Година LVII · свеска 7-9 · 2023

 

МИРЈАНА АНДРИЋ (1986, Краљево) дипломирала на ФИЛУМ-у шпански језик и хиспанску књижевност. Kњигу превода Аутопортрет, избор из стваралаштва уругвајског песника Ибера Гутјереса, објавила је 2020. г. у издању СKЦ-а Крагујевац, а наредне године излазе Гиле и минидаде као продукт синергија истоименог уметничког трија. Живи и ствара у Kрагујевцу.

 

ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (2001, Чачак), студент српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише пеозију и критику. Објављене књиге: Уџбеник свакодневице (Матица српска, 2021).

 

МАРКО ГЛИШИЋ (1983, Крагујевац) дипломирао је на Катедри за српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Пише песме и кратке приче. Објавио је збирку песама Пристаниште (2021). Живи и ради у Крагујевцу.

 

МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ (1952, Субјел), књижевник, издавач и посленик у области културе; пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику, бави се публицистиком, превођен је на више светских језика. Објавио је 57 књига. Оснивач је и уредник првог хаику часописа на српском језику Паун и књижевних новина Свитак. Канадски часопис Levres Urbaines, који финансира Министарство културе Канаде, посветио је свој 29. број (1997) поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић) и канадског песника Андре Руа. Приредио је за штампу сабране песме Пауна Петронијевића (1-10). Награђиван је, и члан Удружења новинара Србије (од 1981), Удружења књижевника Србије (1989), редовни члан Матице српске (2009) и држављанин Песничке републике у Новом Милошеву (2017). Живи у Субјелу, код Косјерића и Пожеги.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

ПАВЛЕ ЗЕЉИЋ (2000, Лозница) завршио Гимназију „Вук Караџић“ у Лозници, дипломирао на смеру Српска књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, критику и есеје. Сарађује са бројним домаћим и страним књижевним часописима (Летопис Матице српске, Split Mind, Čovjek Časopis, Домети, Кораци, Траг…). Прву збирку поезије Икар и Месија објавио је у Прибоју (2019). Добитник је прве награде на конкурсу „Спасоје Пајо Благојевић“ у Плужинама (2023). Бави се и превођењем са енглеског језика.

 

БРАНИСЛАВ ЗУБОВИЋ (1976, Тузла), песник и библиотекар. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Запослен је у Народној библиотеци „Данило Киш” у Врбасу, као уредник књижевног програма. Главни и одговорни уредник је Часописа за књижевност Траг и секретар Фестивала поезије младих у Врбасу. Објавио је пет књига песама за које је награђен угледним наградама. Превођен на руски, енглески, пољски и словеначки језик. Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Живи у Новом Саду.

 

САША ЈЕЛЕНКОВИЋ (1964, Зајечар) објавио је следеће књиге песама: Непријатна геометрија (1992), Оно што остаје (1993), Херувимске тајне (1994), Краљевска објашњења (1998), Књига о срцу (2002), Елпенорова писма (2003), Елпенорово буђење (2004), Елпенори (2006), Књига о сумњи (2010), Гола молитва (2013), Педесет (2014), Сећања почињу после смрти (2017), Гибралтар (2018), Изабране песме (2019), ВериЗен (2020), Без терета / Радио Итака (2022). Добитник је значајних књижевних награда као што су: Матићев шал (1992), Милан Ракић (1993), Васко Попа (2003), Борислав Пекић (2005) и Дисова“ (2010).

 

ЗДРАВКО КРСТАНОВИЋ (1950, Сиверић), песник, прозаиста, критичар, драмски писац и сценариста. Jугословенске језике и књижевности и компаративну књижевност завршио је на Филозофском факултету у Загребу. Објавио је књиге песама: Кнежевина риба (1974), Кућа (1978), Слогови од воде (1981) (на српском и македонском), Динамит (1982),  Обрнути мајстор (1984), Друге планине (1989), Дисање (1989), Пјесме на друму (1994), Изабране песме (1995), Исус Христ, у пољу (1996), Рукопис из росе (1997), Ускоро, свиће (1998), Соба без огледала (2000), Изабране пјесме (2008), Песме о наказама (2009) и Игра (2023); збирке лирских записа: Књига од сна и јаве (1998), Шопенова вода (2003) и Мачке и гост (2017); роман Бувљак (2012). Његова прозна књига Приче из хада, преведена је на више језика, и у периоду 1992–2000. имала је дванаест издања. Аутор је монодрама Човик на свиту, кап на листу, у две верзије (1979. и 1980), телевизијске драме Старац (1983) и сценарија за кратки играни филм Рајски врт (1990). Из приређивачког рада издвајамо Дубровачке елегије Луја Војновића (1997), Гозба – сабране пјесме Павла Соларића (1999); антологију Златна пјена од мора: народне пјесме Срба у Хрватској (1990) и Чудесни кладенац – антологију српског пјесништва од Барање до Боке Которске (2002). Његова поезија и проза превођене су на бугарски, грчки, италијански, кинески, мађарски, македеонски, немачки, румунски, руски, словеначки и француски језик. До октобра 1991. живео је у Сплиту, а од тада у Београду.

