присне односе између уметника и света. Сва три рада се могу вертикално конципирати, и могу се посматрати независно једно од другог, градећи сопствену ауру.
У аналогији ових датости, Петар Вујошевић био је инспирисан да промени уобичајену идеју не само доживљаја одређене емоције, већ и доживљаја мозаика. Услед интензитета доживљених емотивних набоја, Вујошевићева дела заправо представљају специфичну врсту тријумфа мозаика, успон до највише тачке, попут белих супрематистичких слика. Тако сачињене мозаичке изведбе, из концепта идеје прерастају у својеврсни волумен и облик неоптерећен наративом.