Бранислав Зубовић
ДИМНИ ЗНАЦИ – НЕЧУЈНА СЛОВА

 

Ђорђо Сладоје: Димни знаци

„Штампар Макарије”: Београд;

Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин”: Зрењанин, 2023.

 

   Након романа у стиховима Модре жилице (2021), те књиге прича Доживљаји лирског торбара (2022), у којима је Ђорђо Сладоје направио отклон од класичне форме на коју смо навикли до тада – добијамо нову књигу поезије Димни знаци (2023) која нас на први поглед, враћа на познат Сладојев верс. Али, ако пажљивије погледамо, видећемо да то и није баш тако. Можда су понајбољи примери песме из циклуса Радовањска туга: Јесте било кнежеве вечере, Мали Пепов, Скица за споменик Милунки Савић, Раштан Милорада Екмечића, те Чудо у Ђали које су писане из перспективе дијалога, разговора у огледалу, или циклуси поеме Кућа у сну или Муке са малим боговима. Ови али и други примери нам показују да један од најбољих стилиста нашега језика, поигравајући се са формом, даје нови начин читања поезије – баш када бисмо помислили да се више ништа ново смислити не може. Али као што је неисцрпна снага језика са којим се Сладоје натпевава као на апотекарској ваги, тако је за њега и форма певања постала средство кроз које нам открива нову снагу језика.

   Димни знаци се састоје од уводне песме Овај од праха и дима, и осам циклуса: Димни знаци, Светли откуцаји, Кућа у сну, Радовањска туга, Куд ћемо сада, Муке са малим боговима, Разгледница из карантина и Сутон.

   Већ у уводној песми препознајемо Сладоја на каквог смо навикли – са префињеном иронијом и малом дозом цинизма која има улогу унутрашњег разрешења контекста песме (а то је скоро увек она унутрашња „мука” која нам показује од чега је и како створен овај наш свет, о чему сам писао у ранијим Сладојевим књигама). Дакле, више по нашој мери а мање по божјој.

   У првом циклусу под насловом Димни знаци – о којем можемо асоцијативно писати, јер дим сам по себи има многострука значења али увек од краја према почетку, дакле од свршетка па до зачетка – знаци који нам се јављају садрже читаву једну слику од библијског постанка па до нас самих, овакви какви јесмо. Ипак је лакше било певати и у рату и после њега – парафразирајући прву песму, као и за време свих ужаса – него пред њима немети. Јер само песма, „сирота сузна словца”, остају да сведоче и, самим тим, да спасу оно што је од нас остало. Мрачну јаму историје песник посматра иза сребрних решетака, крилате крлетке, сигурне куће, приморан да изнова проживљава „уторке и петке”као у Дану мрмота. Душа је у очајању а песме се окрећу против песника „Па зар не видиш стихотворче бледи / Шта понекад песма уме да приреди – / До какве бруке невоље и беде / Писање стихова хоће да доведе” (Тако се то враћа). Ипак, песничка „депресија” се негира већ у следећој песми Зимско откриће: „Усред зимске пантомиме / И пахуље лове риме / Јер лакше ће кад се спаре / И свет знати да озаре”. Мајсторским пером Ђорђа Сладоја сковане, управо те риме, као нечујна слова „Придеви и именице / Баш као врапци и сенице / У сонет ће ко под стреху / Да спас нађу и утеху”.

   Следи нам повратак завичају – у саксију земље у коју је све стало, сва наша историја невесела. Само још димни знаци дају трагове живота: „Ал ко још зато мари”.

   Светли откуцаји крећу од оних сетних биографских момената који су дали наслов циклусу „Кад проспе крчах смеха / Па лице свега гране / И у мом рушном гнезду / На трен ућутка вране” (Неиминовна песма) или у песми Путује моја кћерка „Скокне до Беча / Тркне до Рима / И у Москву ће / Да удовољи мени / За нечим светлуцавим / Што само душа има”. Те откуцаје пева и сестра, светле из речи брата, „А кроз облак месец повијен ко косац / Боже како светли – мора да је отац”, каткад просину из сиротињског лета у Клињи, и наравно мајке која има посебно место, лик и моћи Богомајке.

