Милица С. Милошевић
АНАТОМИЈА БРАЧНИХ ОДНОСА У РОМАНИМА ГОСПОЂА САБИНА ЕУГЕНА КУМИЧИЋА И СКОРОЈЕВИЋИ ЈАНКА КЕРСНИКА

 

Еуген Кумичић (1850-1904), професор, књижевник и политичар, у историји књижевности упамћен је као зачетник натуралистичког стила у хрватској књижевности, јер, како Мирослав Шицел примећује, Кумичићев роман Госпођа Сабина може се сматрати потпуним натуралистичким делом у ком писац успева да анализира проблематику и карактер људи из градске средине, тј. из виших грађанских слојева[1]. Као студент променио је неколико европских градова у којима је боравио: пре свега, студирао је медицину у Прагу, потом се у Бечу бавио  историјом, географијом и филозофијом, да би после у Паризу проучавао романску, са акцентом на француску књижевност. У Француској се сусреће са стваралаштвом свог савременика Емила Золе (1840-1902), али и са француском тривијалном књижевношћу, што ће касније доста утицати и на његов књижевни рад. Већ под утицајем Золе, Кумичић пише програмски текст О роману (објављен 1883. у Хрватској вили) у ком се заузима за теме из реалног живота, из свакодневице: „темељ романа мора бити схваћање истине, поимање реалности. Ако писац не има дара да види природу онакову каква јесте уистину, боље за њ да се мани ћорава посла“.[2]

Многе реалисте и натуралисте он сматра својим претходницима: пре свега Балзака и Тургењева, као велике реформаторе; потом помиње великане књижевности попут Алфонса Додеа, Чарлса Дикенса, Николаја Васиљевича Гогоља, Гистава Флобера и Емила Золе, ком даје највише простора у тексту, сматрајући га значајним аутором натуралистичког стила и бранећи његову поетику коју ће сам прихватити у свом раду. И заиста, Кумичић ће бити први романописац који ће успоставити идејно-естетске корелативе друштвеног романа који су највише приметни у романима Госпођа Сабина (1883), Побијељени гробови (1896) и Олга и Лина (1881). На књижевну сцену ступио је 1879. године објављивањем приповетке Случај, опробао се и у писању драма међу којима се издвајају Сестре (1890), Обитељска тајна (1891) и историјска драма Петар Зрињски (1900), али несумњиво је најпознатији по бројним романима; поред већ поменутих, истакнућемо и још неке: Јелкин босиљак (1881), Приморци (1882), Зачуђени сватови (1883), Преко мора (1889), Теодора (1889), Отровна срца (1890) и значајни историјски роман Урота Зрињско-Франкопанска (1892). Приметно је да је Кумичић био врло плодан писац, с обзиром да је у распону од двадесетак година објавио око тридесет дела[3], а поред тога уређивао је и часописе Хрватска вила, Слобода и Хрватска. С обзиром на реалистичко-натуралистичку оријентацију, грађу за своја књижевна дела узимао је из загребачког грађанског живота, обрађујући мотиве урбане покварености и моралне изопачености.

            Словеначки писац и политичар Јанко Керсник (1852-1897) одрастао је у немачко-словеначком окружењу: студије права започео је у Бечу, а завршио их у Грацу 1874. Његово образовање је било свестрано и темељито.[4] Првобитно ступа на књижевну сцену под утицајем немачке романтичарске поезије, да би касније прешао под утицај словеначких постромантичарских писаца. Управо пратећи ове утицаје он започиње свој књижевни рад писањем поезије на немачком језику, а потом се окреће ка прози и словеначком језику, пратећи пријатеља Јосипа Јурчича (1844-1881). Како је Кумичић зачетник натурализма у Хрватској, тако се код Керсника види заокрет ка реализму и модерним тенденцијама. Остварио се као зрели реалистички писац у  својим делима са тематиком из сеоског живота, али и као „први весник симболистичког поступка сугестије и оживљавања атмосфере“[5]. У његовим кратким причама, фељтонима, сатирама, приповеткама, новелама и романима проналазимо теме и мотиве преузете из разних друштвених слојева и класа – пише о племићима, шароликом свету грађанства и сеоском животу, управо о ономе што је део његовог окружења у ком је одрастао. Уређивао је часопис Љубљански звон, а у његовом књижевном раду издвајају се приповетке Сеоске слике које је објављивао у периоду од 1882. до 1891. године, затим романи Цикламе (1883), Агитатор (1885), Рошлин и Врјанко (1889) и његово најбоље дело са тематиком из живота словеначке малограђанске средине Скоројевићи (1893).

