Братислав Милановић
ВИЗИЈА

 

ПУТ ЗА БЕЛУ СТЕНУ

            О копљу, које је однео у манастир и предао игуману Пајсију, Петар више није размишљао. Тамо ће, у манастирској ризници да буде сачувано. Али је, одскора, све чешће размишљао о оном сну. Шта је то свети Никола хтео да му поручи?

            Тетка му је рекла да су се њихови преци доселили са Мокре горе. И свети Никола му је у сну показао на неку планину, која се само назирала кроз сумаглицу. На једној старој мапи потражио је Белу Стену, али то село на мапи није било уцртано. И у њему се јавила жеља да га пронађе. Кад је то рекао Милици, зачудила се. Сматрала је да је то узалудан подухват. Али, то га није поколебало. Одлучио је да оде, и спремио се за пут. У своју теренску торбицу спаковао је бележницу, графитну оловку којом је правио скице, наливперо којим је искључиво писао, и неколико брошура о Мокрој гори. Милица му је, поред преобуке, у ранац спаковала и дебели џемпер. Иде на планину, тамо може да га задеси невреме. Од власника „Панораме” позајмио је џип. Он му је и раније, кад би ишао на терен, уступао то возило. Тако опремљен, кренуо је на пут.

            Идући Ибарском магистралом, беше се толико занео у размишљању да је видео то мало планинско село: куће стуткане подно стеновитих висова. Махинално погледа у ретровизор – на задњем седишту угледа човека у кабаници, са капуљачом на глави.

            Нагло се осврну – у колима је био само он. Да ли му се учинило? Или је то било привиђење? Замисли се: дан је, није ноћ, па да се у колима преламају светла фарова и сенке. Нека језа пође му уз леђа и замрси се у коси. Утом, поред пута, угледа чесму. Одједном осети жеђ и заустави џип. Кад изађе, обузе га нека несигурност. Освртао се, све мислећи да га неко прати. Бистар млаз, који је избијао из стене, љескао се на подневном сунцу. Шакама захвати воду, испљуска се по лицу, а потом утоли жеђ. Хладна вода му поврати самопоуздање. Ушавши у џип, укључи радио, пронађе неку лаку музику, и умирен настави да вози. Али му се сад наврзе мисао – докле треба да иде овим путем? Гледао је лево-десно, пролазио поред споредних путева, помишљао да скрене на неки од њих, али је, неуверен да је то пут који води тамо куд се запутио, продужавао даље. На једној узбрдици, угледа макадамски пут, који је, с брда, силазио на магистралу. И скрете.

            Успут никог није сретао, нити је поред пута било кућа. Само столетна стабла или голи кршеви, који су израњали из ситногорице. Дан је био ведар. Сунце је обасјавало висове, а у дубодолинама су се плавеле сенке. И он се запита: куд води овај пут? У беспуће? Међ’ дивље звери? Нигде знака да ту живе људи! Ниоткуд пас да залаје!

            Пут је заобилазио кршеве, протињао се кроз густе шуме, опасивао висове, али се стално успињао. Испред се црнела непозната планина. На једној заравни заустави џип, погледа около, и у даљини угледа беличаст стуб дима. Да ли је то дим од чобанске ватре или из кућног оџака? Брзо седе у џип и пође даље. Убрзо, подно висоравни, угледа неколико кућа. Пут је водио према њима. Да ли је то Бела Стена?

            Код прве куће заустави џип, изађе и викну.

– Домаћине! О, домаћине!

            Нико се не одазва. Ограда око дворишта је била разваљена, а кућа и пар мањих зграда – оронуле. Мало подаље, угледа онај дим. Кућа је била издвојена од осталих. Из ње, чувши звук мотора, на праг изађе погурен старац. Петар га поздрави:

– Помоз Бог, стари!

– Бог ти помогао – узврати старац.

– Које је ово село? – упита Петар.

– Ово је било село.

– Како било?

– Овде су само куће. Нема људи.

– А шта је с људима?

– Неки су поумирали, неки се одселили. Само сам ја остао. Али и ја ћу ускоро да путујем.

– Где ћеш да путујеш?

– На онај свет.

