Јохан Август Апел
ЧАРОБНИ СТРЕЛАЦ

народна прича

 

1.

 

– Слушај, жено – рекао је стари шумар Бертрам у Линденхајну – знаш да бих теби за љубав учинио све, али избиј себи из главе ту замисао и не охрабруј више ни девојку њоме. Одбиј је, затим ће лити сузе и одустаће; дугим оклевањем и заваравањем неће се постићи ништа добро.

– Али, драги – приговорила је молећиво шумарева жена – зар наша Каћа не може подједнако добро живети са службеним писаром, као и с ловцем Робертом? Вилхелма још увек не познајеш, он је честит, предобар момак.

– Али није ловац – упао јој је шумар у реч – моје шумско имање се већ преко две стотине година преноси с оца на сина. Да си ми родила сина уместо ћерке, могао би наследити мој положај, а девојка, уколико би се потом родила, могла би се удати за кога би желела; али овако… не! Прво бих се намучио и страховао да ли ће војвода мом зету дозволити да приступи пробном гађању ако иначе није ваљан ловац, а сад треба и да дам девојку јефтино? Не, драга Ана, не инсистирам баш на Роберту; ако ти се не допада, потражи девојци друго вешто ловачко момче коме могу да препустим свој положај док сам жив, како бисмо старе дане провели у миру с децом; али поштеди ме стрелца из пера.

Мајка Ана би казала још неку добру реч о писару, али шумар, коме је била позната моћ женске вештине убеђивања, није желео да подвргне своју одлуку поновним нападима; узео је пушку са зида и отишао у шуму.

Једва да је заминуо иза угла куће, а Каћа је већ протурила весело кроз врата своју главицу с плавим локнама. „Да ли је добро прошло, мама? Јесте?” – узвикнула је и живахно ускочила у собу и загрлила шумареву жену.

– Ах, Каћо, немој се превише радовати, – рекла јој је мајка – отац је добар, предобар, али неће те дати ни за кога другог но за ловца и неће одустати од тога, познајем га одлично.

Каћа је плакала и радије би се убила него што би напустила Вилхелма. Мајка ју је тешила и грдила наизменично, на крају је плакала заједно с ћерком. Обећала јој је да ће покушати да изведе још један напад на срце шумара, тада се зачуло лупање на вратима и ушао је Вилхелм.

– О, Вилхелме! – узвикнула је Каћа уплаканих очију. – Морамо се растати! Потражи себи другу девојку, са мном не можеш ступити у брак, нити ја с тобом; отац жели да ме дâ Роберту јер је ловац, а мајка нам не може помоћи. Али иако те морам оставити, никад нећу припадати другоме, остаћу твоја и бићу ти верна до смрти.

Мајка Ана је покушавала да смири писара који није знао шта да мисли о Каћиним речима, те му је објаснила да отац Бертрам нема ништа да приговори њему лично, већ да због свог шумског имања инсистира на томе да младожења буде ловац.

– Ако се ништа друго не може учинити – рекао је Вилхелм смирено и притиснуо уплакану девојку на своје груди – развесели се, драга Каћо. Нисам неспретан ловац јер сам код свог ујака, вишег шумара Финстербуша, изучавао ову вештину и морао сам само због свога кума, службеника, заменити ловачки ранац писаћим столом. Шта ће ми обећано место у служби ако не могу своју Каћу увести у кућу као госпођу службеницу? Ако не желиш да напредујеш више од своје мајке и шумар Вилхелм ти је подједнако драг као и службеник, одмах ћу се заменити јер ми је весели ловачки живот увек био милији него монотони живот у граду.

– О драги, златни Вилхелме! – узвикнула је Каћа, а сви облаци туге нестали су с њеног чела и само је светлећа, осунчана киша радости дрхтала у њеним очима. – Ако то желиш, попричај одмах с мојим оцем пре него што било шта обећа Роберту.

– Сачекај, Каћо – рекао је Вилхелм. – Отићи ћу одмах за њим у шуму. Сигурно прати јелена који сутра треба да буде испоручен служби. Дај ми пушку и ранац, потражићу га, представићу му се ловачким поздравом и понудити му своје услуге као млад ловац.

Мајка и ћерка су га загрлиле, помогле су новом ловцу колико су могле, дотерале га и отпратиле га бојажљиво до шуме пуне наде.

 

 

2.

 

– Храбар је момак Вилхелм! – рекао је шумар весело кад су ловци дошли кући. – Ко би помислио да се у хероју пера крије такав стрелац? Дакле, ујутру ћу лично попричати са службеником, била би то ипак штета кад се не би приклонио племенитом лову! Биће од њега нови Куно. Знаш ко је био Куно, зар не?

Вилхелм је одговорио одрично.