 

ЂОРЂЕ КУБУРИЋ (1958, Бачко Петрово Село) дипломирао је на новосадском Филозофском факултету (Одсек за југословенске књижевности и светску књижевност). Објавио десет књига поезије. Бавио се, дуго, књижевном, филмском, позоришном и рок критиком. Његове песме заступљене су у антологијама и панорамама, и преведене су на више језика. Добитник је књижевне награде Ленкин пестен (2011). Од 2010. континуирано организује и води јединствене књижевне вечери у Крупари (Бачко Душаново) – до сада је дочекао око 120 писаца. У истом простору (са Дејаном Симоновићем) уређује Међународну књижевну колонију СКД – Крупара (од 2019). Живи у Суботици.

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио једанаест збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013. и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017), а за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић. Живи у Крагујевцу и Љутој.

ДРАГАНА ЛИСИЋ (1998, Нови Сад), студент мастер студија Српске књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију. Од 2017. била је један од организатора Новосадског фестивала књиге „Нофек“.

 

БРАТИСЛАВ МИЛАНОВИЋ (1947, Цветојевац) пише поезију и прозу. До сада је објавио пет књига поезије: Прошлост сатова, Далеко дом твој, Заветни сонети, Препеване приче, Записи из Српске; четири књиге прича: Раскол, Некрштени дани, Позни калем, Приче из старе фасцикле; две књиге изабраних прича: Кућа без дувара и Позни калем; књигу изабраних песама; четири романа: Крв и млеко, Незавршен портрет, Повратак, Постхумна изложба (ови романи чине тетралогију Искупљење), као и монографију Црква Светог пророка Илије у Цветојевцу; драме: Задужбина грешног хаџије: документарна драма о изградњи црвке у Цветојевцу, Син светлости: сценски приказ живота Светога Саве. Његов игроказ о Христовом рођењу Небесни Хлеб изведен је у Књажевско-српском театру, а на сцени у „Абрашевићу“, Клубу „Видосав“ у Ботуњу и у Удружењу Крагујевчана у Београду – монодрама Празна омча. За једну од манифестација Велики школски час сачинио је избор из поезије Слободана Павићевића и драматизовао је под називом Човечанство нека погледа на сат. Такође се бавио и стваралаштвом за децу. Поред књиге о детињству Препеване приче, објавио је и бојанку и песмарицу Наше село. Заступљен је у више антологија и зборника. Бавио се новинарством и био уредник листа Путар. Дела су му превођена на енглески, француски, мађарски, пољски и словачки језик. За књигу прича Раскол добио је Књижевну награду Исак Самоковлија, а за књигу Приче из старе фасцикле Ђурђевданску награду Града Крагујевца. Живи у Цветојевцу.

 

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина), песник, књижевни критичар и проучавалац књижевности, докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио књиге песама: Кенотаф (2014), Крхотине лета (2019), Свакодневно убијање живота (2022) и књигу есеја Тмина и празнина, Horror vacui у српској поезији XX и XXI века (2021). Приредио је збирку изабраних песама Драгомира Костића Пут у Микену (2016), уредио зборнике радова о делу Душана Ковачевића, Петра Сарића, Злате Коцић, Ивана Негришорца и Гојка Ђога: Душан Ковачевић: идеологија, човек, драма (2017), Сарић: светлост, стварање, страх (2018. са Маријом Јефтимијевић Михајловић), Злата Коцић: славуји, љиљани, лестве (2019. са Слободаном Владушићем), Иван Негришорац: поетичке и културолошке доминанте (2020. са Јаном Алексић), Гојко Ђого: надахнућа, феномени, загонетке (2023. са Јеленом Марићевић Балаћ). Добитник је Годишње књижевне награде Књижевног друштва Косова и Метохије Григорије Божовић, за најбољу књигу објављену 2019. и награде Перо деспота Стефана Лазаревића (2023). Уредник је књижевног програма и књижевних издања Дома културе Грачаница.

