Марко М. Радуловић
ЗАЛЕЂЕН ОСМЕХ

 

Новак Ђукић: Само ти дете ради свој посао

Издање аутора, Београд, 2023.

 

Збирка песама Новака Ђукића Само ти дете ради свој посао на убедљив начин наставља, данас помало пригушену, сатиричну линију српске поезије, која је у другој половини двадесетог века често умела да у виду поетске критике и уз употребу песничког хумора осветли и не тако похвалне стране колективног бића.

Стога не чуди што су Симовићеви стихови („…А и нас каткад хвата зебња пред сан: / нисмо бесмртни, неће то дуго овако, / доћи ће једном и нама крај, / нећемо издржати, / и умрећемо / од смеха.“), једног од најистакнутијих представника таквог типа певања, издвојени као мото на самом почетку књиге. Међутим, није реч само о Ђукићевом омажу великом претходнику, нити о указивању на сопствено поетичко порекло. Стихови о умирању од смеха упућују на битне тематске, па и структурне одлике збирке Само ти дете ради свој посао. У њој су, наиме, у необичну и непријатну блискост доведени смех и умирање, а у тој блискости ова два, иначе удаљена појма, чини се да је један од кључева за разумевање Ђукићевог поетског света.

О чему је, заправо, реч?

Збирка Само ти дете ради свој посао подељена је у четири целине и састоји се од поема које се на духовит начин поигравају општим местима српског карактера, понајвише грађанског друштва СФРЈ, али и савременог човечанства у целини, да би се у њеним завршним стиховима проговорило о (потискиваној) историјској трауми страдања српског народа током Другог светског рата на простору НДХ. Управо је по једној од поема из овог страдалног круга збирка добила и име, што – уз њихово повлашћено место на самом крају – упућује на то да оне, иако их је знатно мање него сатирично-хумористичких, дају одлучујући тон читавој збирци.

Питање које ће себи (вероватно) поставити сваки читалац јесте – шта повезује ове две разнородне групе поема?

На први поглед изгледа као да песме у којима доминирају хумористички елементи и које почивају на пародији прозаичних феномена, који су у координатном систему српског народа заузели место аутентичних вредности, не могу имати чвршћу везу са песмама у којима се тематизује страдање и које су, у складу са тематиком, углавном испеване у једном повишеном тону. Међутим, након (више) читања, јасно се уочавају поетичке нити које повезују песме различитих тоналитета и тема.

Оно што повезује условно речено хумористичке песме са онима у којима се покреће питање зла, односно опева узвишеност страдања, јесте наративност песничког говора који тече, развија се и грана из стиха у стих, варирањем говорних идиома и онеобичавањем познатих слика. Ђукић вешто организује поему око општих места свакодневне мудрости док се не оголи њихова празнина: „Кад будем старији / Бежите одавде / Кад будем старији / Остајте овде / Кад будем старији / А не ово данас / Кад будем старији / После мене потоп“. Такав говор се на неочекиван начин показује подједнако адекватан и у песмама о страдању, као што су завршне, између осталих Био је један. Ђукићев Вукашин из Клепаца такође се у свом обраћању служи песничким хумором, препознатљивим из претходних песама, али који у контексту у коме се изговара поприма сасвим друге (горко ироничне) ефекте: „Само ти дете ради свој посао. // Посао је посао / Он је створио човека / Послу се у зубе не гледа / Сладак је сваки посао / Кад га човек / Ради са љубављу / Набијајте децу на бајонете / Као ратлуке…“ (Само ти дете ради свој посао). И сама насловна реченица збирке јавља се у различитим регистрима, од ироничног („Па зашто би и питао Зашто / Кад је све лепо објашњено / Само ти дете ради свој посао / И не питај ништа“ – Најскупља српска реч) до озбиљног, којим се изричу само најдуљба егзистенцијална уверења („Па му реци / Да то што осећа / Није страх / Него крај / И да ће цео живот / Узалуд потрошити / Да схвати / Највећу књигу // У којој пише само једно // Само ти дете ради свој посао“ – Само ти дете ради свој посао).

