Луис Браво
БАРДОВА БЕСЕДА
ЗАМУЋЕНА СЛИKА САНТИЈАГА[1]
Црни облак се навлачи
како се дим обликује из сивих ка тамнијим местима.
Позади непомични и бели планински врх у снегу.
Бело и величанствено присуство његове сиве еминенције.
Оштре кристалне игле у складном низу
лавиринта непрозирног стакла у коме се Сантијаго
тражи у тамним наочарима младића са билборда
на поткровљу небодера.
Над једном стакленом кулом надвија се
неки црни облак, заправо гавран
– never more, никад више, never more –.
Планински ланац од дима се уздиже међу слепим кристалима.
Светла трепере као ледене звезде
обасјавајући долину нејасно наранџастом.
Град од камена се протеже.
Наједном згаснуше жирафе од јода из утихнуле долине:
једно облакотворно грло урликну
потресом пробуди оне који спавају
закивајући своју неустрашиву иглу до 5.2 на Рихтеровој скали.
Изненада, као штапићи микада мале Тамаре
намештај се разбаца по соби на 21. спрату,
дуге шипке од стакла и цемента,
висока зграда се љуља љуља љуља.
Пуцкета дрво као у неком филму Б класе
и ужас замрачи осмех младића са светлеће рекламе.
Све је облак, ајкула чекићарка у ваздуху ковачнице
успорено језди цепелин, чудо самртног роптаја
крилати фосил, црни визир на опаким тамним рејбанкама.
Зар милост за Генерала закмећеног на небу блиндираном моћи?
Зар „правду“ за старог џелата камених очију јер јадничак
сад мокри као пред јутро?
Kолико је времена потребно да Сантијаго обуче своју ведру снежну младост?
Kолико дуго да земља врати кости својим мртвима?
И да ли ће коначно народ бити тај који ће вратити достојанство имену Сантијаго?
Свод претворен у дим на небеском календару следећег миленијума…
Да ли је од угља она звезда што се вијори на застави бочно?
Да ли је Сантјаго та утвара окрвављеног штита или је то будућност неке друге вере?
О снежни кристалу, утабан чађу
планински ланцу отеловљен у две птице које изнедри иста смрт.
„Само пролећни ветар“, каже таксиста
одагнаће из долине црни дим овог кљунастог кондора.
Док испод грађани кркљају од љутог кашља,
а изнад, на улицама надзорне камере бесано надгледају…
узаврели зраци сјаја излазе из змајевих ноздрва.
ЛОВ[2]
Враћао се сваког јутра на исто место
да види његову прилику
тој шупљини у камену
да исклеше у сенкама његов лик
непомичног обожавања, исто место.
Враћао се сваког јутра
тој шупљини у камену
светларнику покрета
влаги која се оцртава
која настаје и нестаје
на истом месту.
Неухватљиви јелен док се боје разливају
и док примиче бакљу
уз неравни зид
да исклеше у сенкама његову слику
храна, брзина.
Враћао се сваког јутра на исто место
тој шупљини у камену
влага која се оцртава
која настаје и нестаје
непомично обожавање
исто место.
Тамо тело плена
овде зимска пећина
плен који умиче
кроз шуму која умиче
где стазе умичу
великом брзином.
Враћао се сваког јутра на исто место
тој шупљини у камену
да исклеше у сенкама његов лик
покретни светларник
велике брзине.
Kроз шуму која умиче
где стазе умичу
јелен што удвостручује шуштање лишћа,
дрво у покрету које се измешта.
Враћао се сваког јутра на исто место
тој шупљини у камену,
влага која се оцртава
неухватљиви јелен када се боје разлију
и док примиче бакљу
уз храпави зид
влага која се оцртава
која настаје и нестаје
на истом месту.
Враћао се сваког јутра на исто место
тој шупљини у камену
влага која се оцртава
лов на лик, непомично обожавање,
јелена божанског места.
Поданика божанског места.
