Милијан Деспотовић
ЗАПИСИ ИЗ СВЕТЛОСТИ

 

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме

Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2023.

 

Наслови књига умеју да провоцирају читаоца тражећи да их прочешљају од прве до последње странице, да испретурају тај сандук пун нечега и буду они који су писца заиста разумели. Иза те именословне прозивке неке књиге стоји писац који је своју животну причу покушао да предочи каква јесте и уобличи је онако каква она треба да јесте. То „треба“ је светлост којом писац зрачи и мимо оног што нам саркастично предочава, попут Мирослава Тодоровића који је своју књигу кратке есејистичке прозе обасјао светлошћу – мада је назвао Сандук пун таме. Тo je озбиљна књига записа из светлости. Мало грча писцу никад није на одмет зарад прогледавања.

Савременици смо духовне оскудице света у чијем окружењу трајемо, а то нам је једино преостало. Како трајати? Језиком, разговором и душевним саговором. Тога немају они који нишане из празних глава, слепих очију, насумце. Повођење за њима није ништа друго него развођење рода на супротности. Те супротности се морамо чувати и неговати христолошко једно.

Мирослав Тодоровић хвата наизглед ситне детаље из живота, но није то тако. Наш писац настоји да отвори душе савременика и да их веже са предачким вреднотама, да их дограђује и тамо где је време (у сандуку који помиње) мрак, он га преображава у „основну светлост“ потреба и (не)поседовања.

Ово је књига приповедних есеја у критичком смислу, бранилица књиге саме и укор због недовољне читаности. Некако, све одатле почиње (Кућа пуна књига). Удаљавање од овог бића папирног крвотока јесте удаљавање од себе, било да је то занемар или одбацивање. Тодоровић се бори да не дође време бескњиговља и да ћемо све душе, наше и предака давних, заиста сместити у „сандук пун таме“. Није случајно он подсећао да су живи „писци били као Богови“ на које се и данас хули, чија постхумна библиотечка оставштина често завршава на рециклажи. Ипак, нисмо сви достојни велике руке књиге – да нас милује, поучава и душу разведрава. Муке по тами познаје и језик књиге, али како каже наш писац – она се „чита и кад се књига склопи, она у читаочевој души ради, живи“. Мада су глобалисти покушали да од планете направе књигу која се не чита, осетили су, или ће осетити, олују из које избега нема. Ето, да није ове лепе књиге, како би спознао једну од најлепших пророчких дефиниција поезије: „Поезија[1] разведрава душу. Ускоро ће јој се читаоци вратити, схватиће да живот без поезије нема смисла. Видиш да су људи без поезије људи без душе.“ Некада су књиге стизале у књижаре из магацина издавача, данас има и другачијих набавки – књиге из контејнера стижу на бувљак (Поезија на бувљаку).

 

Некад би и писци сами себи загорчали живот по нарученим наградама, попут песника Д. кога је одлука да је наредан добитник награде затекла без књиге (Лауреат). Под критичком лупом је и национална пензија, али и једна лажна узвишеност кад се политика умеша у песника, те однос књижевне метрополе према привинцији. Тодоровић је о сопственим и искуствима других писаца написао један број хумористичких цртица, издвајамо Задругу:

„Коначно после вишегодишњег чекања изађе и моја књига Црно у боји. Издавач: Српска књижевна задруга, Београд, 1994. ‘Није мала ствар’, мислим, ‘вредело је чекати. Надати се.’

• Да ли још пишеш или си се коначно уозбиљио?“ – пита ме Пињо[2] на Дивљаци.

Ја наручујем пиће, хвалим се како ми је изашла књига у Београду. „Издавач: Српска књижевна задруга.“

Он се чуди. Одмахује. Каже: „Ниси мор’о због тога у Београд. Па наша задруга је на гласу.