Међутим, чини се да је најважнија нит која повезује песме (прећутана) траума, односно покушај да се избегне суочавање са њом, на шта упућују мотиви страдања који су присутни током читаве збирке. Тако усред хумористичких песама одједном искрсну стихови који говоре о бацању у креч, прављењу сапуна од људи, страдању у јамама, да би се, пошто осмех читаоца пређе у збуњеност, поново наставио говор о прозаичним стварима. Управо ово неочекивано појављивање трауматичних момената у говору, односно њихово неизвесно постојање у ткиву поеме, ризик да готово нестану у удаху између два смеха – једна је од главних вредности Ђукићевог песничког поступка. Није овде реч само о вештом занатском трику: увођењу и наговештавању одређених мотива који ће се у пуној мери развити у завршним „логорашким“ песмама. Овакви изненадни упади трагичко-потискиваног у свет банално-разговорног, који чине да се иронични дискурс певања изненада укрсти са оним што се не може иронизовати, указују на то да се говор у „хумористичким песмама“ одвија и као покушај заборављања трауме са којом се коначно суочава у завршним поемама.

То је и разлог због чега је збирку Новака Ђукића (најбоље) читати као целину, савремену епско-сатиричко-трагичку приповест о (историјском) усуду песника и његових сународника; другим речима, као поетички изазов култури прећуткивања и потискивања због чега, у распореду збирке, поеме које евоцирају историјско страдање долазе након поеме Умро нам је отац у којој се алудира на Јосипа Броза, али и нашу склоност ка идолатрији апсолутистичких фигура. Поетички суптилно, Ђукић наговештава да се о трауми није могло проговорити у једном друштвеном контексту који је настојао да говор о њој испразни од сваког смисла: „Зна се одакле ће почињати моја историја / И мерење времена / У част моје амнезије / Направићу велики камени цвет / И он неће значити ништа / Како би могао да значи било шта / Баналности ми неће реметити одмор на Пагу“ (Кад будем старији).

Тако се Ђукићева збирка развија од хумористичког обрачунавања са различитим (негативним) странама националног и савременог менталитета до суочавања са историјском траумом. Отуда је једна од њених карактеристика настојање да се као у античкој трагедији дође до катарзе, због чега читалац све време има утисак да је присутан (антички) хор. Само што тај хор није резонер, већ један од главних ликова са којим се песнички „разговара, довикује, расправља“, како пише Владан Бајчета, аутор поговора, и није антички, већ представља српско грађанско друштво, углавном друге половине двадесетог века. Присутан је, међутим, и један други трагички хор чији се глас већим делом збирке тек слути, и коме Ђукић у великом финалу омогућава да пропева, посебно гласом светог мученика Јасеновачког Вукашина, који у ткиву збирке представља отелотворење светлог начина живљења и умирања, другим речима поетичко-егзистенцијални одговор и најдубље опредељење Ђукићевог певања. Иако звучи примамљиво да се песнички пут у овој збирци означи као кретање од хумора ка катарзи, то је само условно тачно. Хумор је заправо један од поступака којим се опева драма која се одвија у знаку кретања од заборава до катарзе. Стога осмех на крају остаје залеђен, али и оплемењен поетским сузама.

Има у овим поемама повремено и озлојеђености, местимично недовољно поетизоване ироније, мисли и емоција које су више израз непосредности него песничког промишљања; то је донекле очекивано приликом (чак и песничког) суочавања са оним о чему се није говорило. Треба истаћи, међутим, да су ово ретки тренуци. Када је на свом највишем нивоу, Ђукићево певање заиста оцртава пут до уметнички аутентичне катарзе.

У контексту савременог песништва књига Новака Ђукића Само ти дете ради свој посао освежење је због неколико ствари. Једна од њих је чињеница да у њој нема (превише) аутопоетичких елемената. Иако је певање које се питало о смислу и моћи поезије, карактеристично за низ великих песника друге половине двадесетог века, донело знатан број антологијских песама – осећа се помало замор од таквог поступка и таквих тема. Ђукић се ослања на епско искуство – под које не спада само фолклорна књижевност, већ и савремено песништво у чијим се стиховима тематизује колективни поглед на свет – у коме су карневал и туга једно покрај другог, као понекад и у животу. А (модерни) епски глас, уместо да се пита о смислу свог певања, једноставно пева.

