Драган Тодоровић
ДОСТОЈЕВСКИ И ЖОНГЛЕРИ НА АСФАЛТУ
Читајући есеј Венка Андоновског, Достојевски и McDonald’s, у прошлом броју Корака, некако сам навијао за аутора, јер се и он и ја у једној ствари слажемо: издаваштво је у лошем стању. Али сам схватио да ми томе долазимо с врло различитих страна и да ће слагање изостати. Када сам предлагао Редакцији Корака овај текст, нисам имао намеру да улазим у полемику – немам је ни сада – али су у тексту изречене неке озбиљно погрешне тврдње, које на дуже стазе могу да буду погубне посебно по младе писце којима се нешто сервира као таутологија, а далеко је од тога.
Есеј Андоновски почиње салвом бомбастичних тврдњи: да се данас „уместо појма ‘светска књижевност’ сасвим по аутоматизму користи термин ‘бестселер књижевност’”, да широка јавност сматра да је књижевност само оно што се данас продаје, да већина људи мисли да је најпродаванија књига и најбоља, да су бестселери стандардизовани и предвидиви („Сам појам ‘бестселер’ данас подразумева строгу рецептуру по којој се фабрикује: бестселери морају бити – у сагласности са тржиштем – стандардизовани производи.”) и у њима најчешће Источна Европа делегира негативце док Амери чврсто држе позицију светских хигијеничара.
Ја не знам у каквом интелектуалном и креативном окружењу ВА ради, али ја никада нисам чуо икога, лаика или професионалца у целој сфери књижевности, да заиста користи термин „бестселер књижевност” уместо „светска књижевност”, тако да је о овоме мало тешко расправљати. Ако ВА заиста има доказе о овој замени теза, волео бих да чујем више. Ево зашто: мада делује као аксиоматски појам чији доказ се исцрпљује самом тврдњом, бестселер заправо није дефинисан. Рачуна се да, у зависности од локације, испод пола процента књига објављених у једној години заврше на топ листи бестселера. Од оних које заврше, више од четвртине остану на топ листи свега недељу дана. Даље, овом титулом се манипулише. Колико продатих примерака књига треба да има, да би се назвала бестселером? Које институције контролишу овај процес? Бестселер је, дакле, растегљив и неупотребљив као категорија за било какву озбиљну расправу, те га нико ко се озбиљно бави писаном речи не би употребио уместо „светска књижевност”.
„За ‘обичног читаоца’ (који није имао академско искуство са књижевним текстовима) појам књижевности се своди само на ‘бестселер’ – појам који се зајми из царства економије, а не из вокабулара естетике,” вели Андоновски. Овде имам тај проблем да нико од нас не познаје „обичног читаоца”. Генерализација је погубна по квалитетне мисли. Мислим да Андоновски превиђа родослов бестселера: бестселер креирају не издавачи – него две специфичне групе читалаца: они који су несигурни у своје читалачко умеће и сиромашни читаоци.
Читање је кохезиона активност, јер је писање комуникација. Ако читалац и тражи књигу да би се осамио, прочитана књига је као нагли делувијални пљусак чија вода прети да пробије брану и просто мора да се излије као дијалог/сукоб с аутором, али и са околином. Пошто свака књига, чак и оне лоше, производи ставове у читаоцу, комуникација поводом литературе је заправо вид едукације, а едукација је по дефиницији кохезиона. Могао сам и да упростим: људи читају да би се дружили, да би имали заједницу. Можда најважнија лекција о колективности чина читања дошла ми је из уста моје пријатељице из Торонта: „Зар не би било дивно имати један поуздан извор информација о новим књигама и онда знаш шта да читаш, а не овако, прочитам нешто што нико други није, и како онда да разговарамо?”
У ситуацији када су економске околности неповољне, куповина књиге постаје ризичан чин и сигурност гомиле почиње да игра улогу. Ако се већ има за само једно нешто овог месеца, или у овом кварталу, онда је најбоље да то буде нешто што сви купују, јер је то (пр)оверено. Бум!: бестселер. А зашто га толико људи купује? Зато што је дело сведено на најмањи заједнички садржалац. Нема ту дубоких мисли нити лепих слика, нема ту поезије. Ту се не тражи религијска дилема. Ту се само каже хинени, јер нема времена. Ја не знам никога ко је стигао до пичеа[1] читајући Ничеа. Или Алистера Кроулија. Коељо је ту Арарат: привид дубине за народне масе, прилагођен градском превозу.
Али: да ли се заиста може рећи за тог „просечног читаоца” да се „појам књижевности своди само на ‘бестселер’”? Да ли се појам аутомобила икоме икада свео само на седан, да о брендовима и не говоримо? Да ли ико мисли да је „Корола”, као најпродаванији модел, синоним за ауто?
Ако се обрати пажња на то шта ВА говори о бестселерима, примети се да он све време говори заправо о само једном жанру, али да му је згодно да тај жанр универзализује како би доказао своје тезе. Тај жанр је оно што издавачи називају трилер.