МАГНЕТ МИРА[3]
магнет мира је упаљен
нишани у себи супротан магнет рата и разоружава га
магнет мира је пламен што
отапа сенку мржње у својој зебњи
магнет мира је људска снага
блистава попут небеског сјаја
магнет мира устаје и корача
расејава међу невернима семе новог
магнет мира пролази војним стројевима
посрамљује гвоздену душу војника
магнет мира није модна крилатица лета
то је последње упориште против зиме која долази
магнет мира није ситниш издајника
већ је плата праведника
магнет мира може бити једна утопија
али опште добро нас одржава
магнет мира није безимен нити хули нити страхује
зове се као ти и ја и не зове на ћутање
магнет мира је белег на челу врèмена
врèмена у којем би рат довео до краја времèнâ
магнет мира расте међу шумама, креветима и столовима
док се жене и мушкарци љубе, разговарају, играју
призивајући грмљавину бубњева
којом диригује узвишена Смрт
магнет мира отвара хоризонт, пушта сунце да изађе
и да се месец уздигне међу својим браздама беле ватре
магнет мира је дух који ниче међу онима што воле
то је пустињски цвет, срце издигнуто из помрачине
магнет мира је песма која се пише
а речима и делима се храни
магнет мира је шанса коју имамо
да дамо шансу миру који желимо
„all we are saying is give peace a chance”… again and again…
магнет мира се распламсао
у људску светлост
нишани против сенке ратне мржње
чврсто корача међу војничким редовима
то је последње упориште међу онима који воле
магнет мира није безимен, нити зове на тишину
његова реч отапа грмљавину бубњева
то је плата праведника
магнет мира се уротио против зиме која долази
отвара хоризонт за неверне
магнет мира је опште добро које нас одржава
зове се као ти и ја
глас је ове разбуктале песме.
БАРДОВА БЕСЕДА[4]
А ако док одлази дан осетиш песак сата
како узалуд отиче кроз небројене векове
и никог унаоколо да на твоје слутње одговори
не веруј да те је истина победила данас
нити дај души да испашта у тами.
Са страшћу си се дао, али хеј! битка тек следи:
укажи част својима и погледај одистински; окупи војску
однеговану љубављу и не заборави да залијеш, још једном,
оне стабљике што најављују цват.
Исто као што је неко из било ког града знао бити достојан,
буди храбар, приђи тешком огледалу, фатаморгани;
само један сан је то што остављаш, а бедан је
живот у ком се не сања нити ишта изгуби.
Да ли чујеш како певају птице овог јутра?
Да ли те радује вишегласје њихове даровитости?
На обали душе пламти ватра времена
да обгрли чуда оних које одувек си волео.
При повратку не заборави да слěдиш онај стих
– што пре много година – неспретно си оцртао: светлуцање
ларви уз реку, кану, црвену оловку, дечје прсте.
Видећеш да ништа није другачије, иако све већ је заборав.
Па ипак, слатко вино срца расипа звуке
док крилати гласови дојављују тајне на уво.
А ако док навлачи се ноћ још увек отичеш у песку сата
не веруј да те је истина победила данас, нити заборави
да залијеш, још једном, оне стабљике што најављују цват.
БУЈАЊЕ ВОДЕ[5]
принцип гласи: величина леденог брега десетоструко је већа од видљиве
„Само је питање времена и тока бујање воде”
одјекују речи, плутајући мимо себе…
Лило је као из кабла, а то хипнотише, склупчава и дешава се полагано.
Пролази кочија, „звездана материца” гласи рекламна објава,
– Зашто, не? изговараш зарањајући у валовиту плавет.
Сивило зеленила пламса и тече бескрајно, крају утичући,
ај! море неуморне маште.
Kуд се цинк ковитла светлуца распевана врежа, док прикупљаш
навируће авети попут печурака изниклих у ноћи.
Сада су град и море лицем у лице, једно на месту другог:
високе зграде успорено плутају међу бесаним аутомобилима,
разјапљени кишобрани се њишу међу пловним, жућкастим облицима.
Kаменито пристаниште разуздава своју змију, жари сунце
у осиротелој крошњи дрвећа.
Буку мотора прати тишина, погребни благослов.
Ово није семе предсказања, већ само кора плода.
На небеску софру дека приставља чај са мало млечног облака.
Оно што је дошао да каже потонуло је као корен некад постојеће врсте.
Опрљени ледени брег неког лица са наличјем сапијенса.
Опростите, гђо Бела — да ли љубичасти петлов цвет кукуриче у свитање?
Међу пет орошених листова руке појавила се латица светлости.
Варничење гласова у неумереној плими језика
над морем украшеним пластиком и уљем, о древни океан!
звиждук бескрајни, расклиматани мех срца ветра.
У пипцима хоботнице разасути тонови даха.
