Лазар Букумировић
ЗУБ СВЕТЛОСТИ И ЗУБ ВРЕМЕНА  

 

Милан Мицић: Брана

Банатски културни центар, Дом културе Србобран, 2023.

 

Милан Мицић: Чекају да дођу по њих

Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2023.

 

            Две песничке књиге Милана Мицића објављене 2023. године, упркос њиховом готово истовременом појављивању, нипошто не представљају два дела некакве веће целине. Заједничка им је форма кратког слободног стиха, као и њихово организовање у дуже песме и поеме. Све друго, од ужег жанровског одређења преко избора мотива до песничког сензибилитета у њима је различито. Разуме се да између њих постоје и извесне суптилне споне, али да бисмо њих уочили, мораћемо обема књигама приступити појединачно.

            Прва од њих, насловљена Брана, обогаћена илустрацијама Сенке Влаховић, више је песничка књига него збирка песама или поема. Њу чини двадесет и једно лирско, типично љубавно песничко дело са заједничком темом првог сусрета лирског субјекта и насловне Бране. У том смислу, Брана је кохерентна и целовита песничка творевина која један догађај поетизује на изнова оригиналан начин. Сама природа таквог догађаја, готово петраркистичког судбоносног сусрета, песнику омогућава да око средишњег мотива испева већи број варијација, без икаквог понављања; у њима се језгро збирке допуњава другим битним темама, какве су његов живот пре сусрета и њихов заједнички живот после њега.

            У збирци Брана нема ни компликованих интертекстуалних маневара, ни хипертрофиране патетике, ни амбиције да се пева о универзалним идејама љубави. Њена вредност је управо у течности њеног израза, дубини и искрености осећања и њеној вери у љубавну поезију. Стихови Милана Мицића нимало нису оптерећени савременошћу. Они не реферишу ни на један тренутак и управо због тога искази о себи и о љубави чине се ванвременским. Збирка Брана измиче било каквој предметности и смислу, али она никако није ни херметична. Њена једноставност јој то не дозвољава. Уопште узев, тешко је било шта рећи о таквој песничкој књизи. Њој заиста нису потребна никаква објашњења, јер у њој нема ни нејасних стихова, ни оних који би захтевали мислећег читаоца. Она је чисто осећање, истанчана љубавна поезија настала из опеваног суживота: „Јаучемо заједно, Брано. // Личи на песму“.

            Љубавна песма, дакле, нипошто није индивидуални чин. О томе сведоче и метафоре којима се песник служи да опева своје стање пре сусрета са својом изабраницом. Тако се на различите начине варирају мотиви пустиње и јаловости, са једне, и мотиви кише и рађања, са друге стране. „Ненапојеном свету“ се супротстављају „пољубац боје језера“ и „знак кише у костима“. У „устајалој води грешке“ Брана је „цветала и листала“. Његовим „костима, / скорелим у невољи, / допала се светлост“. У његовој души која је „ненастањена земља“ населила се она са својом „олујом ожиљака. / Заборављеним играма. / Облацима што / надевају планине / својим срцима“. Овим кратким пописом није исцрпљен ни један део свих песничких слика којима се Мицић служи да опише један једини сусрет. И заиста, набрајање свих успелих, зашто не рећи и лепих стихова, попут „Како сам мислио / да ћу гајењем / пчела у души / зауставити кишу“ дошло би једино до преписивања читава збирке. У њој нема сувишних речи, ни стихова који не доприносе осећању целине.

            Својеврсни парадокс Мицићевог стила јесте његова језгровитост, али не и елиптичност, шрктост и економичност. У свега пар речи он успева да створи ефикасну песничку слику, или прецизније, јако песничко осећање. Брана, која се упркос својој подели на мање делове може читати и као јединствена творевина, успева да се у кратким и брзим стиховима на један потпуно аутентичан експресионистички начин прошири од најинтимнијих простора песникове душе до изнова освојене васионе. Крик ужаса замењује заједничко јаукање, упркос ужасу. Љубав је у збирци Брана несумњиво стваралачка и исцелитељска сила. Идиомски „зуб времена“ у њој постаје градивни „зуб светлости“, својеврсни лепак трајања: „Састављала си ме. / Стрпљиво. / Уједала зубом светлости. / Купала у скупим, / црвеним јутрима“. Тако се још једна типично експресионистичка боја и суровост, оличено у уједању, позитивно вреднују и постају не израз ужаса, него могућност његовом супротстављању. И време и простор у ком љубавници живе веома је неповољан, како по појединца, тако и по њихову заједницу. Они су „миљеници невремена“ око којих се налази „неистражена васиона лажи. / Очајне свадбе. / Људи што су / зарадили мржњу. Слабо старање о слобу“.