Трилер је врло широк појам и често означава садржај који је комбинација поджанрова (крими, шпијунски, хорор…), а качи се на наратив који се одликује заплетом, неизвесношћу, изненађењима, узбуђењем. Обично се мисли да је брзина одлика трилера, готово па нуспојава, а ја пак мислим да је брзина заправо један од основних састојака. Пошто је трилер најчешће вођен негативцем (за разлику од вестерна, научне фантастике, крими или љубавне приче), ова брзина је неопходна, јер жанрови у суштини почивају на клишеизираним премисама. Дај читаоцу времена да размисли, и схватиће да ти је реченица сува, ликови су типски, и да му се живо фућка шта је све Леонардо сакрио огледалом. И бићеш прозрен као жонглер на асфалту, а не писац.
Та брзина је свуда око нас, не само у трилеру. То је брзина Твитера и других мрежа, то је брзина успона и пада исламске терористичке државе, то је брзина доласка климатске катаклизме, то је брзина одговора AI робота. Човек је ушао у фазу фаталног убрзања, и то је то што све прожима.
Мада бестселере помиње врло често кроз читав текст, Андоновски и није толико заинтересован за њих. Као неко ко је овде првенствено заинтересован за улогу религије у литератури, он бестселере користи као узорке које анализира како би припремио терен за своју тезу да је несигурност која је типична за мислеће вернике, а коју су Достојевски и други велики писци тако добро записали, данас у потпуности нестала из романа којима се даје највише пажње, те да се велика питања философије и религије данас избегавају.
Он каже: „Етичко и антрополошко питање Достојевског изостаје из савремене fast food књижевности. Она је управо оно што јесте: fast food, брза и готова храна, која не тражи напоре ни за кување, ни за варење, као и кич.”
Овај поступак напросто није фер. Замерати незнабоштво трилеру као жанру, и при том не појаснити да заправо све оно што приписујете бестселерима у глобалу ви заснивате на само том једном жанру (Јангова Колиба била је милионски хришћански бестселер – зашто не укључити и њу у разматрање?), равно је идеји да кроз анализу свакодневице једне транс-власнице ергеле липицанера у Либану у доба суше и несташице горива – ви докажете тезу да у савремених жена традиција (попут припреме зимнице) потпуно нестаје. Па – имају преча посла! Брзина је све то самлела. Оне блажене спорости омогућене добростојећима у царској Русији више нема, и нема времена за дуге сате болних питања о Богу. Јасну Пољану заменио је кафић, а данашњи кулаци су конобари. Бакшиш – у теглу поред касе.
Но, све су ово питања личног укуса и технике писања есеја, која постају непозвана само тамо где се сервирају као универзална истина, где се реалност црта властитом перспективом.
Цитирам Андоновског: „Ликови углавном говоре кратке реплике, као у филмском скрипту, да би се лакше и брже читале. И уопште, све реченице морају бити кратке. Интензивна психологизација и индивидуализација су скоро забрањени; агент који вас заступа ће вам избацити те делове, уколико сте писац. Есејистички уметак је такође забрањен, јер изазива ретардацију читања и отежану перцепцију. Непертинентни придеви или нијансирање субпертинентним адјективима не долази у обзир. Уредници светских издавача бестселера, као и агенти гладни профита, бацају у канту за смеће (знам то из властитог књижевног искуства) све понуђене рукописе са кумулативном синтаксом. То значи да ниједан данашњи агент или издавач не би наставио са читањем Kафкиног Процеса после оне његове чувене прве кумулативне реченице […]”
Редом: јесте, кратке реченице због убрзања, али – зар не знамо сви да елипса представља млазни погон? И зар их нису већ користили и такви великани као што су Чендлер и Карвер, и ини?
Интензивна индивидуација (да ли говоримо о истом појму?) је и данас обавезна, само се постиже другим средствима, као и психологизација.
Есејистички умеци су и даље добродошли, нико још није отписао ни Кундеру ни Токарчукову ни Зебалда, ни било кога од њима сличних, али се зна када и где. Својим студентима увек говорим да се склоне у страну кад започну брзу, акциону сцену. Кад дете гледа оца који ошамари мајку, не улази у сцену са својим поповањем о насиљу у Библији или у Станову. Губи се из брзе сцене! Марш! Барабо! (Само илуструјем употребу елиптичних реченица.)
Употреба придева, а нарочито прилога, јесте мало изашла из моде. Ја у ствари кажњавам своје студенте за употребу прилога, јер су прилози издајници. Кад год их употребиш, ти си или рекао читаоцу да или немаш поверења у њега, или да немаш поверења у сопствено писање. Придеви? Па, питање физике. Моја црвена лопта је теби бордо лопта.
Кумулативност? Далеко од тога да се баца кад писац зна шта ради. Енардова Зона је ремек-дело, као и неки Мариасови радови, који садрже изузетно издужене реченице. Шта је, уосталом, зафалило Албахарију?