   Трећи циклус Кућа у сну је похвала дому, сенима у њој. Рестаурација онога чега више нема, завичаја каквог га песник памти, траје кроз осам песама које се спајају у једну поему. И као што Творац ствара свет шест дана, Сладојева рестаурација траје мало дуже. Кућа у сну није само сан, она је стварна и постаје лирски откуп према прецима. „Бићу јој орах бршљан смола / И поскочица немог кола / Мећава док се враћа с прела / И пут до гробља накрај села / Облак на брегу враг у меху / Бићу јој они који беху / И грејаћу је у све зиме / Мада сем песмом немам чиме.”

   Радовањска туга четврти циклус већ самим насловом упућује нас на брвно српске историје. Али оно што се сада издваја јесте разговор с лирским јунацима, односно њихов одговор као у првој песми циклуса Пред родоначелником: „… Ено га на тргу у светлости бронзан / Све сам мањи пред њим – отрок тужан срозан // Глув од историје како да ме чује / Тек по ветру гатам шта ми поручује…”, затим следи одговор: Ако и ја видим из мишије рупе / Безнародна села побрежја и жупе // утваре и сенке – царства нема пола // Шта ли се тек види с небеског престола…”. Од Стефана Немање и Косовскога боја све до Гаврила Принципа, Милунке Савић и два академика, Милорада Екмечића и Василија Крестића. (Може бити интересантно и то да су оба на известан начин песникови земљаци – први Херцеговац а други из Баната, где је Сладоје учио школу.) Поменуте примере видимо у песмама Мали Пепов: „Принцип Гаврило – син некаквог Пепа / неухрањен жгољав још гимназијалац – / Зар силну монархују ово нам растепа / И у срце зари љут стршљенов жалац”, а Принцип каже: „А онда пуцањ – до Беча се чуло / Како одјекује силније од топа – / Прокључао хаос метеж и расуло / У коме се и сад копрца Европа” и У Скици за споменик Милунки Савић у којој најбоље видимо сами себе. Ту је све стало, а понајвише наш однос према великанима и њихов према нама: „…Мада се ретки сећа / И народа и краља / И банке пресветле му / У којој је по рату / Ревно служила као чистачица / Скривајућ од светине / И ране и ордење / И туђу сирочад / Коју је целог века / О своме круху и руху / За живтт усправљала…”, Милункин одговор је раван њеном херојском делу: „…А највеће признање / И најсјајнији орден / Светлији него круна / мени је била кућа / Дечијег осмеха пуна / Јер ја сам по невољи / Много волела људе / И да ми Отаџбина / Чиста и лепа буде”. Чудотворне су и песме Раштан Милорада Екмечића и Чудо у Ђали која пева о догађају када се на концу Другог светског рата на прагу куће Екмечића у Ђали појавио совјетски капетан Иван Крестич из Славјаносерпска. Међу последњим песмама овога циклуса су Дистиси за Диса, који заокружују целину и нуде поглед кроз Дисове наочари у коме још увек има наде. А није потребно бити позналац Дисове поезије да би се знало о чему је реч.

   Пети циклус Куд ћемо сада отвара се песмом Лијепа и лака певајући о смрти, тачније о крају „…старих ратара / који су вољели земљу / И у њу свечано силазили / Као недјељом / У цркцу-земуницу”, али и куће која сада има универзално значење, али из друге перспективе – ње саме. Како и куда, сада када смо сами навулки беду, а није ни чудо, јер „Завадише се два брата охола / Опет око коња и око сокола / Кад тамо – соко међу кокошкама / А коњ слепа рага – кост и кожа сама (Око коња и око сокола), куд ћемо кад нас нема” – иронично али и сладојевски духовито песник поставља питање. Подсетићу да је хумор средство које се користи само онда када је најтеже, а то је управо овде моменат. Само се још стари храст „шумећа вертикала” отима „златној књизи пропасти”, огуглао за нашу патњу. Ко да каже „утеши се општом људском судбином, да Богу твојим случајем не досађујеш”. И, опет, када је натеже – следи хумор, онај народни, најблаготворнији, који с благом дозом ироније чини чудо у песми; али, без помоћи са стране (што ће рећи, „силе на свету пресвете”) нема ко да нас одбрани, чак ни песницима то не полази за пером.

