Александар Ћуковић
МАПА САВРЕМЕНИХ KЊИЖЕВНИХ ТЕНДЕНЦИЈА

 

Јованка Вукановић: Од ријечи до књиге

„Штампар Макарије”, Београд; „Ободско слово”, Подгорица, 2022.

 

            Један од најзначајнијих савремених гласова књижевне критике у Црној Гори, уједно и један од најцјењенијих и најсистематичнијих, Јованка Вукановић, својим обимним дјелом есеја насловљеним Од ријечи до књиге, које је настајало више од деценију, стрпљиво и педантно, још једном је указала на значај и улогу академске и новинске књижевне критике на нашем говорном подручју. Ријеч је, заправо, о својеврсној променади кроз кључна дјела прозе и поезије која су у претходном дванаестогодишњем периоду успјела да заокупе пажњу ауторке и инспиришу је да остави трага о сусрету са њима.

            Такође, треба истаћи да студија представља наставак књиге Наслови (2008) и сабира радове који су публиковани у црногорској и српској периодици, а како и сама ауторка наглашава у предговору, неким писцима се, различитим поводима, враћала у више наврата – тако да је могуће уочити и на који начин се приступало одабиру и раду, али и шта је то што представља маневарски простор који интересује савремене ствараоце и која је то тачка пресјека писаца и критичара.

            Вукановић овом књигом успијева да нам понуди скицу и путању књижевног развоја појединих аутора, али и да самим одабиром укаже који дио опуса одређеног ствараоца сматра најврједнијим и најквалитетнијим.

            Kада је ријеч о ауторима млађе генерације, иако у почетничком окушавању са бескрајним изазовима књижевног свијета, Вукановић је овим дјелом указала да је и тај књижевни слој итекако заслужио да се о њему критички подробније проговори. Без сумње, сматра ауторка, у Црној Гори стасава генерација писаца који ће, судећи према ономе што су наговијестили, а дијелом се и озбиљно стваралачки потврдили, завриједити конзистентнији и цјеловитији прилаз књижевне критике.

            Основни критеријум којим се књижевна критичарка и пјесникиња Јованка Вукановић руководила при одабиру аутора, односно њихових дјела, био је првенствено – квалитет, било да је упућивао на досљедни наставак традицијских провјерених вриједности или је, пак, исказивао одређене иновације у поетици и филозофији.

             Најшире сагледано, преко 50 приказа и осврта, колико их је одабрано за ову прилику и сабрано међу корице ове књиге, засигурно ће допринијети да се јасније сагледају естетско биће, проблемски, идејни контекст и стваралачки досег, као пресудни валери присуства књижевне критике на савременој литерарној сцени у Црној Гори и региону.

            Рецензенткиња ове књиге др Маријана Терић примјећује да без дигресија и расплинутости у изразу, Вукановић доноси поуздане судове о ауторима о којима пише, истичући тако завидно знање и познавање актуелних књижевно-културних токова. Лакоћом критичкога врједновања дефинише моделе стваралачке дјелатности, водећи рачуна о естетским вриједностима дјела која су била предмет њене инспирације.

            Терићева закључује да када се у цјелости сагледа публиковано издање Од ријечи до књиге долази се до сазнања да је ријеч о изузетно опсежној и озбиљној студији, која је на једном мјесту окупила не само најзначајније ствараоце, првенствено црногорске књижевности, већ и њихове најзначајније обрађене црногорске литерарне теме. Вукановић, сматра она, прави значајан искорак у освјетљавању књижевности Црне Горе, у њеним кохезионим нитима са писцима из земаља региона, али и европског књижевног круга. Особену вриједност и немјерљив допринос књиге можемо сагледати и у равни инспирисаности ауторке различитим тематским садржајима које латентно синтетише у једну цјелину. Све то потврђује чињеницу да Јованка Вукановић компонује дјело од изузетног значаја, не само за црногорску књижевност, већ литературу уопште, сматра др Маријана Терић.

            Ријеч је о критичару који читаоцима деценијама помаже да стекну истински, дубљи увид и што потпуније разумијевање књижевних дјела савремене црногорске сцене, у најширем, али и најдубљем опсегу. Вукановић пружа стручно мишљење о књигама, анализирајући стил писања, наративну структуру, карактеризацију ликова, језик и друге елементе књижевности, истражује дубље слојеве значења, тематске елементе, социјалне и културне контексте, додирује психологију и филозофију самих стваралаца, даје путоказе социологији литературе, анализира културолошке сфере и реперкусије, као и друге релевантне аспекте књиге, што свакако помаже истинским читаоцима да продру испод површине текста и разумију различите интерпретације и перспективе. Само илустрације ради, да наведемо овом приликом неколико имена која су својим дјелом побудили константнију пажњу Јованке Вукановић: из црногорске књижевности – Гојко Челебић, Илија Лакушић, Борислав Јовановић, Богић Ракочевић, Лена Ruth Стефановић, Перивоје Поповић и други, а од српских писаца, то су Јовица Аћин, Данило Николић, Јован Радуловић, Гордана Ђилас, Никола Вујчић, Живорад Недељковић, Александар Лаковић…

            Поред наведеног, немјерљив значај књижевнокритичарског рада Јованке Вукановић јесте у откривању нових аутора и дјела, у чему се поред мудрости, ерудиције и знања, неизоставно мора посједовати и елемент храбрости, без ког не би било ни праве књижевне критике. Kритичари често проналазе талентоване ауторе и мање позната књижевна дела. Они су важни заговорници и промотери књижевних остварења која би иначе могла проћи непримијећена. Kроз своје препоруке, критичари могу подстаћи ширу публику да открије нове ауторе и прошири своје књижевно искуство, што је нарочито значајно у ери глобализације и неконтролисане хиперпродукције којој свједочимо уназад пар деценија.

            Будућност књижевне критике може бити под утицајем различитих фактора и промјена у начину на који се књиге стварају, дистрибуирају и конзумирају. У том правцу Јованка Вукановић ипак нуди охрабрујући спектар могућих тенденција које могу обликовати будућност књижевне критике, и тој сфери би дефинитивно могао бити посвећен читав један озбиљан рад. Ова књига указује и на извјесне промјене (експлицитно или имплицитно) у доживљају саме природе критике: већа интерактивност, вишемедијски елементи, интердисциплинарне перспективе, могућност промјене или прилагођавања система оцјењивања књижевних дјела. Ауторка има на уму да традиционални приступи оцењивању књига могу бити замијењени новим методама или моделима који узимају у обзир различите аспекте књижевности, као и преференције различитих читалаца. Свакако, у будућности можемо очекивати промјене у књижевним формама, као што су експерименти са хибридним жанровима, дигиталним форматима, интерактивним наративима и другим иновативним приступима. То би, разумије се, могло захтијевати прилагођавање књижевне критике како би се адекватно анализирале и врједновале нове књижевне форме, што Вукановићева имплицитно заправо и чини.

            Дјело Јованке Вукановић Од ријечи до књиге треба разумјети и као јасан позив на здрав и пријеко потребан дијалог и дебату о правој књижевности и њеној будућности. Kритичари често износе различита мишљења о истом дјелу, отварајући простор за дискусију и размену идеја из којих се свакако излази бољи. Ова и оваква разноликост перспектива обогаћује књижевну сцену и помаже читаоцима да сагледају различите аспекте књижевности, у чему су есеји Јованке Вукановић само још једна потврда њеног аутентичног критичарског гласа који будно бдије над књижевном сценом Црне Горе и региона.