на углу почива прикован пророк, са своја три бесана ока.
Застрашује сенка и брујање речи у околини.
Јато сирена пева литаније на стенама великог естуара.
„Само је питање времена и тока бујање воде“
прогнозирају за ово јутро и предстојеће дане.
БАЛАДА О АВГУСТУ[6]
Август је тако спор и дугачак те изгледа као да никада неће отићи
Ненад Глишић
Август је најхладнији месец/ говорио је мој деда кеке галаси „треба преживети август и година је спашена“/ ових дана дошло је Михољско лето/ и у Монтевидеу или у Солимару изгледа да се огледа овај август/ у одразу једног словенског августа / у пасјој врућини песме Ненада Глишића, на пример/ подједнако, и ми чекамо на крају месеца неизбежну олују Санта Росу[7] / тог је августа тако страховито дувало!/ ветар је срушио зидину јужног булевара/ Лаура је те ноћи имала визију а следећег дана телевизија је објавила вест/ август је најсуровији месец (жалим што противречим Томасу Стернсу)/ за мене је то била прва смрт што у животу заболи/ десило се на углу, 31. августа 1971. год./ кад је у хладни сумрак деда пао/ и при паду се чинило као да милује мастило новина Ел Диа/ рекао ми је продавац новина који је позвао хитну помоћ и нашао му се при паду/ у тим истим новинама био је словослагач током 40 зима/ ми, сада остасмо сирочад/ уследиће још шест година зимске тираније пред нама/ много ми обзира треба да се одупрем августу/ месецу лава у хороскопу/ једног 14. августа 1910. год. родио се онај који ће ми бити отац/ када је напунио 68 година написао сам му песму која нас је обојицу расплакала/ август, месец убица/ другог 14. августа 1968. год. убили су Либера Арса[8] / име младог студента одјекнуло је попут пророчанства времéнā која су надолазила/ ослободи се, Либер Арсе, ослободи се[9] / демонстранти посвуда разбежани у потрази за било којим заклоном од сузавца/ а мом комшији, Едуарду Тојосу, је експлодирала једна од оних граната у слепоочнице/ овог августа сазнаје да би опет морао научити да држи кашику/ и да није могао да изговара Едуардо, наш комшија неких десетак година старији од мене/ ех, али август је био олуја од 28. од које већ 30 година славим тресак љубави са Лауром/ август је само један месец/ тако истинито/ али то је митски месец међу мојим месецима/ сваке године кроз коју прођем/ – као што се прођу са само једном иглицом из снова врата од слоноваче и кости -/ знам да ће ме пред крај својих дана август/ са својим парадоксалним осмехом огољеног дрвета/ поново предати/ након тешких кушњи и жртава/ ведром поветарцу надолазећег пролећа.
ЛУИС БРАВО[10] (LUIS BRAVO, Монтевидео, 1957) је уругвајски песник, поетски перформер, есејиста, књижевни критичар, истраживач и професор. Поезију је објављивао у разним медијима (као књиге, плакете, касете, CD-ROM, CD, DVD) у складу са мултимедијалношћу своје песничке уметности. Аутор је бројних мултимедијалних поетских перформанса. Kао младић био је под јаким утицајем џез и рок музике, beat песника, авангарде, психоделије, надреализма и културних експеримената шездесетих. Припада генерацији осамдесетих, познатој по иконокластичкој потрази за поновним откривањем скривених и угашених културних модела. Војна диктатура која је успостављена 1973, док је Браво још увек био тинејџер, знатно је утицала на његово формирање – па се и у годинама када она слаби (а пре него што ће доживети коначан пад 1985), Браво укључује у рад песничке групе „Уно”. Ова група је била у тесној вези са контракултуром и отпором, а он је у њој био активан 1982–1994. г.
Његове песме заступљене у антологијама и часописима преведене су на француски, португалски, немачки, шведски, естонски, енглески и фарси.
Његови есеји из историје књижевности и критике појављивали су се у бројним антологијама, часописима и другим публикацијама у Уругвају и другим земљама. Од 1985. године бавио се критиком и литерарним новинарством у писаној и радијској форми.
Читања и перформансе изводио је на истакнутим међународним поетским фестивалима и универзитетима у Латинској Америци, САД-у и Европи, а био је и коорганизатор два таква фестивала у Уругвају 1993. и 2006. Током 2012. борави на Интернационалном програму писања у Ајови и докторира на Универзитету Нотр Дам у Индијани, 2018. Његова дисертација посвећена је стваралаштву Ибера Гутјереса, чију стваралачку заоставштину предано изучава још од 1984. г.