            Године 1883. Кумичић пред читалачку публику износи роман Госпођа Сабина који је настојао да напише у духу Золиног натуралистичког романа и релативно је успешно ушао у проблематику градског живота, „у свијет сувременог друштва, уочавајући и анализирајући карактер људи из виших аристократско-грађанских слојева“[6]. Овај роман прати неколико јунака, међу којима се истичу чланови породице Лозар (Сабина, њена ћерка Зорка и супруг Иван), младићи Виктор Рибичевић, Јаков Војнић, Мавро Шаринић и Милан Кришковић, удовица Јела Мартинић и њена нећака Ружа, али и Целестин Соларић и Илија Хрибар као квазиинтелектуалци и зеленаши. Виктор, Јаков и Милан имају за циљ женидбу са младом и лепом Зорком Лозар, Мавро и Ружа желе да се изборе за своју љубав, Соларић жели богато да се ожени Јелом, док га привлачи млада Ружа, а међу свима њима истиче се Сабина која смишља сплетке и жели да очува своју моћ и углед у друштву, при чему не бира средства.

            Ако обратимо пажњу на брак госпође Сабине, приметићемо да је она та која води главну реч у породици – она је једини господар куће Лозара. Њен супруг Иван обузет је послом и најчешће време проводи у кафани испијајући вино, јер је у вину „заборављао све невоље и све Сабинине хире“[7]. Такође, може се рећи да га је било страх да било шта погрешно уради или каже пред својом супругом. Миноран је и слабашан наспрам Сабине. Присетимо ли се сцене његовог буђења, а по правилу Сабина се никад није будила нити устајала пре њега, Иван се труди да буде сасвим тих при облачењу не би ли случајно пробудио Сабину и проузроковао њено нерасположење:

 

„Обазре се плахо, погледа бојажљиво на блазину друге постеље, па кад се освједочи да је надигнута, и кад видје ону црну главу своје жене, лице му се наоблачи, све жиле око његових очију попусте, а дебели се подочњаци спусте и рашире; доња му се усница клепаво објеси, посве клоне духом, велика га слабина обузме.

Иван Лозар јоште погледа у јаки затиљак своје жене, те помисливши да она тврдо спава, глупо се нацери својој срећи, и спусти се тихо и опрезно на под, бојећи се да би се ипак могла ганути она њезина плећа, пред којима је он стрепио, као што стрепе злочинци пред гомилом списа, нахрпаних на сучеву столу.“[8]

 

Он такође избегава да се умије да запљускивање воде не би пробудило уснулу супругу и плаши се да узме кошуљу испод њене хаљине, јер би њено шуштање такође проузроковало непотребне звукове у њиховој соби. Њему све време „срце притишће“ док се облачи и у срећи мисли да Сабина и даље мирно спава. Такође, пред гостима Сабина се труди да својим погледом и навођењем контролише понашање и разговор Ивана Лозара при обедовању, а кад Иван направи неку грешку, он „погледа стога жену љубазно и умиљато“[9] у нади да ће избећи прекор.