• Има и овде, Мире, задруга.“

Наравно, била је ово несвесна шала, анегдота већ. Мирослав Тодоровић, не правећи циклусе у књизи ипак неке текстове просеца хумором, анегдотама и поезијом. Пише о неприликама у култури и приликама у некултури која је крунисана ратовима, растуром земље и распродајом људи и привредних објеката. Страдале су институције културе, нестале су књижаре – али није нестало писаца и књига као сведочника свог доба.

Мирослав Тодоровић је писац комуникације, разменитељ мисли и погледа, читалац који уме да нађе тему у оним скривеним речима, реченицама које би прочитао или чуо у дијалогу. Његови ће библиографи имати доста посла да досегну врховни брег књижевне етичности, у садржајном животу где је радни век трајао са упореднцима који су се сустизали, укрштали, сводили на тачку, како би и он сам себи допустио знање да разуме Буњина: „Страшан је, недокучив живот.“ Само је та недокучивост она снага која нас брани од зла и ствара могућност да трајемо, колико трајемо, не скраћујући живот, али само привидно. Његова цртица Смрт у Лескову приказује пријатеља који је доста читао и писао, а онда се као писац књиге Старац и море самоупуцао[3]: „Зашто? Ваљда је у тим књигама нашао зашто?“ Спаковали су га у Сандук пуне таме. Светлост је незаборав и одбацивање сваке врсте сплеткарења.

Тодоровић је ту светлост објаснио другоживотним трајањем (Кафка): „Када су минули овим светом, неки су наставили да пишу. Бестелесни, нашли су се с оне стране у простору без земаљских мера. Овде су наставили да, пишући, трагају за мајком свих речи.“

Искуство старости нашло је своје место у овим причама – баш као и душе радника који су радили и градили земљу, са великом надом да су сви идеали оствариви; а када се идеали руше – онда више нема времена за нове, о њима брину неки други. Оно што је порука, некад казана и са „ненаметљивом иронијом“ јесте: чувај свој свет, од туђег користи нема. Управо зато се Тодоровић критички односи према свему што наш свет урушава. Ваљда смо га у томе разумели. Он је, пре свега, кренуо да чува миље културе чије су основне вредности језик и књижевност. Зато се опире сталешким неправдама али верује да ће неко обавити потоње превредновавање свега створеног, и за нас овоземне и оне горе чији је дух у нама.

Плене свог читаоца ове приче, и „лирске минијатуре (…), цртице које се некад прометну у пјесму у прози. Било да се у њима појављују стварне личности, некад с правим, и некад с промијењеним именом, било да су узете из света имагинације –Тодоровићеве приче никога не могу оставити равнодушним. У читаочевој (под)свијести оне још дуго живе и након прочитавања.“[4]

Срешћемо се у овој књизи са „живим говором, народски сочним“, на шта је посебну пажњу скренуо рецензент књиге, Срба Игњатовић. И сложили бисмо се са њима да је Мирослав са великим смислом за „крупницу ситницу“ мрчио и оштрио своје поетско перо којим је исписао ову књигу. Детаље које често сматрамо ситним, Мирослав је описао крупним словима.

[1] Мирослав Тодоровић, свестрани књижевник, члан Словенске академије, по вокацији је песник. Он остаје песник чак и када се огледа у другим књижевним родовима.

[2] Пуниша Папић Пињо, учитељ, песник и сакупљач народног стваралаштва из прибојског краја. Преко лета живи у Трешњевици (пошта Дивљака) код Ариља.

[3] Људи живе на два начина: једни докле морају други докле хоће. О овима другима приљежни антологичар и критичар Душан Стојковић је приредио обимну студију Писци самоубице. Није нико, па ни он нашао одговор на питање „Зашто?“ Ово ми враћа сећање на пријатеља, учитеља, песника (из читанки) афористичара и хумористу Милорада Шојића (1939–2017). Само две године касније него што се догодила Смрт у Лескову, чуо се овај трагичан Шојићев пуцањ у Расној. Опет је остало питање: – Зашто?

[4] Ранко Павловић: „Из приче у живот, из живота у причу“, Сандук пун таме, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2023, стр. 212.