Жарко Миленковић
ДОК ИДЕМ НИКУД

 

Бојан Васић: Удаљавање

Архипелаг, Београд, 2022.

 

            Суочавање са пролазношћу једна је од битних поетичких одлика савремене српске поезије. Меланхоличне слике света који бесповратно нестаје, остављајући нас у кристално нејасном и подељеном свету, чине окосницу поетика водећих српских песника и песникиња. Док „ствари око нас убрзано старе“ и док се све креће ка коначности, човек, па самим тим и песник, те његов лирски јунак, имају осећај да све стоји у месту и да се налазимо у некаквој пукотини између живљења и проживљеног. Збирка Удаљавање Бојана Васића нам то и саопштава на веома убедљив, естетски уверљив начин. Састављена од песама које описују кретање, она доноси само извесна физичка померања, од центра ка периферији, каткада и у друга места, али суштински, лирски субјект ових песама увек остаје ван покрета, заробљен у сопственом унутрашњем свету емоција, жеља, сећања и надања. Остати сам са собом и сопственим мислима, на крају дана који те меље, чини се најстрашнијом од свих мука која може захватити савременог човека.

Поезија Бојана Васића промишља управо ове смислове егзистенцијалног расапа савременог човека који је у потрази за собом. То изгубљено сопство је заправо ишчилело у разноврсним покушајима да се пронађе јаство. Зато и ова збирка пева управо са те позиције маргинализованог човека, који је изгубио све упоришне тачке у свету који га не препознаје као свог. Он путује, али не стиже. Његов лирски јунак у песми Вишњичка – Котеж пева:

 

одавно не видим себе, већ само

пламен вишњичких кровова и сива

прочеља зграда, и у некој даљини

која није даљина, Борчу, не себе.

 

Све што он види јесте предео „невидљивог града“ (Амфора), града који се претвара у машину који прождире све пред собом, који се храни чистом енергијом, а производи емоционалне богаље и енергетске вампире, шупље људе, љуштуре, сенке: „да ли је твоја шупља сенка / празнија од моје шупље сенке“ (Поглед из Нисан Алмера).

Васић нам овом збирком слика готово апокалиптичне пределе пустоши савременог града: „о чему мислиш док на депонији / тиња уморна ватра“ пита се у песми Вилине воде, док у лирском субјекту „расту пукотине, поспаност, немар“ (Поспаност). Он би још и хтео да се бори, али нема снаге, јер тај жар борбе гаси празнина, те је човек приказан само као будући мртвац, а свако кретање као спровод тог мртваца:

 

Некад се у мени запали

ватра, и у ватри буде тело, а у телу

ништа, спровод што плута под

небом у које се подиже душа и

дуго још бриди у облацима.

 

                        (АМФОРА)

 

            Пуноћа празнине, која је готово видљива и опипљива „празнина коју / несвесно вртим у шаци“ (Поспаност), толико је изражена у овој збирци, да нам се чини како је она потпуно преплавила сваки део човековог бића (песниковог или читаочевог, свеједно):

 

Полако притварам прозор

с којег ми време прејако бије у лице,

уљуљкан брујањем што споља запљускује

прљаву шкољку аутомобила, док под

кожом нараста отежала пунина, стишана

металним обручем ребра.

 

                        (ПРЕЛАЗАК ПАНЧЕВАЧКОГ МОСТА)

 

            Лирски субјект и поред тога што је око њега и у њему све пустош и празнина, има само оно што треба да нестане:

           

            Имам само оно

што треба да нестане, лето на приградској

жези, живот који сам заборавио и ово

провидно небо, његов врели ацетон и смрад

меке пластике у коси, дисање расклимано

и споро које претрчи престрашен пас, кроз

које пролази запрега.

 

                        (ОВЧА, СТАЈАЛИШТЕ)

 

            И тако из песме у песму, из стиха у стих ове збирке „задихани погледи круже од једне до / друге нијансе празног“ (Гребенац) испуњавајући нас „црним соцом историје“ и обасјавајући нас „тамним одсјајем“ (Паралија).

Оно што Бојан Васић својом поезијом, (посебно овом збирком) потврђује, јесте моћ у описивању атмосфере у којој се лирски субјект налази. Готово пластично нам дочарава спори прелазак преко Панчевачког моста, врело летње поподне пуно рефлектујућих зрака сунца са прозора околних зграда, смену пејзажа док се вози са једног краја града на други, атмосферу пустоши и празнине људи који, возећи се градским превозима „бришу / лица умрљана знојем, отекли од трајања“ (Овча стајалиште). Такође, атмосферу путовања у друге градове, пределе и државе, који су подједнако страшни као и домаћи призори, јер се на њима потврђују сви проблеми и ужаси начете егзистенције:

 

док досадно сунце

топи кречњак и нестају једна за

другом споре чашице лозе и хладног

шприцера, стапајући лице с наличјем града

 

                        (ПУЛА)

 

            А удаљавање постаје само рефлекс привидног путовања, привременог измештања: „и све што веје у мени док идем / никуд постаје то, удаљавање“ (Пешта) без обзира што се „целина света у / даљини, ка којој идеш“ (Портрет с трафикама) слутила као крајњи циљ путовања. На крају, то велико очекивање од пута, које је изневерено, приликом повратка изазива тешку депресију:

 

док

пролазимо гранични прелаз окружен

депресијом тако дубоком да у њој

може да се загуби коњаник

 

(ВАТИН)

 

            Иако се збирка Удаљавање Бојана Васића многима може учинити исувише мрачном и песимистичком, она то није, јер да би се био песимиста, ипак је потребна доза оног другог – оптимизма, који у овом и оваквом свету прилично изостаје; тако се стога песимизам развио као природно стање духа, као одговор на дух времена у коме се налазе уметник и његово дело и сви ми заједно, те се смисао нашег бивствовања у том и таквом свету доживљава само као „трајање у хладној светлости царства / земаљског“ (Царство).