 

МИЛИЦА С. МИЛОШЕВИЋ (1997, Требиње, Босна и Херцеговина) дипломирала је на катедри за Компаративну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду (2020), где тренутно похађа и мастер академске студије. Добитница је награде за најбољег студента Филозофског факултета за 2020. годину и Награде из задужбинских фондова Матице српске 2021. Пише прозу и есеје, објављује у часописима и интернет магазинима. Области интересовања: стара књижевност, фолклористика, историја уметности. Запослена је у Галерији Матице српске у Новом Саду.

 

МИЛУНИКА МИТРОВИЋ (1950, Сеча Река код Косјерића) пише поезију, прозу и књижевну критику. Ауторка је књигā поезије: Биографија душе (1996), Старохришћанска љубав (1997), Додир тајне (1999), Несавладано (2004), Отпис (2007), Листопадне и друге (2010), Зимско писмо (2015), Успутнице (2015), Привремена уточишта (2019); Да нисам: изабране и нове песме (2019); књига прозе Записи на ветру (2012), Цртежи на води: приче из детињства (2021), Насамо (2022), драме Пољско цвеће у белом бокалу (2004) и књиге критикā и огледа Дарови сусретања (2022). Објављује у књижевној периодици. Живи у Косјерићу и Земуну.

 

БАРБАРА НОВАКОВИЋ (1986, Ријека), песникиња, германиста, преводилац. Студирала је немачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје. Прва књига кратке лирске медитативне прозе под насловом Зов океана (2014) објављена је у едицији Прве књиге Матице српске. Другу књигу поезије Безгрешно зачета објављује у издању издавачке куће „Поетикум“ из Краљева (2022). Поезија јој је превођена на енглески, шпански, мађарски и кинески и објављивана у књижевној периодици, зборницима и антологијама у региону. Члан је Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“.

 

БРАНКА ОГЊАНОВИЋ (1990, Ниш) завршила је основне и мастер студије германистике и студент је докторских студија из филологије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Живи и ради у Нишу.

 

НИКОЛА ПОПОВИЋ (1979, Сарајево), италијаниста по струци, бави се истраживањем савремене италијанске прозе. Предаје италијански језик на Одсеку за музичку уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Објавио је преводе књига Етореа Мазине, Симоне Винчи, Валерије Пареле и бројне преводе италијанских писаца у књижевним часописима. Аутор је критичких осврта из области филма, позоришта и књижевности. Објавио је књиге кратке прозе: Приче из Либана (Центар за културу „Градац“, Рашка, 2016; добила награду Академије „Иво Андрић“), Скице за пловидбу (Агноста, Београд, 2019; Имприматур, Бањалука, 2020; добила награду Љубомир П. Ненадовић за најбољу путописну књигу) и Сан Космоса Скаруха (Плањакс, Тешањ, 2022; награђена на конкурсу Фондације за издаваштво – Сарајево). Превођен је на енглески, мађарски и македонски језик. Био је главни и одговорни уредник часописа за књижевност, културу и друштвена питања Босанска вила у Сарајеву.

 

МАРКО М. РАДУЛОВИЋ (1984, Београд) ради на Институту за књижевност и уметност у Београду. Аутор је следећих књига: Српсковизантијско наслеђе у српском послератном модернизму – Васко Попа, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић (2017) и Српсковизантијско наслеђе у српском песништву прве половине 20. века (2022). Објављује у националним и међународним научним зборницима и научној периодици.

 

БИСЕРКА РАЈЧИЋ (1940, Јелашница код Зајечара) дипломирала је на Филолошком факултету у Београду на студијама славистике (Група за источне и западне словенске језике и књижевности). Поред писања и превођења, углавном се бавила библиотекарством, радећи у научним библиотекама (Народна библиотека Србије, Институт за историју САНУ и Институт за српски језик САНУ). Писањем и превођењем интензивно се бави почев од последњих година студија славистике до данас. Досад је објавила око сто књига превода (поезија, проза, драме, есејистика, театрологија, филозофија, естетика, теорија књижевности и уметности, историографија, политикологија). Превела је поезију око 160 пољских, руских, чешких и словачких песника. У Пољској је објављена књига о њеном раду под називом Biserka (аутор Lukasz Mańczyk, Kraków, Universitas, 2014). Члан је Удружења књижевних преводилаца, српског ПЕН клуба, Српског књижевног друштва и почасни члан Удружења пољских писаца.