– Нисам ти то још увек испричао – наставио је шумар. – Видиш, то је био мој предак који је први поседовао и изградио ово имање. Најпре је био сиромашни момак који је служио јункеру[1] од Випаха. Јункер се добро односио према њему и водио га свуда са собом у борбу, на турнире и у лов. Једном је учествовао и у великом лову који је овде војвода организовао за пуно витезова и племића. Пси су јурили за јеленом на коме је седео човек, који је бедно подизао руке и јадно вриштао јер је тада то био тирански обичај међу племићима да сиромашне људе, често због ситнијих ловачких преступа, поставе на јелене, како би на мизеран начин били сатрти и растргнути или би морали умрети од глади и жеђи. Кад је војвода то видео, разјарио се необуздано, зауставио је одмах лов и понудио је велику награду ако би се неко усудио да погоди јелена, али је уједно припретио немилошћу и прогоном уколико би стрелац погодио човека јер је желео да га задржи у животу како би сазнао ко се огрешио о његову забрану таквих ужасних чинова. Међу племићима није било никог ко је био спреман да ризикује пад у немилост и прогон. Напокон, Куно је иступио, мој предак, онај којег тамо можеш видети насликаног на портрету, и обратио се војводи: најмилостивији господару, ако ми дозволите, покушаћу уз божју помоћ, ако не успем, можете, ако желите, да ми одузмете живот јер богатство и имање немам, али ми је жао јадног човека, па бих се лишио и живота уколико би доспео међу непријатеље или разбојнике. То се допало војводи; дозволио је Куну да окуша срећу, поновио му је своју заповест, али уз речи да не размишља о казни како се не би бојао. Куно је потом узео пушку, запео је у божје име и посветио побожном молитвом куглицу светим анђелима. Испалио је, ведрог расположења, хитац у шуму, без дугог нишањења, и у тренутку је јелен излетео, срушио се и окончао свој живот, али је човек био неповређен, осим што су му руке и лице били мало изгребани од жбуња. Војвода је испунио обећање и Куну је поклонио ово имање које су могли да наследе и његови потомци. Али срећа и спретност увек иду уз завист, што је и Куно убрзо сазнао. Било их је пуно који су имање желели за себе или за неког рођака и они су уверавали војводу да је погодак био постигнут уз помоћ чаролија и ђавољих вештина јер Куно није ни ваљано нациљао, већ је пуцао насумице, што сваки пут онда мора да се поново провери и докаже. Тада је донета одлука да ће сваки наследник Куна морати да положи стрељачки испит пре него што добије имање; окружни ловачки управник може да постави задатак по својој вољи, да буде тежак или лак. Ја сам морао својевремено да погодим прстен на кљуну дрвене птице која се њихала на пруту. Досад се није догодило да неко промаши и онај ко ће мене наследити као мој зет мора бити вешт ловац.

Вилхелм је, на шумареву срећу, пажљиво саслушао причу. Сада је живахно узео руку старца и обећао му да ће под његовим вођством постати ловац којег се предак Куно неће постидети.

 

 

3.

 

Вилхелм није био ни пуних четрнаест дана ловац-приправник на имању шумара, кад је отац Бертрам, коме је из дана у дан био све дражи, званично одобрио његову везу с Каћом. Веридба је требало само да остане тајна све до стрељачког испита, где се шумар надао да ће породично славље бити увеличано присуством кнежевског ловачког управника. Младожења је лебдео од усхићености и заборавио је на цели свет под ведрим небом своје љубави, тако да га је отац Бертрам у више наврата задиркивао да ниједном није погодио мету од како је добио Каћу.

Истина је да су се Вилхелму од тајног дана веридбе дешавале скроз необичне незгоде у лову. Час пушка не би радила, час би уместо дивљачи погодио дрво. Кад би се вратио кући и испразнио свој ловачки ранац, уместо јаребица пронашао би чавке и вране, а уместо зеца мртву мачку. Шумар је почео озбиљно да му пребацује непажњу, а Каћа је почела да се боји стрељачког испита.

Вилхелм је удвостручио своју обазривост и напоре; што је био ближи дан кад је требало да гађа, све га је више пратила несрећа. Скоро сваки пуцањ био би промашај; на крају се плашио да повуче окидач како не би проузроковао штету јер је већ упуцао краву на ливади и умало да рани пастира.

– Остајем при томе – рекао је Рудолф, млади ловац, једне вечери – неко је на Вилхелма бацио чаролију да кад погађа дивљач – не може да је добије, јер на природан начин то не може да се деси тако и прво мора да се ослободи магије.

– Не причај глупости – одговорио је шумар уз прекор – то је сујеверје, побожни ловац не може уопште да размишља на такав начин. Да ли знаш, замађијани ловче, које три ствари треба и може поседовати спретни ловац? Ха, ха, ха! Дедер, реци!

Рудолф се накашљао пре ловачке изреке и брзо одговорио: да, ха, ха, драги ловче, одмах ћу ти рећи: добро умеће, оружје и пса треба имати ловац ако жели да постигне нешто изврсно и да не дозволи да пропадне, зато ће погодити једног…

– Сасвим је довољно – прекинуо га је стари Бертрам – уз помоћ тога сваки ловац може бити сигуран у себе, јер иначе би био или блебетало или неспретњаковић.

– Милостиви оче Бертраме – узвратио је Вилхелм помало мрзовољно – ово је моје оружје, хтео бих видети оног који би могао нешто да ми приговори због њега, а моје умеће… – не бих се хвалио – али верујем у то да сам вешт у лову, добар као и свако други, па ипак као да сви моји меци иду укриво, као да их ветар склања с путање. Реците ми шта да радим, све ћу радо учинити!

– То је необично – промрмљао је шумар, који није знао шта да каже.

– Веруј ми, Вилхелме – поновио је Рудолф – тако је као што сам рекао. Иди једном у петак у поноћ на раскрсницу и направи круг око себе шипком за чишћење пушке или крвавим бодежом. Благослови круг три пута, као што то чини свештеник, али у име Самаела…

– Ћути! – прекинуо га је невољно шумар. Да ли знаш какво је то име? То је име једног из ђавоље војске. Нека сачува Бог и тебе и сваког хришћанина од њега!

Вилхелм се такође прекрстио и није хтео ништа више да чује о томе, иако је Рудолф остао при свом мишљењу. Целе ноћи је чистио пушку, проверавао сваки шраф и сваку опругу и у свитање је изашао да опет окуша своју срећу.

 

 

4.

 

Али сав труд је био узалудан, дивљач се збијала око њега и деловало је скоро као да га задиркује. Пуцао је у срндаћа са десет корака удаљености, два пута га је издало оружје, трећи пут је успео да испали хитац, али је дивљач бежала неповређено кроз жбуње. Несрећни ловац се обесхрабрено бацио под стабло и проклињао своју судбину, а утом је зачуо шуштање у жбуњу из којег је шепајући изашао стари војник с дрвеном ногом.

– Здраво, драги ловче – обратио се Вилхелму. – Зашто си тако мрзовољан? Да ли те муче љубавни јади, да ли ти недостаје новца или ти је неко зачарао оружје? Дај ми лулу с дуваном, поразговараћемо мало.