Тренутно Браво ради на Универзитету у Монтевидеу и као истраживач-сарадник при Националној академији за књижевност и Народној библиотеци Уругваја. Врло је активан на уругвајској поетској и перформерској сцени, бескрајно експериментишући са звуком песме.
Избор, превод са шпанског и белешка
Мирјана Андрић
[1] „Децембра 2019. године имао сам ту част да ме Пабло Фанте позове на снимање једне песме за величанствену серију Регистар песника. Сантијаго де Чиле је такав град који кипи, обележен графитима и исписан попут графичког романа који може да се чита на улицама, исцртан слободном руком армије уметника у побуни. Песма коју сам одабрао да снимим била је написана приликом мог првог путовања у Сантијаго де Чиле августа 1999, када је Пиноче био ухапшен у Лондону, док су се масовни медији те стране земље односили ка њему као председнику, сенатору, генералу али никад као диктатору… толико много ствари се десило на овом путовању, мој први земљотрес на пример… моја другарица, песникиња, Вероника Сондек, скупа уз Елвиру Ернандес!, то су заправо била прва слушања извођења те песме у кухињи њеног стана на 21. спрату, а била је ту и Тамара, њена мала кћерка која ми је умирила страх, сећам се… Двадесет година потом „Замућена слика Сантијага” као да је пронашла понеке одговоре на питања која је тадашња песма поставила… Хвала Фантеу и Федерику Ејснеру на овом регистру управо са метроа Бакедано, тачном и одлучујућем месту са ког је потекла најневероватнија и најпрепознатљивија побуна која се памти до сада у овом дистопијском XXI веку.“ Л.Б. (Написано у августу, Сантијаго де Чиле, 1999. године.
Једна верзија је објављена у књизи Пламен, Луиса Брава (Сан Луис де Потоси, 2017).
Видео доступан на https://www.youtube.com/watch?v=u-HSTGRdJQM
[2] Из књиге са CD-ROM-ом, Брзо дрво (Трилце, Монтевидео, 1998), Видео
Фотографија: Суси Вјера и Алваро Перковић, Музика: Алваро Паскет са специјалним гостима Хорхеом Дрекслером и Kлаудијом Мендес, Аудиовизуелна продукција: Силвина Русинек
Аранжман и глас: Луис Браво. Песма је настала као омаж пећинским сликарима у Пуентевјесгу (Сантандер, Шпанија). Видео је доступан на линку: https://www.youtube.com/watch?v=1DqcFOLiHpA
[3] Песма и њено извођење: Луис Браво, Видео: Дијего Р. Кубељи. Објављена 1. марта 2016. године у продукцији Имагографија. Песма је изведена у оквиру разговора са Луисом Бравом, одржаног 14. новембра 2015. у склопу циклуса интервјуа са уругвајским песницима Песник између светла и сенке, који је осмислио и уредио Дијего Родригес Кубељи у простору Куће писаца (Уругваја). Песма је изворно настала за потребе перформанса Јужни светионик за мир (театар „Солис” у Монтевидеу, 2012), интернационалнog догађајa који је организовао Емил Монтгомери (учествовали: музичари Китаро из Јапана, Сузан Сијани из САД-а, Уго Фаторусо, Емил Монтгомери, Татја Маркес из Уругваја, балерина Грасијела Фигероа и песник Луис Браво између осталих.