            Како контролише свог супруга, тако Сабина исто то чини кад су у питању њена ћерка Зорка и пријатељица Јела Мартинић. Зорка воли тројицу младића: Јакова, Милана и Виктора, и то није њена кривица; то можемо да разумемо као „љубав према једној те истој фигури просечног грађанина, склоног љубавном шапутању“, и она „воли само једног који се показује као тип грађанина“[10]. Када она каже да воли Милана, Сабина је дочекује речима: „А одакле да те храни тај деран“[11], алудирајући на то да он није погодан као младожења јер није довољно имућан – а Сабинин циљ је, сетимо се, да преко ћеркине удаје одржи моћ и имућност породице Лозар, која је већ полако западала у дугове (зато је Сабина све чешће посећивала зеленаше и преко Јелиног потписа узимала новац преко меница од Петра Војнића – дакле, успевала је да превари свакога у свом окружењу). Сабина тако Зорки намеће Виктора Рибичевића, јер „он већ има доста лијепу плаћу“[12], а када правник Јаков Војнић наследи богатство свог стрица Петра, ни Виктор више није погодан, већ то постаје Јаков, који је као сељачко дете ипак успео да се образује, те преко наследства да стекне богатство и прилику да добије и титулу.

 

„И Сабина је пазила на Јакова стојећи иза завјеса: она проматраше његов ход, сваки његов крет, његове осмијехе, те ствараше свакојаке закључке. Сада је искрено жалила што га је увриједила оне вечери; проклињала је своју неопрезност, своју напраситост, а јоште није знала како да поправи своју погрешку. /…/ Петар Војнић је већ пет дана лежао у гробу, а Сабина је опажала да се није ни за влас примакла к своме циљу.“[13]

 

            Наравно, Сабина ће успети да оствари своје планове и да се њена Зорка уда за богатог наследника Јакова Војнића, који ће се касније на посетницама потписивати: Jacquesc de Voinicsdol попут племића, и пре него што добије титулу баруна. Сабини и Зорки импонује новостечена титула Јакова Војнића, те се његов новац олако троши и искоришћава, да би оне биле обучене у свилене и богато украшене хаљине; али с обзиром да он нема племићко порекло, при појави грофа Роберта, Зорка у позоришту не може да скине поглед са њега, иако је он старији бледи човек, одебео и ћелав. Очигледно је да је само новац и имућност битна овим двема јунакињама, те и своје прилике и пријатеље бирају наспрам онога колико они поседују.

            Кад је у питању удовица Јела Мартинић, Сабина се и овде „потрудила“ да се умеша при проводаџисању: првобитно намеће лихвара и зеленаша Илију Хрибара својој пријатељици, а потом и квазиинтелектуалца Целестина Соларића (он је при просидби Јеле Мартинић прво уочио масивну златну наруквицу на њеној руци) чији је циљ био да се домогне њеног иметка који јој је оставио покојни супруг. Јела чезне за породичним животом и на тренутак је била убеђена да ће га остварити са Соларићем, али није подлегла својој наивности кад се сазнало да Соларић воли њену нећакињу Ружу, која успева да побегне од њега уз помоћ Мавра Шаринића. Ипак, и Јела и Ружа ће имати свој срећан крај. Виктор Рибичевић ће се оженити Јелом, а Мавро Ружом, и то на исти дан, а можемо приметити да је управо љубав између Мавра и Руже она најчистија и најискренија, јер њихови сусрети нису били део салона и балова – сретали су се у тајности Јелиног летњиковца, „у декору винограда, јоргована и шумица, дакле у природи, јер Кумичићев град не познаје искрену љубав“[14]. И, како Милановић примећује, на крају романа чини се да свако добија оно за чим је жудео, али и да су похлепни Хрибар и Соларић кажњени смрћу због своје похлепе маскиране лажним радом[15]. Заиста, склопила су се три брака: између Јакова и Зорке, Виктора и Јеле, Мавра и Руже. Први брак – из интереса пре свега, иако су се они волели. Тачније, Зорка воли тај тип грађанина, а Јакову су емоције захладнеле и он се плашио брака – био је свестан да Зорка и њена мајка само троше његов новац, али његова жеља се ипак остварила, додуше преко Сабининих превара. Добио је титулу баруна и то му је замаскирало све сплетке које су се водиле око његовог богатства. Друга два брака су склопљена из љубави, они уживају у својим заједницама – Ружа путује са својим супругом, а Јела блиста поред Виктора – што изазива завист и љубоморне коментаре Сабине и Зорке.