Вилхелм му је пружио мрзовољно то што је тражио, а човек с дрвеном ногом је сео поред њега у траву. Након разноразних тема почели су разговарати и о лову и Вилхелм је поделио с њим своју несрећу. Инвалид је затражио да види оружје. Замађијана је – рекао је, једва узевши пушку у руке – с њом нећеш успети да испалиш више ниједан добар хитац, а ако ти заиста није наклоњена срећа, тако ће бити са сваким оружјем које узмеш у руке.

Вилхелм се помало уплашио и желео је да каже нешто против вере непознатог човека у магију, али му је он понудио да му пружи доказ за своје ставове. – Нама војницима – рекао је – то не представља ништа необично и волео бих да могу да ти причам све до вечери, па и дубоко у ноћ, о натприродним стварима. Како се сналазе прецизни стрелци, који се свуда одважују да иду и испаљују мушкарца из дима од барута кад га нико други не може видети и кад не поседују друге вештине од нишањења и окидања. Тамо, на пример, имаш једну куглицу уз помоћ које сигурно можеш погодити, јер поседује посебну особину да је отпорна на све магије. Пробај одмах, неће ти ништа фалити.

Вилхелм је узео своје оружје и потражио мету. Велика птица грабљивица лебдела је високо над шумом попут покретне мете. – Пуцај у оног копца тамо горе – рекао је човек с дрвеном ногом. Вилхелм се насмејао јер је птица летела на толикој висини да ју је око једва могло запазити. – Хеј, пуцај – поновио је овај – кладим се у своју дрвену ногу да ће пасти погођен. Вилхелм је пуцао, црна тачка је почела да се спушта и велики, крвави лешинар је пао на земљу.

– То не би било ништа чудно – рекао је инвалид ловцу који је од чуда остао без речи – кад би био прави ловац. Испалити такве куглице већ дуго није необично у оквиру ове вештине и захтева само мало спретности и срчаности јер се мора одвијати ноћу. Научићу те, не тражећи ништа заузврат, следећи пут кад се будемо видели, данас морам наставити даље јер је већ прошло седам. Испробај још неколико мојих куглица, још увек изгледаш као да не верујеш у потпуности у то што се десило. До виђења!

Човек с дрвеном ногом је, изговоривши ове речи, Вилхелму пружио руку пуну куглица и одшепао даље. Вилхелм је зачуђено испробао другу куглицу и опет је погодио скоро недостижну мету; узео је обичне метке и промашио најлакшу мету. Тад је пожелео да крене за инвалидом, али није га више могао пронаћи у шуми и морао се утешити тиме да ће се опет срести, као што му је обећао.

 

 

5.

 

У шумаревој кући владала је велика радост кад је Вилхелм опет, као раније, пристигао с уловом и тиме уверио оца Бертрама да је још увек добар стрелац. Потом је требало да објасни узрок зашто га је до тада тако невероватно пратила несрећа и шта је учинио како би је се ослободио; само је презао од тога да говори о непромашивим куглицама, а да није био свестан ниједног одређеног разлога зашто, и кривицу је свалио на проблем с оружјем, који је открио тек претходне ноћи док га је чистио.

– Видиш ли, Ана? – рекао је шумар, смејући се. – Као што сам рекао: оно што си ти сматрала ђавољим послима био је само проблем у цеви пушке, а твој ђаволак који је рано јутрос оборио Куна седи на зарђалом ексеру и смеје се.

– Шта се десило с ђаволком? – упитао је Вилхелм.

– Ништа – одговорио је старац – слика је пала јутрос, кад је сат огласио да је седам сати, сама од себе и Ана мисли одмах да се појавила сабласт.

– У седам! – поновио је Вилхелм и пао му је на памет човек с дрвеном ногом који се управо у ово време опростио од њега.

– Уистину то и није право време за авети – наставио је шумар и уштипао благонаклоно Ану за образ. Али она је несигурно одмахивала главом: „Даће Бог да се то десило природно”, изговорила је забринуто и Вилхелм је пребледео. Одлучио је да остави куглице са стране и да искористи само једну за стрељачки испит како не би због злодела непријатеља прокоцкао срећу. Али шумару је био потребан у лову и није хтео изнова да пробуди неповерење у своју спретност и да расрди старца, зато је морао да ризикује и ипак искористи неколико чаробних куглица.

 

 

6.

 

За неколико дана се Вилхелм толико навикао на срећне куглице да није видео више ништа забрињавајуће у њиховој употреби. Свакога дана је ишао кроз шуму у нади да ће опет срести човека с дрвеном ногом (јер су му у залихама преостале само две и хтео је да сигурно положи пробни испит из пуцања), тако да је било неопходно да буде у потпуности штедљив. Чак је одговорио старог шумара од тога да данас крене с њим у лов; јер сутра се очекује долазак окружног ловачког управника и можда ће захтевати да докаже своју спретност и независно од самог пробног испита. Тек увече је уместо ловачког управника дошао курир који је наручио велику испоруку уловљене дивљачи за двор и најавио да ће његов господар доћи осам дана касније.

Вилхелму се чинило да ће се срушити, али његов страх би пробудио сумњу ако не би сви били склони да га припишу разочараним очекивањима младожење. Морао је у лов и морао је жртвовати барем једну куглицу. Од друге, заклео се, ништа га неће одвојити сем одлучујућег пуцња на дан веридбе.

Отац је грдио Вилхелма кад се вратио из лова с једним јединим јеленом јер се захтевала поприлично велика испорука. Наредног дана се расрдио још више кад се Рудолф вратио кући с богатим уловом, а Вилхелм празних руку. Увече му је претио да ће га отерати и одузети му дозволу за брак с Каћом ако следећег јутра не донесе макар два срндаћа. Каћа се изузетно плашила и молила га да се потруди и да током лова уопште не мисли на њу.

Тако је Вилхелм отишао у шуму очајан. Каћу је у свакоме случају сматрао изгубљеном, није му преостало ништа осим тужног избора начина на који ће уништити своју срећу.