Први пут је објављена у књизи Луиса Брава, Пламен (Сан Луис де Потоси, Мексико 2016. године). Доступно на:
https://www.youtube.com/watch?v=dLm2J-3liz8&t=1s
[4] Песма Бардова беседа са CD -а Дружина мастила, у извођењу Триа Ленгуалунфа (Андалузијски пас, 2016) Снимљена уживо (Pure Producciones) у Сали Уго Балсо (СОДРЕ, Монтевидео, 2016, објављена у двојезичној књизи Глас и сенка / Voice & Shadow, коју су на енглески превеле Kатерин Џаго и Џеси Л.Kерчевал (Dialogo Books, Њу Орлеанс, 2020). Видео је доступан на линку:
https://www.youtube.com/watch?v=l4dkJP1m-ok
[5] „Бујање воде”, песма Луиса Брава из књиге Глас и сенка (Dialogo Books, 2020) Видео продукција: „Хоакин Браво”. Видео је доступан на линку: https://www.youtube.com/watch?v=kOvBUhssznM
[6] Песма је настала 1. августа, 2021, инспирисана Узгредном баладом о августу, Ненада Глишића те представља својеврсни диптих кроз симболику посматрања августа који пролази ,,споро“ са северне и јужне хемисфере. Песма и видео су доступни на линку:
https://www.youtube.com/watch?v=bDqXzSfVINM
[7] Сезона Санта Росе или Санта Роса – олуја, временска непогода праћена јаким ударима ветра, обилним падавинама, веома учестало градом и интензивном електричном активношћу, која се очекује сваке године у југозападном делу Јужне Америке у периоду између 5 дана пре или после 30. августа, што одговара католичком празнику Санта Роса де Лима. Израз води порекло из 1617. год. Санта Роса је Исабел Флорес де Олива, која је рођена у Лими, Перуу 30. априла 1586, а умрла је у зору 24. августа 1617. Проглашена је блаженим именом Роса (ружа). Санта Роса де Лима је заштитница Kатоличке цркве Латинске Америке и Филипина. Овај празник слави се 23. августа, а након реформе календара – 30. августа. Према легенди која приписује мистичне моц́и Исабел Флорес де Олива, снажна олуја је спречила холандске гусаре да нападну перуански град Лиму; мада се догодило да је холандски капетан изненада умро што је за последицу имало то да је посада одустала од покушаја. Метеоролози за које овај догађај нема уобичајеност коју му приписује народна машта, појаву приписују судару првих маса топлог ваздуха које са приближавањем пролећа почиње да утиче на хладне фронтове.
Тако је, у популарној култури познатија као „олуја Санта Роса“ прилично честа појава сваке године. http://uruguayaldetalle.blogspot.com/2015/04/temporal-ano-1923.html
[8] На дан 14. августа 1968. године уругвајска полиција убила је студента Либера Арса. Његово убиство прво у низу симболично је одредило овај датум као знак сец́ања на све студенте жртве државне репресије. Либер Арсе је био студент одонтологије на Универзитету Републике, радник и политички представник на свом универзитету, као и члан Савеза комунистичке омладине. Имао је 19 година када га је, за време владе Хорхеа Паћека Арека, 12. августа 1968.год. ранио хитац полицајца Енрикеа Техиаћија, док је учествовао у мобилизацији захтевајући бесплатану вожњу за студенте у јавном превозу и већи државни буџет за образовање. Два дана касније је убијен. Више информација је доступно на: https://www.youtube.com/watch?v=PPBMn1UnuYM и на:
https://www.youtube.com/watch?v=UHKA1K5F8eM
[9] Liberarse, Liber Arce,непреводива игра речи, либерарсе парола која звучи као и само име када се споји Либер Арсе (прим.прев.).
[10] Према Луису Браву поезију је потребно вратити њеним почецима, решити се речи „читај“ и „рецитуј“, не само као речи већ и као праксе. Потом се решити и речи као слова, тј. писане речи и одвојити човека од типографије. Његова теорија о огласовљењу поезије или звучном извођењу поезије подразумева праксу која показује како се поезија изводила у давним временима. Огласовљење поезије (puesta en voz), паралелно је са извођењем поезије на сцени (puesta en escena) а још прецизније са performance poetry америчке експерименталистичке школе. Међутим, огласовљење поезије није спектакл у драмском смислу те речи нити пука форма усмености. Огласовљење поезије значи да се песма изводи уз инструмент ради ког је створена, а то је глас, и када се песма ствара, као и када се ствара музичка композиција, тада се мора разграничити и непрестано имати у виду инструмент ком је намењена. Ово је мера добре песме. Често се дешава да поједини песници не умеју да огласове своју поезију што не значи да њихове песме нису добре, већ да нису разграничили или узели у обзир инструмент ком је песма намењена. Укратко, нису развили глас своје поезије. Kривица јесте и није њихова. Kривица је најпре у образовном систему. Допринос Луиса Брава поезији је толики што нас подсећа да су писане песме у ствари ноте, намењене инструменту: ГЛАСУ, те нас изазива да поново размислимо о звуку и звучним честицама, попут првобитног човека. И за крај бисмо рекли, у почетку не беше реч, „у почетку беше глас“.