            Њихов сусрет везан је и за други комплекс мотива. Њено име, Брана, једина је експлицирана реалност која ипак постаје симбол. Име је уједно и једина компонентна њиховог идентитета ван заједнице. Његова самоћа, време пре сусрета опевани су као доба „када се још нисам / отрезнио од имена“. Име, реч и датум постају једине важне чињенице и апстрахују се у језик којим се пева о љубави: „Преправљамо датум / првог сусрета / тамо где су трагови / првог писма“. Чак се и сама позиција песника релативизује. Природа њиховог односа опевана је са архетипском дубином и њене речи „Ти си песник / што има / бестидно перо / и пише о љубави“ нису дефиниција, него пре пророчанство и стварање. Он може да буде песник, само зато што познаје њу. Она је од њега створила песника, а песнички глас који о љубави сме да проговори је заједнички, глас једног састављеног андрогина: „Певамо у свемиру / на космичком ветру“.

 

 

*

 

            Ако је збирка Брана аутентичан израз Милана Мицића у љубавној поезији, збирка поема Чекају да дођу по њих представљаће песниково бављење родољубивим темама, конкретно историјом Срба у данашњем румунском делу Баната. У њој ће, за разлику од Бране, ипак доћи до местимичних, мада минималних уплива општих места жанра. Као што је Брана прворазредна збирка љубавне поезије испевана без патетике и клишеа, збирка Чекају да дођу по њих са изузетком једноцифреног броја стихова и више је него успешан да начин да се пева о свом народу без патетичног патриотизма, демагошких трикова и без јефтиних популистичких флоскула.

            Збирку чини седам поема, редом Чекају да дођу по њих, У цркви, у Ченеју, Базјаш, Преображење, Доситеј из Чакова, Сава из Арада, Црњански хода уцењен табанима и Душан Васиљев верује хладноћи. Прва поема тематизује мисаоно средиште збирке – сеобу једног дела српског народа „из Баната у Банат“ и живот другог дела ван граница своје матичне државе. Та друга група Срба, истовремено ван граница своје земље и на за Србе значајном културно-историјском простору управо јесу неименовани „они“ из наслова који „чекају да / дођу по њих / као по дуг“. Тај дуг јесте залог трајања једне изразито важне традиције, али и залог сећања. Неименовани су и „они“ који треба да дођу. То нису ни Кавафијеви ни Христићеви варвари, већ њихови сународници који су отишли „у други Банат“, они који су прешли границу која је „била / ваздух“. На њих се, изгледа, односи гномички исказ „Значајна справа / за живот је / заборав“.

            Друга поема пева о ченејској цркви и још једном, сада експлицитније, потцртава битан мотивски контраст на ком почивају и друге поеме: земно и небеско, људско и божије. У цркви и у песми се два принципа спајају и тако се „окрепљује сан“, „пространо / грли нежност“, „одмотава / нежност што / шушти“ и генерално ствара се духовна и национална заједница међу верницима. Када песник каже да „Црква у Ченеју / пева“ то није само метонимија. Разуме се да певају и верници, али црква као место чувања традиције постаје и симбол могућности певања. Не може се певати без историје, духовности и традиције. Једино уз њих поезија може добити свој „небески / знак“. Трећа поема, Бајзаш, Преображење само ће потврдити овакве исказе.