Након што се, неспособан да донесе одлуку, погубио у разматрању своје судбине, појавило се у његовој близини крдо срна. Зграбио је последњу куглицу хитрим покретом руке; оптеретила му је руку као да је тешка педесет килограма. Већ је хтео да је врати назад, одлучан у намери да сачува благо, па нека кошта, шта кошта. Утом је у даљини угледао човека с дрвеном ногом како долази; весело је убацио куглицу у цев, окинуо је и два срндаћа су пала на земљу. Вилхелм их је оставио да леже и пожурио је к инвалиду, али мора да је кренуо неким другим путем; није га могао пронаћи.

 

 

7.

 

Отац Бертрам је био задовољан Вилхелмом, али је Вилхелм целога дана ходао унаоколо у тихом очајању, а чак га ни Каћино умиљавање није могло разведрити.

И увече је седео још увек потпуно немо и једва да је примећивао да шумар води веома живахан разговор с Рудолфом све док га нису напокон пробудили из обамрлости.

– То ни ти не смеш да трпиш, Вилхелме – дозвао је сањара – да неко тако говори о нашем претку Куну као што сад говори Рудолф. Да су анђели тада подржали њега и јадног невиног човека, као што читамо примере о њиховом пружању заштите у Старом завету, хвалили бисмо божју чудесну доброту. Али, не дозвољавам да се моме претку приписују ђавољи послови! Умро је у миру и блажено на своме кревету међу децом и унуцима, али ко је сарађивао с ђаволом, тај никад не доживи добар крај, као што сам то и сам имао прилику да видим кад сам био у Прагу у Чешкој.

– О, испричај нам како је то изгледало – узвикнуо је Рудолф – а други гласови су му се придружили.

– Изгледало је лоше – наставио је шумар – подилази ме језа и даље кад се сетим. Тад је у Прагу живео младић, звао се Георг Шмид, дрзак и разуздан момак, али иначе храбар и окретан; био је велики љубитељ лова и долазио је код нас кад год је могао. Постао је и ваљан ловац, али био је превише непрецизан и стога је пуцао често мимо дивљачи. Једном, кад смо га испровоцирали, поставио је себи висок циљ, хтео је врло брзо да пуца боље од свих других ловаца и да му ниједна дивљач не побегне, ни у ваздуху ни у жбуњу. Али тешко је одржао реч. Неколико дана касније појавио се код нас непознати ловац и рекао да напољу на улици лежи човек који је скоро мртав и коме нема помоћи. Ми момци смо одмах изашли напоље, а тамо је лежао Георг потпуно крвав и препун огреботина као да је био међу дивљим мачкама, није могао да говори јер је био без свести и једва да је одавао знаке живота. Унели смо га одмах у кућу и један од нас је позвао Праг, где је требало да га однесу. Тад је пре своје смрти рекао да је хтео са старим ловцем да пуца куглицама које би сваки пут погодиле и зато што је направио при томе неку грешку, ђаво га је тако казнио да је морао платити својим животом.

– Какву грешку је направио? – упита Вилхелм дрхтећи. – Зар је ђаво увек у игри кад су такве ствари у питању?

– Ко би други био? – одговорио је шумар. Знам да неки причају о скривеним моћима природе и о утицају звезда; сад, не бих никоме да доводим у питање оно у шта верује, али остајем при томе да се ради о ђавољој игри.

Вилхелм је дисао отежано.

– Георг није испричао шта је тако страшно погрешио? – упитао је шумара.

– Наравно – одговорио му је – рекао је пре суђења. Отишао је око поноћи с ловцем на раскршће; тамо су нацртали круг крвавим бодежом и поређали по њему лобање и кости. Затим је ловац Шмита подучио шта да уради. Треба, наиме, да испали куглице кад сат откуца једанаест часова, ни више ни мање од шездесет и три, ако би била једна више или мање од овог броја, кад сат откуца поноћ, био би изгубљен, а такође није смео за то време да изговори ниједну реч, ни да изађе из круга, шта год да се дешава око њега. Шездесет његових куглица би морало да погоди мету и не би смело да недостаје више од три. Шмит је почео да пуца, али, како је рекао, видео је тако језиве и страшне појаве да је напослетку гласно завриштао и искочио из круга, при чему је онесвешћен пао на земљу и не сећа се ничег све док се није пробудио као из сна у рукама доктора у Прагу и под окриљем утехе духовника.

– Нека Бог сачува сваког хришћанина од таквих замки сатане! – рекла је шумарева жена и прекрстила се.

– Георг је, дакле, истински склопио пакт с ђаволом? – упитао је Рудолф.

– То не бих сада могао да тврдим – одговорио је шумар – јер се каже: не суди другоме. Али ипак се ради о тешком светогрђу кад се човек упусти у нешто где га зло лако може обузети и бити погубно по његово тело и душу. Непријатељ долази сам од себе, а да га човек не зове и да не склопи нужно пакт с њим. Побожном ловцу то није потребно, само представља искушење за њега. Вилхелме, добро оружје и добро умеће, то је потребно ловцу; нису му потребне магичне куглице и погодиће у мету у коју жели. Не бих желео ни по коју цену да пуцам таквим куглицама јер је непријатељ зао враголан и могао би да преусмери куглицу ка своме циљу уместо ка моме.

 

 

8.

 

Шумар је отишао да спава и оставио је Вилхелма у ужасном немиру. Вилхелм се узалудно бацио на лежај, сан му није долазио на очи. Човек с дрвеном ногом, Георг и  Каћа, страшни комесар који захтева пробни испит из стрељања лебдели су му наизменично пред очима и у грозничавој фантазији су се њихови обриси здружили у застрашујуће групе. Час би му претио несрећни призивач духова, који га је упозоравао као крвава страшна прилика, час би се његов претећи израз лица претворио у Каћино умируће, смртно бледо лице; а човек с дрвеном ногом би стајао поред и подсмевао се попут ђавола. Час би Вилхелм стајао сам, спреман за стрељачки испит, пред кнежевским комесаром, нациљао би, пуцао и – промашио. Каћа би пала у несвест, њен отац би га изгнао, тад би дошао човек с дрвеном ногом и донео му нове куглице – али прекасно, не би му дозволили да пуца поново.