Петар приђе старцу. Лице му је било испијено, очи угашене, рамене кости су се

оцртавале испод ланене кошуље. Тако усукан, изгледао је јадно.

  • Имаш ли кога од својте? – упита.
  • Имам четири сина, две ћерке и десеторо унучади.
  • Па је л’ ти долазе?
  • Ретко. Живе далеко.

Да би избегао даљи разговор, Петар упита:

  • Добро, стари, има ли на овој планини село које се зове Бела Стена?
  • Има – рече старац.

Петар се обрадова.

  • А где је? – упита.
  • Са оне стране.
  • Са које стране?
  • Са оне, према Косову. Али до тамо не иде овај пут.
  • А који иде?
  • Мораћеш да се вратиш, па заобилазним путем да се испењеш у то село.

 

 

 

ЦРКВИШТЕ

 

            У сумрак, Петар стиже до села, на стрмој планинској падини. На путу срете чобанина, који је гонио овце.

  • Је л’ ово Бела Стена? – упита.
  • Није! – одговори чобанин.

Тек кад му спази лице, Петар виде да је то старац.

  • Погрешио си пут. Требало је да скренеш доле, код куле.

            Петар се сети да је прошао поред полусрушене куле. Врати се до ње, и стрмим путем запути се према кућама које су се виделе испод планинског крша. Возећи полако, у једном дворишту угледа старца. Шта је ово? На овој планини живе само старци! Заустави џип и изађе. Угледавши га, старац приђе до капије.

  • Је л’ ово Бела Стена? – упита Петар.
  • Јесте – потврди старац.

Срећан, што је најзад пронашао село, из ког су избегли његови преци, Петар се

орасположи.

  • Кога тражиш? – упита га старац.
  • Тражим своје – рече Петар.
  • А који су?

– Знам само да се мој даљни предак звао Данило, и да се, са братом Јаковом,

одавно одселио.

– Ја памтим многе који су се одселили, али њих не памтим – рече старац, и пође према кући.

Петар остаде да стоји на путу. Куд ће сад? Нашао је село у којем су живели његови преци. Сад може и да се врати. Али није нашао кућу! Да ли ико у овом селу зна где је била њихова кућа?

Старац се поврати и рече:

  • Синко, видиш да се смркава. Где ћеш по мраку?

Петар слеже раменима. Старац га одмери погледом, па отвори капију.

  • ’Ајде код мене, на конак, па сутра види шта ћеш.

            Немајући куд, Петар прихвати, закључа џип и за старцем уђе у кућу. Унутра је већ било мрачно. Старац из нише изнад шпорета извади петролејку и запали је. Слаба светлост осветли невелику собу. Кућа се састојала од те једне просторије. Од ствари, у њој су се налазили шпорет звани „гаћан“, велики сандук за постељину и одело, са изрезбареним поклопцем чије су шаре биле офарбане црвеном и плавом бојом, дводелни креденац са горњим застакљеним делом, масивни дрвени кревет, сто од храстовине и четири столице са високим наслоном.

            Старац са шпорета скиде шерпу, из које се дизала пара, и стави је на голу даску стола. Потом из долапа у углу собе извади сланик и две дрвене кашике.

– Попара – показа на јело. – То сам спремио за вечеру. Пола сам наменио кучету, али ћу сад да поделим са тобом. Куче нек претрпи до сутра.

            Петар помисли да одустане од вечере, да куче не би гладовало – али се сети да би то, можда, увредило домаћина, и безвољно поче да куса попару.

  • А ти се запутио да тражиш рођаке? – рече старац преко залогаја.
  • Јесам – рече Петар.
  • И ништа не знаш о њима?
  • Ништа.

– Има, овде, једна пуста кућа. Нико не памти укућане. Прича се да су се одселили још у време Турака. Један је, кажу, на поласку из кућног прага извадио најгорњи басамак, и понео га у сеобу.

            На ту реч, Петар се прену. Разваљен праг! Сети се да му је деда причао о неком басамаку, који је брат њиховог претка, кад су долазили овамо, једино донео из старог краја. Све остало је, кад су се на путу посвађали, оставио њему. Узбуђен, упита:

  • Где је та кућа?
  • Горе – рече старац. – Испод јелове шуме. Али је све то зарасло у трњак. И од

њихових више никог нема, сви су поумирали.