Збирка Само ти дете ради свој посао освежење је и зато што је себи поставила висок циљ; поетско суочавање са колективним менталитетом и страдањем. Али не како би презрела сопствени народ, већ са жељом за његовим оздрављењем: „Него док смо још ту / Такви какви смо / Ставимо прст на чело / И не одвајајмо га / Како бисмо што дуже били сигурни / Да још увек постојимо“ (поема Осврт на новински чланак. Отуда је то једна од ретких раних песничких збирки која за тему нема поетизовање песниковог приватног живота. У складу са таквим усмерењем, Ђукић се ослонио на важну традицију наше поезије која је стварала са сличним настојањима (попут једног тока Бећковићевог и Симовићевог певања). Бећковићев говор осећа се у низу стихова, а отворено је видљив у поеми Кад будем старији, пародичном омажу и поетском одговору на поему Кад будем млађи. Уколико су Бећковићеви стихови полемика са феноменом који Мило Ломпар означава као „инфантилизацију јавне свести“ – онда је Ђукићев одговор изобличавање онога што, уз мало слободе, можемо одредити као југобумеризам. Сведоци смо да су данас оба феномена често само две стране једног лица.

Када је у питању тематика, збирка Само ти дете ради свој посао надовезује се на збирку Бол Мирослава Максимовића – у чијем подтексту се такође налази прећутана траума из песниковог најужег породичног круга. Тиме она наставља тему страдања српског народа у НДХ. Тако су се један зрели песник и песник на почетку своје каријере, у размаку од неколико година, суочили са важном, (уметнички) недовољно обрађиваном темом. То нам говори да је истовремено у различитим генерацијама дошло до потребе за поетичком обрадом (прећутаног) зла, за отимањем од заборава логорашког и страдалног искуства српске историје, односно потребе да се песнички запита „Зашто су јаме тако дубоке / Зашто су комшије љуте / Зашто су креч гасили људима“ како би се дошло до катарзе којом се превазилази траума. Тако страдалници од људи које смо заборавили постају људи које (би требало да) „зовемо својим именом”, како Ђукић пева у једној од поема (Људи које познајем).

Упркос свим утицајима песнички глас збирке изнад свега је самоуверен и свој, због чега и открива нови свет у српској поезији. Новак Ђукић је успео да избегне истрошеност песничке обраде родољубивих мотива у савременој српској лирици. Он је пронашао (нов) угао из кога је убедљиво опевао колективне садржаје и искуства, али и суочио се са емотивно тешким и поетички изазовним темама, а да то није урадио на већ истањеној линији певања о културним вредностима прошлости.

Новак Ђукић је сам штампао своју књигу. Владан Бајчета истиче да је разлог што су неки издавачи одбијали његов рукопис неоснована претпоставка да је реч о „песнику другосрбијанцу”. Једно пажљиво читање довољно је да се уочи неодрживост таквих судова. Стога за српску културу није добро што је овај песник морао сам да изда своју књигу. То сведочи да смо, услед свакодневних поетичко-идеолошких борби, у опасности да изгубимо моћ препознавања линије певања којој Ђукићева књига једним делом припада – сатирични патриотизам, који и када се хумористички обрачунава са извесним манама свога народа, не ради то из мржње и скривених намера. Посебно није добро што је српска култура превидела песме које се тичу катарзичног суочавања са страдањем српског народа у Јасеновцу. Као да су Ђукићеви стихови о јед(и)ном преживелом, који говоре о (непрекинутом) постојању зла и нашем (уплашеном) одбијању да се са њим суочимо, пророчки: „А када смо видели да на сваког од нас личи / Да се између наших улица крије / И да га још увек траже // Нико га више у кућу ни у причу није пустио“ (Био је један). Ђукић је овом збирком храбро решио да отвори врата своје песничке приче за тог једног и за све оне који нису преживели у историји – али, надамо се, јесу у оном свету који нам велика поезија, баш као и религија, наговештавају.