Тако му је прошла ноћ. У рано јутро отишао је у шуму и то намерно на место где је срео инвалида. Свежи, чисти јутарњи ваздух је одагнао суморне ноћне слике које су га мориле. – Будало – рекао је самоме себи – да ли се то мора односити на тајног непријатеља зато што не разумеш тајанствено? И да ли је тако неприродно то што тражим да је потребна помоћ духова? Човек је припитомио моћне нагоне животиња како би делао према вољи Господњој – зашто не би могао природним вештинама усмерити неживи метал који тек уз помоћ њега и добија снагу и креће се? Природа је богата дешавањима и везама које ми не схватамо, да ли треба да прокоцкам срећу због предрасуде? Нећу дозвати духове, али природу и њене скривене моћи ћу позвати и употребити, упркос томе што не могу да докучим њене тајне. Да, тражим старца с дрвеном ногом и не проналазим га – бићу одважнији него тај Георг, њега је на то натерала гордост, а мене зову љубав и част.

Али Вилхелм није могао нигде да пронађе човека с дрвеном ногом, колико год предано да га је тражио. Нико од људи које је питао није видео таквог човека каквог је описао.

Следећи дан је прошао такође у јаловом трагању.

– Нека буде тако! – одлучио је Вилхелм. Дани су ми одбројани. Већ ове ноћи ћу отићи на раскршће у шуми. Тамо је пусто, нико неће видети моје ноћне послове и нећу напустити круг све док чин не буде готов.

 

 

9.

 

Ближило се вече и Вилхелм је набавио олово, калуп за куглице, угаљ и све што му је било неопходно како би неприметно након вечере напустио кућу. Баш кад је хтео да оде и кад је пожелео староме шумару лаку ноћ, овај га је ухватио за руку.

– Вилхелме, – заустио је – не знам зашто се осећам овако необично, плашим се, страхујем од ове ноћи и ко зна шта ми предстоји. Учини ми услугу и остани ове ноћи са мном, не треба и ти да се бојиш, већ остани само за сваки случај.

Каћа се одмах понудила да преноћи код оца и није желела да препусти никоме другоме бригу о њему, чак ни своме Вилхелму, али отац Бертрам ју је одбио. – Можеш остати неки други пут – рекао је – данас бих се осећао мирније кад би Вилхелм остао код мене.

Вилхелм би се радо успротивио, али Каћа га је тако хитро и на тако неодољив начин замолила да се побрине о њеном оцу, да је ипак драге воље остао и одложио своју намеру до следеће ноћи.

Након поноћи се отац Бертрам примирио и заспао дубоким сном, те се ујутру и сам смејао своме страху. Хтео је да крене с Вилхелмом у шуму, али се Вилхелм надао непознатом човеку који је нестао и шумара је одвратио од тога, правећи се да се брине о његовом здрављу. Инвалид се није појавио и Вилхелм је по други пут одлучио да оде на раскршће.

Кад се увече вратио из лова, Каћа му је весело скочила у наручје:

– Погађај, Вилхелме – узвикнула је – ко је код нас! Имаш посету, веома лепу посету, али нећу ти открити, мораш да погађаш!

Вилхелм није био расположен за погађање, а још мање за посетиоце јер му је данас недостајао само још непозвани гост који би га узнемиравао. Мрзовољно је одговорио на Каћину радост и размишљао је да се врати с неким изговором, кад су се отворила врата куће и одсјај Месеца обасјао једног часног старца у ловачкој одећи, који је ушао и раширио руке ка Вилхелму.

– Вилхелме! – обратио му се познати пријатељски глас и Вилхелм је осетио како га грле руке ујака.

Читава чаробна силина лепих сећања на дечју љубав, радост и захвалност обузела је Вилхелма и заборавио је на своје ноћне планове, али је усред веселог разговора сат откуцао поноћ и језиво га подсетио на заборављено.

– Остала ми је још једна ноћ – помислио је – биће то сутра или никад! – Жесток унутрашњи немир није промакао старцу, али добродушно је разлог пронашао у Вилхелмовом умору и извинио се због дугог разговора, поменувши да свој одлазак неће моћи да одложи даље од сутрашњег раног јутра. – Немој да се бринеш због тога што си данас легао касно – рекао је приликом опраштања Вилхелму – можда ћеш сада због тога спавати лепше.

За Вилхелма су ове речи имале дубљи смисао. Имао је мрачне слутње да би спровођење његових намера у дело могло растерати миран сан.

 

 

10.

 

Дошло је треће вече. Оно што је требало урадити, морало се десити данас јер је испит заказан за сутрашњи дан. Мајка Ана је целога дана Каћи задавала различите послове у кући, како би пристојно дочекали угледног госта. Увече је све било сређено да изгледа најбоље. Мајка Ана је загрлила Вилхелма кад се вратио из лова и поздравила га по први пут као да јој је вољени син. У Каћиним очима сијала је нежна чежња младе, заљубљене невесте. Мајка је уредила сто свечано, на њему се налазило цвеће и био је прекривен раскошније него иначе Вилхелмовим омиљеним јелима која је припремила и боцама које је отац дуго чувао. Данас је наше славље – рекао је стари шумар – сутра нећемо бити сами и нећемо моћи да седимо заједно у блиској и срдачној атмосфери, стога ћемо се данас веселити као никад у животу.

Загрлио је све и био је толико дирнут да није могао да пусти глас. – Мужу, – рекла је његова супруга, значајно се осмехнувши – ипак мислим да ће млади људи сутра бити срећнији него данас, ако ме разумеш?