   Муке са малим боговима – шести циклус је поема. Акценат је сада на онима што „знају” како би било боље, како треба и како је требало да буде, стављајући нам до знања како не уме и не жели с њима, осуђујући те појаве, који би мењали важна национална питања, доводећи у питање све, па чак и Косовски мит, али и оне свакодневне – од мајстора, банкара, дежурних прогнозера, шефа протокола, песнике које неко тера да пишу, дабоме и критичаре – „самозване настојнике књижевног газдинства”. Дајући нам ироничну али истиниту слику тзв. „малих богова” песник не жели и не уме са „књазом, церибашом, бившим вођама, горњим насловима, господом, бившим кулацима, Србима који су ономад попове мамузали”, са онима „који сваком замерку нађу, варварима са Дивљег запада, носиоцима ордења и медаља, и бакљи и штафета”, онима који „уздишу за Титом у име лепшег света, месним парохом, начелником клинике…” Дакле, Муке са малим боговима су прецизна, пре свега, психијатријска, дијагноза једног народа и појава у њему. „Не умем ни с онима / Што беже из родног краја / А онда за њим пате / Уместо да се првим / Завезу јутарњим возом / Ил какво узјашу кљусе / Још боље магаре / Ако га игде има / И блудни кући се врате / Да их не кори коров / Који весело цвате / По малим гробовима. ” Лек је дат у самом препознавају тих и таквих појава и неумећем да учествује у том караказану. „Не знам не умем / Ни са штијуном среским – / Абориџин сам / Идиот атински / Смејач иза каце / И неутешни Еским”.

   Претпоследњи циклус Разгледница из карантина је поздрав из контумаца, изазваног Ковидом, али и не само ковидом. То је душевно стање свих нас проткано туробним осећајем, тугом и бедом али и самоћом. „Једино ти ја немам свога верног љубимца / Па базам сам около попут покислог кривца… // У чопору шетача као да сам од дима / Нико ми не види ланац ни оног што га цима // Ни тугу доживотну која ме изнутра глође / Што ти се не домогох ни чина керовође”. (Керовођа). Ипак, иронично како смо то већ навикли код овога песника „Кад измилимо – опет у празнину / Свако у своме вечном карантину / Који зовемо час душом час телом / Затрпаће нам дебели романи / Што се већ множе и чекају прелом – / Ја добра вакта браћо скрибомани”. (Разгледница из карантина). Можемо овде употребити ону синтагму с корица књиге да су ови стихови „озрачени мудрошћу”: „И не слушам те Сибила ни тебе деда Милоје / А шта ће бити гонетам по томе што већ било је” (Отпис).

   Можда се у овој књизи (више него у осталим) песник дотакао душевних, усудићу се да кажем психичких стања, нације и поједница са атмосфером добре заврзламе, која у спрези с језиком од изразитог лиричара даје песника епске снаге и доживљаја – како је то већ раније примећено код Сладоја.

   На самом крају нам долази Сутон. Осећање смираја, полумрака. Подсетићу да је у питању време између заласка Сунца и ноћи, али исто тако и време између зоре и изласка Сунца. Дакле, двојако схваћено – као најава мрака али и светла. Ипак, тренутно стање нам пружа светлост која се налази у вишим слојевима атмосфере, баш као и овај циклус који наговештава свођење рачуна. Од Тугованке за пругом Зрењанин-Сечањ-Вршац и оним краком што се одваја за Јашу Томић па до свега онога „…што видех / И наличјем и лицем / У тамном вилајету / У октобру и марту – / Половно царско рухо / Страшило нагиздано / Док се на штрику суши / И голог цара како / Препада пролазнице / По нашем малом кварту / Скривајућ козје уши” (Да ли још ћути зова). Сладоје сада добро зна како и куда и с киме „Одшкрини врата и призови опет / Пре но гурбети све у калај стопе / А у мутне мрље драге топониме / Где је и твоје запретано име” (Сутон). Само још снег има снагу, пречисту, белу, да помилује и „ушушка у вечности / Изван сваке земне злости” (Помилуј ме добри снеже).

Ово скромно препричавање је покушај да се скрене пажња на нове теме и форму у поезији Ђорђа Сладоја. Књига поезије Димни знаци заслужује, ипак, вештијег тумача јер се ради о једној од најбољих књига савремене српске поезије и једном од најбољих аутора које српска поезија има.