            Керсниково дело Скоројевићи (1893) обухвата неколико великих проблема словеначког друштва: питање основа на којима се у новим условима склапа брак, брачни однос школованог мужа и нешколоване жене, али и потчињеност жене у буржоаском браку. У роману пратимо причу о момцима са села који се, по завршетку студија, заносе својим фиктивним угледом, боре се за што виши положај у друштву и њихов живот је испраћен драмом коју донекле изазива њихова покондиреност. Управо та тема и објашњава сам наслов – Андреј Врбаној и Павле су скоројевићи у свом окружењу. Такође, у роману се ствара брачни троугао, при чему неверство супруге постаје још једна битна тема овог дела. Како примећује Бојана Стојановић Пантовић, „тема брачног неверства почињена од стране жене у натуралистичко-модернистичком дискурсу представља огроман корак напред у процесу књижевне еманципације тема еротике и сексуалности“[16], а у Скоројевићима се могу приметити трагови боваризма који се угледају у неверству супружнице која није срећна у браку са својим супругом, с обзиром на то да он почиње да је запоставља, јер се она не уклапа у модел буржоаске супруге.

            Андреј Врбаној, сељачки васпитан, универзитетски образован, постаје судија у Гробљима, и при одлуци да се жени узима за себе келнерицу Анчку јер она „изгледа непокварена, згодна, има лепо лице, и још, што је главно нема ничег господског, онога што ни описати не могу, а тако ми је одвратно“[17]. Анчка је била забава за тадашње мушкарце који су залазили у крчму где је она радила, а Павле то описује речима: „То је судбина таквих девојака! Из руке у руку! И нека је још једном толико честита и поштена, ипак је цвет који гњечиш рукама.“[18] Оног тренутка кад је Врбаној узео Анчку за жену, у вароши постају главни предмет оговарања, јер он је образовани судија, а она нешколована жена. Њена трагичност започиње када она покушава да буде оно што није, када жели да испуни статусна очекивања свог окружења[19]:

 

„Порезникове кћери баш су са задовољством причале како госпођа судијиница, кад их је посетила, није знала да ли да седне на леву или на десну страну дивана, који је био покривен, како су то наглашавале, најновијим модерним прекривачем.“[20]

 

            Чак и Врбаној захтева од ње да се понаша како јој пристоји, а њене реакције су бурне:

 

„Шта: како се пристоји – пристоји! Разуме се, то је увек исти приговор! Као да не настојим да створим све што хоћеш, као да не пазим увек на то да говорим исто онако слатко, онако лажљиво, онако углађено као порезникове госпођице – као да се не трудим да се владам као и друге госпође! Јер – зашто си ме узео? Зар ниси знао каква сам и шта знам?“[21]

 

            Требало би и навести да су разговори о Анчки „увијек опремљени замјеницама ова или она што су стилски израз понора који одјељује младу жену од њезине средине“[22], а тај понор је класне природе. Врбаној који је у почетку био одушевљен тиме што она нема ничег господског у себи, сада ипак жели да се она господски понаша, схватајући да га околина исмева због нешколоване супруге. Такође, она приказује и знаке љубоморе када Врбаној посвети пажњу његовој пријатељици Јулки, која је образована жена, учитељица. Примећује се тензија између њих две, али и чињеница да је Јулка као образована жена и даље неудата, те је постављена као контраст келнерици Анчки. Када Павле коментарише да је потребно да жена буде образована, читајући о Јулки, можемо да се запитамо – зашто онда она као образована учитељица није удата? Такође, Павле ће још једном прокоментарисати образовање жене, али у циљу да објасни да она, иако може да постигне било какво образовање, и даље ће бити онаква каквом је мушкарац за себе васпита[23]. Уочава се сложеност положаја жене у овом друштву, где је пожељно да њена личност буде изграђена онако како мушкарац жели, односно мушкарац је обликује онако како њему одговара, без могућности да жена одлучује сама за себе. Тиме стичемо увид у једну типичну патријархалну средину.