– Разумем те добро, жено – одговорио је шумар – нека разумеју и деца и нека се радују унапред. Децо, свештеник је позван да дође сутра и ако Вилхелм буде успешно погодио мету…

Прасак и Каћин снажни врисак прекинули су шумара. Кунова слика је опет пала са зида, а угао рама је повредио Каћино чело. Деловало је као да је ексер био превише лабаво закуцан у зид јер је пао заједно са слојем креча.

– Не знам – рекао је шумар забринуто – зашто слика није окачена како треба, ово је сад други пут да нас плаши. Да ли те боли, Каћо?

– Врло мало – наставила је радосно и обрисала крв из локни косе. – Само сам се много уплашила.

Вилхелм се страшно потресао кад је видео Каћино смртно бледо лице и крв на њеноме челу. Таква му се приказала у фантазији коју је имао оне ужасне ноћи, и изнова су се појавиле све слике и мучиле га. Његова намера да ове ноћи започне посао била је опет осујећена, али вино, које је све брже и чешће него иначе пио како би прикрио унутрашњу патњу, испунило га је дивљом храброшћу. Одлучио је изнова да храбро предузме рискантни чин и у својој намери није видео ништа друго до лепу борбу љубави и храбрости против опасности.

Звоно је означило да је девет сати. Вилхелмово срце је јако лупало. Потражио је изговор да се удаљи, али узалуд, како може младожења да напусти младу вече пред венчање? Време је пролетело брзо попут стреле, издржао је безимене муке у наручју љубави која га је награђивала. Прошло је десет сати и дошао је одлучујући тренутак. Вилхелм се искрао, не опростивши се од младе; већ је био испред куће са својим алатом, кад је за њим кренула мајка. – Куда, Вилхелме? – упитала га је уплашено. – Убио сам дивљач, али сам је заборавио у заносу – гласио је одговор. Узалуд га је молила, узалуд му је ласкала Каћа, која је у његовој збуњујућој журби наслућивала нешто, што јој је деловало непојашњиво. Вилхелм је одбио обе и пожурио у шуму.

 

 

11.

 

Месец је био у фази смањивања и уздизао се тамноцрвено на хоризонту. Сиви облаци су се померали пред њим и затамнили би повремено околину, која би убрзо након тога опет изненада била обасјана зрацима светлости. Брезе и јасике су стајале у шуми попут духова и Вилхелму се чинило као да му бела топола намигује попут белог сеновитог облика. Задрхтао је и чинило му се да су чудесно ометање намера претходних ноћи, као и значајно рушење слике у више наврата, опомена благог анђела чувара и одвраћање од злог чина.

Још једном се поколебао у својој намери. Већ је хтео да се окрене, кад му је неки глас дошапнуо: – Будало! Зар ниси већ користио магичне куглице, да ли сад зазиреш од труда који је потребан да би их направио? – Стајао је. Сјајни Месец се појавио из тамног облака и осветлио мирни кров шумаревог стана. Вилхелм је видео Каћин прозор како се пресијава на сребрној светлости, раширио је руке и несвесно је закорачио назад ка дому; тад је глас изнова зашапутао, уз јак удар ветра откуцао је и сат да је друга четвртина сата. – Настави даље, уради то! – одјекивало је око њега: уради то, опет се зачуло гласно, кукавички је и детињасто одустати на пола пута, будаласто одустати од величине кад је око малог већ искушао срећу. – Желим да завршим посао.

Ходао је огромним корацима унапред, ветар је растеривао облаке пред Месецом и Вилхелм је ушао у густу тмину шуме.

Сад је стајао на раскршћу. Нацртао је чаробни круг, поставио око себе мртвачке главе и кости. Месец се све дубље скривао међу облаке и само је запаљени тамни угаљ, под наизменичним ударима ветра, обасјавао ноћни чин пригушеним црвенкастим светлом. У даљини се чуо сат на торњу како најављује трећу четвртину сата; Вилхелм је положио кутлачу за сипање на угаљ и сипао је олово, поред три куглице, које су раније успеле да погоде мету, јер се сетио да је у своје доба учења чуо за овај обичај стрелаца. У шуми је почела да пада киша. Повремено би полетеле сове, слепи мишеви и друге ноћне птице које зазиру од светлости, заслепљене њоме. Спустиле би се са грана и сместиле би се око чаробног круга, где би деловало као да пригушено крештећи воде неразумљиве разговоре с лобањама. Њихов број се умножавао, а испод њих су бежали нејасни облици – као што су то чинили и облаци, час слични животињама, час наличећи људима. Ветар се играо њиховим суморним замагљеним телима као вечерњим облацима, само један је стајао попут сенке, али не мењајући се, недалеко од круга и круто и тужно зурио у Вилхелма. Повремено би подигао жалосно бледе руке увис и деловало је као да јеца. Угаљ би горео мрачније кад би подигао руке, али једна сива сова је замахнула крилима и потпирила оне комаде који су се гасили. Вилхелм се окренуо јер му је деловало као да га из тмурног, тужног облика посматра лице мртве мајке.

Тад је сат откуцао једанаест сати. Бела прилика је нестала јецајући. Сове и ноћни гаврани су полетели крештећи, лобање и кости су зазвечале под њиховим крилима. Вилхелм је клекнуо крај угља, досипао је опет и кад се зачуо последњи ударац сата, прва куглица је испала из калупа.

 

 

12.

 

Сове и кости су мировале. Али једна стара, погурена жена је на своме путу набасала на чаробни круг. Била је прекривена дрвеним кашикама, кутлачама за мешање и другим кухињским прибором и направила је ужасну буку, сове су крештале и ударале је крилима. Поред круга се нагнула ка костима и лобањама, али летеле су искре и повукла је суве руке. Онда је ходала око круга и држала робу пред Вилхелмом. – Дај ми кости – брбљала је – даћу ти кашичицу, дај ми лобање, шта ће ти те трице? Не могу ти послужити, нећеш утећи, мораћеш да кренеш на свадбени плес, драги мој младожењо.