 

МИЛОШ СИМИЋ (1991, Крагујевац) награђиван је за кратке приче и песме. Заступљен је у антологијама и књижевној периодици, а његову драму Европеја објавила је Установа културе „Кораци“ (2021).Тренутно се налази на докторским студијама вештачке интелигенције. Добитник је стипендија и награда за најбоље студенте. Живи и бави се науком и књижевношћу у Крагујевцу.

 

ДРАГАН ТОДОРОВИЋ (1958, Крагујевац) је објавио десетак књига фикције, есеја, прича и поезије. Роман Diary of Interrupted Days је био у најужем избору за Награду Комонвелта, Први роман Амазона и др. Мемоари Књига освете (2008) награђени су годишњом наградом Удружења писаца Канаде и били у ужем избору за Националну награду Британске Колумбије за канадску књижевност. Колекција интерактивне поезије Five Walks on Isabella St била је победник на међународном конкурсу Астоунд. Заступљен у антологијама кратке приче у Енглеској, Аустралији и Канади. Предаје креативно писање на Универзитету Ворик у централној Енглеској и на Ворик Програму писања у Венецији.

 

БОШКО ТОМАШЕВИЋ (1947, Бечеј), песник, романописац, есејистa и књижевни теоретичар. Члан је Европске академије наука, уметности и књижевности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског и Аустријског удружења писаца. Објављене књиге песама: Картезијански пролаз (1989), Чувар времена (1990), Celan – études и друге песме (1991), Видело жишка (1992), Светлост за ископ (1992), Понављање и разлика / Repétition et différence – двојезично (1992), Cool Memories (1994), Угарци (1994), Celan-Ètudes (1994), Предео са Витгенштајном и друге рушевине (1995), Преиспитивање извора (1995), План повратка (1996), Друга историја књижевности (1997), Gespräch in Heidelberg (1998), Сезона без Господа (1998), Студија тестамента (1999), Чистина и присутност (2000), Пустиње језика (2001), Appendix (2001), Лето мога језика (2002), Нигде (2002), Курелук мога незадовољства (2004), Celan trifft H. und C. in Todtnauberg (2005), Нова узалудност (2005), Gesänge an Innsbruck (2006), Плодови похода (2008), Археологија прага. Фукоова оставштина (2008), Erneute Vergeblichkeit (2009), Песме од липовог и багремовог дрвета (2009), Куда и назад (2009), Архив (2009), Übungen im Zweifel (2010), Früchte der Heimsuchung (2011), Berliner Gedichte (2011), Allerneueste Vergeblichkeit (2011), Никуд (2011), Ausgewählte Gedichte (2012), Изабране песме, I (2012), Изабрана поезија 2, 3, 4 (2013, 2017), Ведро знање о поразима (2015), Заборав који постајемо (2015), Risse Gedichte (2015), Der Abgrund unter jedem Grund (2017), Besinnung (2017), Ја Нико и Молоа (2018), Ред времена, поредак ствари (2020), Бивствовање, језик, песма (2020). Књига од зиме и лета, пољског божјег пута (2022), Преостало време (2023); романе: Ein verspäteter Bericht an eine Akademie (2000), Закаснели извештај једној академији (2004), Niemand, nirgends (2012), Нико, нигде (2015), Роман о Исаковичу (2021), Предео кроз који се пробијам (2021) и књижевне студије: Картезијански роман (1989), Из искуства битка и певања (1990), Саморазорне теорије (1994), Бесконачна замена (1997), Поезија и мишљење бића (1998), Коначна теорија књижевности (2001), Песништво, књижевна теорија, егзистенција (2003), Битно песништво (2004), Галилејевска поетика (2004), Херменеутика непрозирног (2006), Чекић без господара (2009), Огледи о књижевној теорији (2011), Против књижевне теорије (2011) и Мишљење писање (2012), Књига о Ренеу Шару (2015), Песнички манифести и списи о песништву (2016), Маргине књижевне теорије и сцена писања (2018), Opus totum (2019), Венац за Мандељштама (2019), Далека коначност: књижевна интерпретација и њезине сенке (2022).