Њен бес и очај због неуспеха да испуни очекивања околине навешће је да, после одупирања, ипак подлегне прељуби, те се ствара љубавни троугао Врбаној – Анчка – Павле. Павле је убрзо након њиховог венчања схватио да му недостаје Анчка: „сада када је била изгубљена за њега, чинила му се привлачнија, и то је осећање расло у њему из недеље у недељу, из месеца у месец“[24]. Дакле тек као заузета жена, она њему постаје предмет жудње, за разлику од њеног девојачког живота кад му није била привлачна. Њихова забрањена веза није дуго опстала, јер се у малој средини све лако сазна. Врбаној преко анонимог писма сазнаје шта му Анчка и Павле раде иза леђа, те се притом, увређен и у љутњи, разилази са супругом и сели се у друго место, говорећи Павлу да може слободно да му преотме жену – што он заправо не чини, већ и он напушта Анчку. Годинама после, сазнајемо да је Павле постао судија у горњој Штајерској и да се један дан среће са Анчком као преступницом – просила је на улици и по кућама. Она је сад бледа, има скоро старачко лице, запуштена је и кад увиди ко је судија испред ње она претећи диже песницу према њему, свесна да је и његова кривица у њеној трагедији. Анчка умире два дана после, од тифуса, те остаје без могућности да добије било какву моралну сатисфакцију[25]; једина особа на њеној сахрани је Павле. Поставља се питање зашто Керсник није спасио ову јунакињу. Одговори се могу наћи у томе да је она сумњивог порекла, као и да је била изиграна од стране једног мушкарца, у овом случају Павла[26]. Анчка страда попут њених претходница у књижевности реализма – Еме Бовари и Ане Карењине, те тако све три прељубнице трагично завршавају свој животни пут, или у тешкој болести или починивши самоубиствo. Ако се присетимо и романа Сеоска учитељица (1899) Светолика Ранковића (1863-1899), српског реалисте, увиђамо да Анчку, Ему и Ану можемо да повежемо и са његовом јунакињом Љубицом, такође трагичном јунакињом у маниру боваризма која, после улоге љубавнице, а потом и прељубнице, запада у депресију и лудило те такође, попут Карењине, извршава самоубиство.

            Кумичић и Керсник приказују различите брачне односе у својим романима. У првом случају видимо да материјално стање, титула, припадност аристократском друштву игра велику улогу при одабиру брачног партнера. Размишља се и правцу поседовања моћи, док се љубав ставља у други план. На срећу, Кумичић ипак показује (преко Јеле и Руже) да је љубав могућа у таквом друштву – ако се одвоји од токсичности средине којој припадају Сабина Лозар, Целестин Соларић и Илија Хрибар. Он ту љубав мора да одвоји од салова, балова, а посебно маскенбала, који симболично указују на то да јунаци у овом роману поседују неколико маски, у зависности од тога у чијем се друштву тренутно налазе. Сабина се врло вешто сналази у таквом друштву, успева да се искобеља из свих ситуација, а тим путем прати је и њена ћерка Зорка на коју је она поносна (успела је да подигне њихов углед на виши ниво удајом за Јакова Војнића који добија титулу и на чије порекло се заборавља – јер оно више није битно). Такође, преко брака Лозарових уочавамо да жена има јак и значајан положај, који се прима скоро са страхопоштовањем. Супруга држи све конце, успева да одржи породицу, вади супруга из дугова својим умећем и супруг је захвалан на томе. Сабини Иван не успева да приговори, попушта јој, избегава сукоб и могућност да он буде узрок њеном нерасположењу. Брак у овом роману представља пречицу за добијање моћи и угледа, као и да супруга може да изигра свог супруга својим речима и поступцима. Све то Кумичић вешто представља читалачкој публици својим стилом, те заиста за овај роман можемо рећи да је његово најуспелије натуралистичко дело.