Вилхелма је подишла језа, али је остао миран и наставио свој посао ужурбано. Старица му није била непозната. Луда просјакиња је и иначе често ишла овако обучена по суседству, све док коначно није пронашла смештај у лудници. Није знао да ли се ради о стварности или о привиђењу, да ли ју је заиста видео. После извесног времена је старица гневно бацила своје залихе прибора и отетурала се полако у шуму, рекавши: – Узми то као поклон за момачко вече, младеначки кревет је припремљен, сутра, кад падне мрак, бићеш ожењен мноме, дођи брзо, љубави!

Изненада се зачуло звецкање, звуци точкова и бичева. Наишла су кола са шест упрегнутих коња и предводником. – Откуд то овде на улици? – узвикнуо је човек који се налазио напред; – На место! – Вилхелм је подигао поглед и видео да су летеле искре приликом сваког удара ногом коња, а око точкова је светлело као да су од фосфора. Вилхелм је наслућивао да се ради о неким чаролијама и остао је миран. – Напред, напред, преко, тамо преко, напред у кас! – узвикнуо је предводник и за трен је цела група кренула ка кругу. Вилхелм је пао на земљу док су се коњи уздизали над његовом главом, али су заједно с колима прохујали кроз ваздух, окренули се неколико пута око чаробног круга и нестали у олуји која је кидала крошње дрвећа и разбацала гране у даљину.

Прошло је извесно време док се Вилхелм није опоравио од страха. Приморао је своје дрхтеће руке да мирују и неометано излио још неколико куглица. Тад се зачуло удаљено звоно на торњу које му је било добро познато. Утешило га је, као пријатељски глас из света људи одзвањало је кроз страшно издвојени круг, али се звоно чуло два пута, три пута. Дрхтао је због времена које је невероватно брзо пролазило јер још није била завршена ни трећина посла – зачуо се четврти ударац у звоно. Вилхелмова снага је нестала, чинило се да му је сваки део тела утрнуо, а калупи су склизнули из његове руке која се тресла.

Ослушкивао је, очајавајући и резигнирано, и ишчекивао звоно, али звук се није чуо, оклевао је, изостао. Игра звуковима поноћног сата је, изгледа, била превише чак и за страшне, мрачне силе. Пун веселе слутње Вилхелм је зграбио сат – показивао је другу четвртину. Погледао је захвално према небу и побожно осећање је ублажило његово радовање које је, упркос законима мрачнога света, желео да изрази гласним узвиком.

Храбро се вратио послу, самопоузданији. Окруживала га је дубока тишина, само су сове хркале и повремено ударале у лобање и кости. Одједном је зашуштало нешто у жбуњу. Умешном ловцу звук није био непознат; погледао је тамо и, као што је претпоставио, дивља свиња је искочила из жбуња и потрчала ка кругу. Вилхелм није мислио да се ради о привиђењу, скочио је, зграбио оружје и брзо пуцао у дивљу животињу, али куглица није излетела, извукао је нож, али је накострешена животиња, као и раније кола и коњи, отрчала изнад њега у ваздух и нестала.

 

 

13.

 

Уплашени Вилхелм је пожурио да надокнади изгубљено време. Излио је шездесет куглица, гледао је весело ка небу, облаци су се разишли и Месец је опет бацао светле зраке на околину. Тад се зачуо страшни глас у шуми: „Вилхелме! Вилхелме!” Био је то Каћин глас. Вилхелм је видео како излази из грмља и застрашено гледа унаоколо. Иза ње је шепала старица и ширила суве руке према њој, покушавајући да је ухвати. Клонула Каћа је сакупила последњу снагу да побегне, кад јој је на пут стао старац с дрвеном ногом, следила се на тренутак током трчања, а онда је старица зграбила својим кошчатим рукама. Вилхелм више није стајао, бацио је калуп с последњом куглицом из руке и баш кад је хтео да прескочи магични круг, звоно је означило да је поноћ, чаробна слика је нестала, сове су, ударајући крилима, одбациле кости и лобање и одлетеле, угаљ се угасио, а Вилхелм се исцрпљено спустио на земљу.

Тад се на црном коњу полако појавио јахач. Зауставио се пред уништеним чаробним кругом. – Успешно си одолео искушењу – рекао је – шта желиш од мене?

– Не желим ништа од тебе – одговорио је Вилхелм – оно што ми је потребно сам већ сам направио.

– Уз моју помоћ! – наставио је странац. – Зато ми припада један део.

– Не! – узвикнуо је Вилхелм. – Нисам те ни унајмио, ни позвао.

Јахач се насмешио подругљиво. – Смелији си – рекао је – него што су то иначе људи попут тебе. Узми куглице које си направио. Шездесет за тебе, три за мене; прве ће погодити, друге ће промашити. До виђења, онда ћеш разумети.

Вилхелм се окренуо. – Нећемо се опет видети – узвикнуо је – остави ме на миру!

– Зашто се окрећеш на другу страну? – упитао је странац, уз застрашујући смех. Да ли ме познајеш?

– Не, не! – узвикнуо је Вилхелм, дрхтећи. – Не желим да те знам, не знам ништа о теби! Ко год да си, остави ме на миру!

Црни јахач је окренуо коња. – Твоје длаке које су се најежиле – рекао је хладно и озбиљно – доказ су да знаш ко сам. Ја сам онај којем се обраћаш с језом у души.

Након што је то изговорио, нестао је, а дрвеће под којим је стајао је повило своје сасушене гране ка земљи.

 

 

14.

 

– Милостиви Боже, Вилхелме, шта ти се десило? – узвикнуле су Каћа и њена мајка Ана кад се Вилхелм вратио кући након поноћи, блед и збуњен. – Изгледаш као да си изашао из гроба.

– То је због ноћног ваздуха – одговорио је Вилхелм. – Заправо се осећам као да имам грозницу.

– Вилхелме – рекао је шумар, који је тад ушао – нешто си срео у шуми. Зашто не застанеш? Нећеш ме преварити.