Али тамо где текст Андоновског постаје непријатан, јесу овакве тврдње: „Ако штампа саопшти истиниту информацију да су се неки Србин из Босне и Рус бавили недозвољеном трговином дроге, бестселер књижевност или Холивуд ће се побринути да дође до злоупотребе мелодрамског црно-белог моралног ‘кастинга’, те ће доћи до уопштавања: сви су Руси и Срби такве нарави.”
Прво, овај цитат и сам пати од уопштавања, и то на идентичан начин који аутор критикује код других.
Друго, како је уопште могуће оперисати са појмом „бестселер књижевност”? Шта је то? Како то: свака књига која се добро продаје је ђубре? И Еково Име руже? И Фаладин Сам у Берлину? И Сатански стихови? И Мекартијев Пут?
На неким местима, у овом заносу осујећености, Андоновски „открива” светске завере: „Модерни бестселер се служи том нашом емпатијом – јер је сасвим природно да се идентификујемо са отетим таоцима, а не са терористима. Али се та емпатија у сaвременом бестселеру претвара у страх, или још боље, емпатија постаје интенционални знак: јавља се ‘веома реалистичан’ страх да се то може и нама догодити. Циљ је да се читаоци дефинитивно утамниче у култури страха, која иде руку под руку са потрошачким друштвом и глобализацијом.”
Ма не. Ма не. Циљ је да се постигне брзина неопходна за трилер. А страх је увек имао своју функцију у политици, и пре глобализације. Чему Ћеле Кула?
И, успут речено, глобализација више није важна. Урађено је шта је урађено, а сада је на реду (већ неко време!) супротан процес: индивидуализација (не индивидуација!). Вештачка интелигенција, у комбинацији са модерним технологијама које памте избор конзумента, па тако креирају једну виртуелну стварност скројену само за ту особу. На путу смо ка свету који је за свакога од нас другачији.
Андоновски је хришћански писац, и то је и видљиво и недодирљиво. Али је и проблематично када због остајања у канону он почне да учитава непостојеће. На пример, он је уочио, тачно, ликове у модерним бестселерима који су осуђени „судбином од које се не може побећи”, те такви ликови „страдају без икакве своје кривице”. Опет – такав је жанр трилера! А да не причамо о масовним сценама и литератури. Толстој оперише са читавим бригадама потрошних ликова, напросто јер су велика, епска платна, толико густо насељена да се нема времена за сваки лик и њихов животни пут. Поглед с пола метра је улазак у лик; поглед из авиона је статистика. Уосталом, ни нас не занима много упознавање сваког пролазника кроз самоуслугу живота.
Андоновски види и злоупотребу мелодраме у сврху анихилације каузалности и увођења случаја, тог потписа лоших писаца, у бестселер. Где? Који? Нико ко се на Западу (а Запад је, наравно, проблем, јер се касније назире спас у руској књижевности) професионално бави писањем не би починио такве почетничке грешке. А ако се и деси, е тада је та ситуација да се рукопис баца у кош.
Зашто сам имао потребу да говорим о овим стварима? Мислим да имам негде комплекс кривице, не велики, али довољан. Скоро двадесет година (први текст сам објавио рано, са 17 година) сам провео у југословенском новинарству, писаном и електронском, као и у белетристици. Есеј ВА ме је подсетио на текстове који некако незаустављиво расту на балканској културној сцени, на нешто чега сам и сам био део. Ево шта не ваља: текстови не треба да крече мозгове. Јер кад их овако крече, они ће произвести групу губитника, спремних да неуспех због сопствене лењости припишу мржњи других.
Ако си уочио нешто важно, саопшти то, али наведи изворе, дај аргументе, објасни како си дошао до тога. Употреби дијалектички приступ. Код нас је, увек, прилика да се јавно проговори сматрана приликом да се окрече меки мозгови. Тврдње се бацају као да су семе из којег само добра храна ниче. При томе нема везе што је метод апсолутистички, што је подтекст текста да сви који се не сложе су будале (да појасним: не говорим овде о есеју ВА, него шире). Ретко се види потреба да се дâ позадина проблема, а још ређе да се употребе другачији погледи на исти проблем – како би се успоставио интелектуални дијалог.
И онда се појаве овакве тврдње, као ова о демонизацији недужних Словена. Не ниче из тог семена добра храна, пријатељу. А ако Раде Шербеџија само кроз такву демонизацију може посао у Холивуду наћи – шта ће, нека се повуче у врлети Бриона.
[1] Наравно, мало неугодна конотација у српском језику, али на језику становника острва Комодо, одакле ова реч потиче, она значи храм, заштиту, скровиште. Интересантно је да се она може писати и у два раздвојена слога: пи че, али тада означава 3,14 гевара, што је просечна тежина одрасле женке Комодо Змаја – прим. Д.Т.