            Са друге стране, код Керсника проналазимо ситуацију да су се они из нижег слоја друштва преко образовања, професије и брака издигли у виши слој, у грађанство, али свог порекла не могу да се одрекну – попут Анчке, која од келнерице постаје судијина жена преко ноћи, и која не може да се навикне на ту улогу јер не успева да испуни очекивања своје околине. Она не зна да се понаша међу госпођицама и госпођама које су школованије од ње, не уме да разговара са околином у којој се нашла преко свог супруга Андреја Врбаноја. Oн који је тражио себи жену која нема ништа господско у себи, ипак се покајao због свог избора и од своје супруге захтева да обрати пажњу на своје понашање, не размишљајући да она није одрасла у таквом свету. Анчку ће овај брак довести до трагичног краја, јер ће бити изиграна од стране Павла који у њој сад види туђу жену која му је привлачна, подлегнуће искушењу и постаће прељубница, управо због тога што је запостављена и критикована од стране супруга. Овај брак је од самог почетка био осуђен на пропаст због односа „нешколована супруга – школовани супруг“, јер друштвена средина не може да прихвати такав брак због одређених норми понашања. У реалистичком и натуралистичком духу, Еуген Кумичић и Јанко Керсник настављају традицију романа коју су започели Емил Зола са Терезом Ракен (1867), Гистав Флобер са Госпођом Бовари (1856) и Лав Николајевич Толстој са Аном Карењином (1878), приказујући ставове о браку различитих друштвених слојева у две различите средине.

[1] Мирослав Шицел, Хрватска књижевност 19. и 20. стољећа, Школска књига, Загреб, 1997, 94.

[2] Еуген Кумичић, „О роману“, у: Програми и манифести у хрватској књижевности, приредио Мирослав Шицел, Либер, Загреб, 1972, 114.

[3] Мирослав Шицел, нав. дело, 93.

[4] Марија Митровић, Преглед словеначке књижевности, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад 1995, 161.

[5] Исто, 168.

[6] Мирослав Шицел, нав. дело, 94.

[7] Еуген Кумичић, Госпођа Сабина, Матица хрватска, Загреб, 1965, 113.

[8] Исто, 65.

[9] Исто, стр. 112.

[10] Жељко Милановић, „Маргинални свет романа ’Госпођа Сабина’ Евгенија Кумичића, у: Актуелност традиције, зборник у част Марији Клеут, Филозофски факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2013, 480.

[11] Еуген Кумичић, нав. дело, 130.

[12] Исто, 131.

[13] Исто, 245.

[14] Жељко Милановић, нав. дело, 474.

[15] Исто, 469-470.

[16] Бојана Стојановић Пантовић, Распони модернизма, Академска књига, Нови Сад, 2011, 63.

[17] Јанко Керсник, Агитатор, Скоројевићи, Нолит, Београд, 1966, 154.

[18] Исто, 155.

[19] Бојана Стојановић Пантовић, нав. дело, 70.

[20] Јанко Керсник, нав. дело, 166.

[21] Исто, стр. 171.

[22] Јоже Погачник, „Јанко Керсник ’Скоројевићи’“, у: Мајстори реалистичког приповиједања, Школска књига, Загреб, 1971, 136.

[23] Јанко Керсник, нав. дело, 160.

[24] Исто, 165.

[25] Бојана Стојановић Пантовић, нав. дело, 71.

[26] Исто, 71.