Вилхелм је био погођен искреношћу шумара. – Да – одговорио је – заиста сам нешто срео. Али стрпите се девет дана. Пре тога, као што и знате…

– Радо, драги сине, радо! – упао му је старац у реч. – Хвала Богу, па се ради о нечему што мора остати тајно девет дана. Остави га на миру, жено, не узнемиравај га, Каћо! Обратио сам ти се неправедно, добри Вилхелме! Иди сада, опорави се, ноћ није, како гласи пословица, ниједноме човеку пријатељ, али буди храбар, ономе ко се бави својим послом и прати исправни пут, ноћне утваре не могу никако нашкодити.

Вилхелму је било потребно велико глумачко умеће да не открије колико се слутња старца преклапа с истином. Пажљива љубав оца, његово непоколебљиво поверење, у случају у коме је све указивало на тешку кривицу, кидало му је срце. Пожурио је у своју собу, одлучан у намери да поништи чаролије. – Само једна куглица – само једна куглица биће ми потребна! – узвикнуо је, плачући и подигнувши руке ка небу; добра намера би требало ипак да отклони грех са средства насталог сумњивим путем. Уз помоћ хиљаду искупљења покајао бих се ако је нешто грешно у вези с мојим чином! Да ли још увек могу да се вратим, а да не уништим своју срећу, своју част, своју љубав?

Његове мисли су пригушиле немир у његовим грудима и ујутру је смиреније посматрао излазак Сунца него што се надао.

 

 

15.

 

Кнежевски комесар је дошао и затражио је да пре испита оде у кратак лов с младим шумаром. – Зато што је добро – рекао је – да задржимо свечану традицију, али право умеће лова може се најбоље видети напољу у шуми. Живните, господине кандидате, и идемо у шуму!

Вилхелм је пребледео и желео је да нађе изговор, а кад то није уродило плодом, замолио је макар да прво заврше с испитом. Стари шумар је забринуто одмахивао главом. – Вилхелме, Вилхелме – рекао је, дрхтећим, дубоким гласом – да ли сам јуче нешто исправно наслутио?

– Оче! – узвикнуо је Вилхелм, а у гласу му се чуло очајање. Удаљио се брзо и за пар тренутака је био спреман за лов и кренуо је с ловачким управником у шуму.

Стари шумар је покушавао да потисне своје слутње, али се узалудно трудио да буде доброг расположења. Чак је и Каћа била утучена и ишла је по кући као да сања. Упитала је оца да ли је могуће да се испит одложи. – И ја бих то хтео – одговорио јој је и загрлио је тихо.

Потом је дошао свештеник, пожелео им срећу и подсетио младу да узме венац. Њенa мајка га је закључала, а у журби је оштетила браву. Послали су неко дете да брзо купи нов венац за младу. – Узми најлепши – узвикнула је мајка за дететом, али оно је из незнања изабрало венац који се лепо пресијавао, а продавачица није разумела повод и дала му је посмртни венац за младу, у који су били уплетени мирта, рузмарин и сребро. Мајка и млада су препознале да случајност није без значаја; обе су задрхтале и обе су покушавале, загрливши се, да страх претворе у смех због неспоразума. Покушале су опет да отворе браву, лако се отворила, замениле су венце и уплеле венац за невесту у Каћине локне.

 

 

16.

 

Ловци су се вратили. Комесар је неуморно хвалио Вилхелма. – Делује ми скоро смешно – рекао је – да после толиких испита тражим још један. Ипак, у част старим законима морамо још једном учинити нешто што је непотребно, скратићемо све што је више могуће. Тамо на стубу стоји голуб, упуцајте га.

– О Боже! – узвикнула је Каћа, дотрчавши ужурбано. – Вилхелме, немој да пуцаш. Ах, сањала сам ноћас да сам бела голубица и да ми мајка ставља прстен око врата, онда си дошао и мајка је била крвава.

Вилхелм је држао већ припремљено оружје, али се управник насмејао. – Хеј, хеј! – рекао је – чему толики страх? То не приличи девојци ловца. Храбрости, храбрости, мала невесто! Или ти је можда голуб прирастао к срцу?

– Не – одговорила је – само ми је тешко у души.

– Онда – узвикнуо је комесар – само смело, господине ловче, пуцајте!

Испалио је хитац и у истом трену се Каћа стропоштала на земљу уз снажан врисак.

– Дивна девојко! – узвикнуо је управник и подигао Каћу, али је преко њеног лица текла крв, чело је било смрскано, а куглица је била у рани.

– Шта се десило? – узвикнуо је Вилхелм кад је иза њега утихнуо снажни врисак. Кад је погледао, угледао је Каћу, смртно бледу и крваву. Поред ње је стајао човек с дрвеном ногом и смејао се ђаволски подругљиво: шездесет ће погодити, а три промашити.

Вилхелм је љутито извукао ловачки нож из корица и подигао га према омраженом човеку. – Проклетниче! – викао је очајно. – Тако си ме обмануо?! Није могао рећи више ништа јер се срушио без свести поред крваве невесте.

Комесар и свештеник су узалуд покушавали да утеше родитеље који су остали без детета. Мајка је једва ставила на груди невестиног леша пророчански посмртни венац, кад је због тешке боли пустила последњу сузу. Усамљени отац је умро убрзо за њом. Вилхелм је окончао свој живот у лудници.

 

 

 

 

ЈОХАН АВГУСТ АПЕЛ (Johann August Apel, 1771–1816) био је немачки писац и правник. Заједно с Фридрихом Лауном приредио је антологију хорор прича у пет томова под називом Књига о духовима (Gespensterbuch, 1810–1818). Чаробни стрелац (Der Freischütz) објављен је као прва прича у првом тому антологије, а касније је послужио као основа за бројне обраде и либрето истоимене романтичарске опере Карла Марије фон Вебера.

 

 

Превод са немачког и белешка

Бранка Огњановић

 

 

 

[1] Јункери су били припадници пруског племства (прим. прев).