            Узнемирен овим сазнањем, Петар не могаде више да једе. Старац покуса преосталу попару, па размести кревет, позва Петра да легне, а себи, на земљаном поду, простре просењени губер. Леже обучен, покри се старим војничким шињелом, и убрзо захрка.

            Петар није могао да заспи. Размишљао је о тој кући, у којој су, по свој прилици, живели његови преци. Сутрадан, неиспаван, устаде пре старца, изађе у двориште и уми се на чесмици окаченој о дрвени дирек, побијен насред авлије. Кад старац изађе из куће, Петар га нестрпљиво дочека:

  • Идем, стари, да нађем ту кућу – рече, поздрави се и седе у џип.

Угледавши јелову шуму, изнад засеока, Петар се заустави и у подножју спази

кров који је штрчао из густог растиња. Сав устрептао, изађе из џипа и размичући ижђикало шибље, уђе у запустело двориште. Мало даље, угледа срушену кућу. Кад дође до улаза, који је зјапио без улазних врата, ногом одгрну гомилу шута и испод угледа камени праг. Последњи басамак беше извађен! То га увери да је то заиста кућа његових предака. Унутра није могао да уђе. Срушени плафон и поломљене ћерамиде лежали су на поду. Кроз проваљен кров оџаклије продевало се стабло багрема. Саже се и узе парче ћерамиде – да га барем то подсећа на кућу у којој су живели његови далеки преци.

            Излазећи из дворишта, срете средовечну жену. Она застаде и зачуђено се загледа у њега.

  • Ту нико не живи – рече и забрза низ пут.

Сетивши се теткине приче, Петар се врати до оног старца и упита га за црквиште.

– То је подно села – старац показа низ обронак. – Али до тамо не можеш џипом. Мораш пешице.

            Док је утабаном стазом силазио низ обронак, Петар је размишљао о далеким прецима. Некада су овуда пролазили. И предео му се учини познат, као да је овуда и сам пролазио.

Обревши се код црквишта, дуго је разгледао рушевине обрасле у коров. Старац му је рекао да је, по предању, некадашња црква била посвећена светом Николи. И он се присети оног сна. И одједном пожеле да обнови цркву.

 

ПОВРАТАК

            Враћајући се са Мокре горе, Петар је возио полако и разгледао пределе. Кад је долазио, журио је да пронађе село одакле су се одселили његови преци. Сад застаје и гледа. Горе, планински врхови, стеновити или обрасли црногорицом. Подно, вртаче и дубодолине. На планинским косама, сенокосне ливаде, на падинама раштркана села. У увалама, мала горска језера. У стакластој води огледају се планински висови. Оно тамо, косовско-метохијска равница, овамо ибарска долина, а около суседне планине.

            Овде је све раскошно. И сунце као да је светлије.

            Није понео фотоапарат, да услика ову лепоту. Вади мобилни и њиме снима околину.

            Беше доста одмакао од Беле Стене, кад се поново зауставио. Погледа горе, видела се тек понека кућа. Остале су биле заклоњене крошњама. Која ли је кућа његових предака? Не може да одреди. И тамо, у селу, једва се видела од растиња.

            Прегледа начињене снимке. Умањени, предели му се учинише још лепши.

            Сети се, за ову планину Панчић је говорио да је лепотица Балкана. О њој је одушевљено писао и најпознатији колашински књижевник, Григорије Божовић.

У овој богомданој лепоти само је живот вазда био тежак. Зато су се многа села испразнила. Неки су се зарад бољег живота приклонили иноверцима, преостали се непоколебиво држе своје вере. И жилаво одолевају.

Пут је силазио у Зубин Поток. Туда је, у доласку, само прошао. Ни сад неће да се задржава. Жури кући. Колико вечерас, позваће архитекту Савића, да му каже шта је наумио. Он ће да се изненади. Ко ће, паметан, тамо у некој недођији, да прави цркву? Али ће да му помогне. Добри су пријатељи.

Са тим мислима, враћао се кући.