Александар Б. Лаковић
КЊИГА ЕМПАТИЈЕ
Слободан Јовић: У кострети
Чигоја штампа, Београд, 2023.
Кострет, у ширем смислу те речи, означава одећу, торбе прављене од козје или камиље длаке, док нас старозаветно предање учи да су људи некада давно облачили такве предмете, како би се са завидне дистанце представила потреба појединца за покајништвом и прочишћењем.
У Јовићевој стихозаједници необичног имена У кострети читамо представе два света који живе један поред другог. Један чини песниково окружење, са којим песник не може бити задовољан. И не само он. Али песник – и у том и таквом свету – проналази и живи свет осећања и топлих успомена које обећавају много тога вредног. Међутим, његов поглед и емпатију не завређују само такве појаве, догађаји и личности. Штавише, учесталији су они са предзнацима муке и зла, са оним што угрожава песникову и нашу свакодневицу. Неочекивано, песник спутава свој его и своје болно искуство; тај чин му омогућава да према свему око њега изрази другачији став од оног који очекујемо.
Јовићев свет је свет обесправљених, рањених, обогаљених, обескућених. Свет паралелан и супротстављен свету оних који су (не)посредни узрочници –лоповима, убицама, насилницима… Свет угрожених је присутнији, јер га је и иначе много више, свуда око нас. На пример, слика страве: „Мноштво страшила… вране се устрашише, / не долазе, / али нема ни људи“.
Упркос томе, што песник види човека са ожиљком од клања који жели да прикрије, стидећи се; што посматра „човјека без руке“; што се сећа „бодљикавих жица“; што га „боле слова и бројке… натписа продаје се“, подразумевајући да власник продаје и себе. Дакле, упркос свему томе – песника не напушта емпатија и а ни стихове топлина, поготово када су у питању успомене мајке, али и „глувонеме жене“ која проси. Од очекиване мржње ни трага. Песник је отворен према свакоме из свог окружења, као што је и његова песма отворена према читаоцима.
Посебан сегмент песникових садржајних соха припада деци, која представљају бића којима је неопходна утеха и збрињавање. Песник не дозвољава злу да му заклони поглед, напротив – оно му чак јасније указује на добра дела. Посебно се у томе издваја поема Ципеле, која почиње текстом на хартији пронађеној „у архиву / међу историјом / спакованом у кутије и фасцикле“ који гласи: „Списак ученика из Пожарнице којима су подијељене ципеле“. Песник Јовић у тој песми манифестује узлет човека и имагинацију песника који су резултирали изузетно вредним стиховима, написаним спонтано и луцидно, у тишини. Трећи сегмент поеме је сачињен од свега пет стихова:
Пертле су љестве
низ које се Божја милост
спушта међу ученике.
Пертле су ужад
што нас воде ка небу.
Песник је убеђен да се „у свакој ципели скривао по анђео“, и да „свака девојчица је Пепељуга“, док шести сегмент чине надреално промишљајући стихови о томе како песник данас замишља шта су некада давно деца учила из правог школског буквара, и даље нам потребног:
Прве научене бројке
означавају величину обуће,
прве лекције из немаштине
и часови из философије оскудице.
Песник, се стога, ослања и на ироничан дискурс, помоћу којег се зло и злочини нимало не умањују, већ се још више доживљајно потенцира све оно што није прихватљиво и што је неприродно – иако зло ни тада није наглашено нити је у центру песникове пажње. Неретко, зло и није присутно у песми – али се итекако осећа и назире њен бестијални поход. Скоро, само што није.
Пример песнички оправданог ироничног исказа јесте штака, у истоименој песми, која је „пронађена“ поред пута, и на којој је „угравиран натпис“:
Штаке за општу употребу,
неопходан дио личне гардеробе
сваког пунољетног грађанина.
Овакав самосвојан песнички поступак, као и садржајне сохе из којих извиру разумевање и емпатија, а у оквиру света контраста добра и зла, живота и смрти, љубави и мржње, емпатије и насиља, разума и безумља, очито је, како тврди рецензент књиге Јана Алексић, да песник Слободан Јовић, и у таквим условима, „гради једну несвакидашњу, естетски промишљену и постојану поетику човечности“.
У то име, пример је и слика „гробља“ као синонима смрти, али без патетике, без крика, без суза. Без једностраног погледа. Напротив:
То је мрежа
у коју ћемо се
сви уплести:
неко као јагње,
а неко као звијер.
У таквим неусловима, који су тренутно утихнули у извесном постратовском затишју, појединци, осамљени и изгубљени, живе чекање смрти, пожара, сеоба, похара, тако да је и идентитет упитан, нарочито онај личан („А лице, гдје је лице?“), који се тиче немоћника:
не знадох јесам ли трагач
или изгубљена овца коју траже
и којој се, нађу ли је,
неће имати ко да обрадује.
Песма наглашава да је љубав оно што човека може спасити од оваквог немилосрдног света и заштитити од свих искушења.
све полази и све се окончава,
вода, која уобличава
животну смјесу
и главни састојак: цемент – љубав,
што све држи на окупу,
да се не распе, да траје.
Јасно је да песник верује у моћ љубави да она побеђује све (Вергилије) што се замисли. Да је љубав оно бесмртно и бесконачно жариште у сваком од нас, које никакви услови и неуслови не могу ограничити, нити га могу загасити (В. Иго). Треба подсетити да је Унамуно тврдио да је љубав безгранична у својој појавности – али и да је лек против смрти, чак.
Бројни мудраци и песници, међу њима и Тагоре, тврдили су да је љубав (уједно и живот) начин трајања, али и слобода и ослобађање свих нас.
Отуда и толико песникове љубави према онима који живе без ње – то су угрожени, повређени, отуђени и одбачени, сви они који су далеко од живота какав треба и може да буде.