            Као доказе о богатој и значајној историји „другог“ Баната, Милан Мицић бира четири велике личности српске културе – Доситеја Обрадовића, Саву Текелију, Милоша Црњанског и Душана Васиљева. Градећи четири портрета, од којих се најуспешнијим чини Текелијин, он се труди да историјске факте о њиховом животу спомене тек толико да они у песми постоје, али да нипошто не оптерете њено општије значење. Једино је у поеми Доситеј из Чакова дошло до већег уплива поетике жанра. Тако се Доситеј налази у времену у ком се „згрануо / од смрада“ и у ком „брлине беже“. Он стога креће да „промени свет / али прво да / промени Србе“, оне који „носе са собом / стражњицу ко / двоглед“. Но, било би веома неправедно не навести и друге стихове који уносе динамичност и свежину у родољубиву поезију, оне стихове који одговарају Мицићевој поетици упечатљивих слика, рецимо, „У Чакову / Доситеј осетио / свраб времена. // Отрезнио му / се плес. / Отворила му / се бесмислица. / Разочарао му / се блуд“. Тако и Доситејев лирски портрет не заостаје за лирским портретима осталих личности Мицићеве збирке.

            Као што смо већ и приметили, најуспешнијим чини се портрет „Саве из Арада“. Он је уједно и најкраћи, али се у њему најуочљивије дешава симболизација Текелијине биографије. Као кључни моменат његовог живота аутор бира задужбинарство и успева да од конкретних институција чији је Текелија ктитор био направи ширу алегорију доброчинства и оног залога за будућност из уводне поеме. Тако се поентирајућима чине стихови „Ако оставиш / благо потоњим / да делају / на ползу / народа обновићеш / хук о себи / бар код понеког“ или „Сава из Арада / знао је да / је вечност / надокнада за тренутак“ или „Његов накнадни / живот је / оставштина чекања“. Оно што припада сфери земног, Савини дукати, транспонује се у сферу небеског, у његов накнадни живот. Поема о Текелији је заправо поема о свим добротворима, не само српског народа, већ уопште, једна похвала онима који мисле на будућност, оних који чекају, не у апсурдном смислу, већ у библијском.

            И друге две поеме варираће исте идеје. Уз биографске факте о нашим писцима, Мицић ће успети да у њихове лирске портрете инкорпорира и суптилне алузије на њихово књижевност стваралаштва. Посебно се завршна поема, Душан Васиљев верује хладноћи, издваја својим исказима о природи уметности и уметника уопште. Ако је Доситеју примарно одређење било његово порекло, то да је „из Чакова“ – Душан Васиљев ће постати општији симбол ствараоца и о њему ће песник испевати стихове који одговарају и другим уметницима: „Нико не сања / како је песник / умирао. // Како је поткивао / врисак да га / памте“ или помало дисовски: „Обрушила му се / тамница живота. // Немоћна твар / отишла у васиону // Зајечао на / предстражи живота / жаоком нестајања“. Насловно чекање у овој поеми се трансформише у песнички профетизам: „Шума чекања / да се најзад / деси“. Тако се, у јасно скицираним одликама жанра родољубиве поезије, ипак издваја јединствена ауторова поетика и његово веровање у поезију, била она родољубива или не.

 

 

*

 

            На крају, покушаћемо да пронађемо и заједнички именитељ збирки Брана и Чекају да дођу по њих. Чини се да би он могао бити вера у заједницу, била она интимна или национална. У поетичком смислу, обе збирке би се могле схватити као продужетак једног од могућих експресионистичких рукаваца, са својим интензивним песничким осећањем, окренутошћу ка оностраном, вером у снагу речи и у повезаност појава у свету. У компаративном кључу, најпримеренијом за интертекстуалне везе чини се Дисова поезија, како због већ цитиране тамнице и атмосфере трулежи опеване у Нашим данима, тако и због стихова из збирке Брана, „љубимо се / и мирише земља / која се шири“ који се чине реминисценцијом на стих из Дисове песме Међу својима: „И мирише земља, која стално расте“. Још једна повезница Мицићевих збирки била би и вера у трајање и у стваралачку снагу љубави, била она према Брани или према народу. Забораву и пропадању опонирано је оно небеско, светлост и љубав. Зуб светлости је у обе збирке неупоредивно јачи од зуба времена.