Александра Димитријевић
ХРОМАТИКА СЕЋАЊА

 

Радови Драгане Franssen-Бојић попут морфолошких схема, поседују наглашену иконографију интимизма, коју уметница црпи из својих меморабилија. Наглашавајући значај својих сећања, Драгана на појединим својим графикама, али само кроз асоцијативно присуство потмуле атмосфере, обликује круцијалне елементе до чистих геометријских форми. На овај начин, она изграђује идеологију концептуалне слике, која без обзира што бива усаглашена са дефиницијом дводмензионалности, својом асоцијативном ауром задире у тећу димензију носталгичних интроспекција.

Укорпорирајући одређене сегменте геометријске апстракције попут линије и бојене површине у своје радове, уметница маргинализује предмет као такав, и апстрахује главни мотив, али не у потпуности. У садејству апстракције и пиктуралне поетике, уметница гради једну врсту контрапункта временског следа, где се на радовима запажа непомичност забележених тренутака из прошлости. У циклусу слика под називом „Прозори и велови“, сведена гама сама по себи указује на ни мало пријатне минуле догађаје који су је подстакли да се бави тематиком рата.

Драгана своје радове ствара без фигуралних протагониста, чистећи их од лиризма, одбацујући га у корист строгих и рационалних елемената дела. Без дескриптивних и репрезентативних функција, графике ове уметнице ипак имају дубок носталгични простор. Сведеност боја и редукција самог бојеног поља дозвољава специфичну врсту хармоничне динамике на радовима, и реципијента  уводи у субјективни доживљај сећања које уметница приказује. Због своје посебности која графику карактерише као медијум,  радови ове уметнице одишу једном нотом ангажоване уметности.

У напоменутој серији радова „Прозори и велови“ уметница конструише сложен развој догађаја које смешта у једно временско окриље, без дескриптивних функција, док у први план ставља коегзистенцију таме и светлости и њихово међусобно преплитање. Тежња ка плошној организацији сликане површине ствара једну врсту илузионистичког простора. Овакав визуелни материјал представља субверзију доминантних естетичких и идеолошких матрица, али без провокативних и без критичких садржаја, усредсређен само на графику као евокативну компоненту.

Бавећи се двема дивергентним темама, као што су тама и светлост, уметница Драгана Franssen-Бојић превазилази традиционални дискурс, постављајући пред публику скоро па теоријску платформу за тумачење њене идеологије. Са друге стране у серији радова „Пејзажи из сећања”, она своје графике ослобађа од стега херметичности, бавећи се на њима сижејним принципом ликовног језика којим на врло концизан начин исказује своје тежње. На тај начин Драгана ревалоризује полазну основу своје идеологије, чиме појашњава свој циљ. Попут асоцијативне апстракције, концепт ових графика разара пуке миметичке кодове и дозвољава посматрачу да се приближи овом уметничком делу.

Скоро свака серија графика коју ова уметница створи, не поседује само рецептивно, већ и креативно поље, где онај ко их посматра преузима улогу својеврсног мизансцена. Својим графикама, Драгана указује на идеју да инспирација преточена у дело не постане само пуки предмет посматрања, јер као таква, била би фиксна, без мистерије и потенцијала за било какве промене. Њена специфична реторика  стварања подразумева материјалну способност успостављања значења и преношења круцијалне поруке у дело. Суштина ових неколико циклуса графика, ослобођених стилског плурализма, огледа се у томе што приказаним мотивима уметница не исцрпљује форму дела.

Мотив месеца који се јавља на радовима, даје једну ауру мистицизма, без обзира на сведени хроматски регистар. Та серија ксилографија представља својеврсни омаж езотеричности где се наноси црног импаста сустичу са снажним и инвазивним партијама плаве боје, где асоцијативност и пиктурални виртуозитет указују на то да се ради о репрезентацији ефемерности времена. На овим радовима геометризоване форме, сведена палета и класичан композициони склоп, резонирају само титраје ликовне поетике  којом се ова уметница бави.

Серија радова коју је уметница окарактерисала као „Сећања из детињства“ настала су у извесном носталгичном набоју. На свим радовима уметница задржава ту примарну функцију ритмовања визуелног поља, док пунктови сведеног тоналитета и поједина светлосна просијавања представљају рецидиве. Још у току поступног и дуготрајног стварања графика, јавља се намера да се сам садржај дела изрази кроз форму, која сама по себи треба да има своје оправдање и свој унутрашњи закон, чиме Драгана Franssen-Бојић реципијента уводи у једну врсту нове стварност, уређену по њеним специфичним правилима.

           За уметницу мотиви и теме које обрађује нису само општа и полазна премиса једног затвореног сликарског система, већ основна категорија, суштина једне спекулативне и на неки начин чак метафизичке концепције, која нуди нову парадигму за свеобухватно тумачење емотивних набоја којима се уметница води. Целина која се на овај начин постиже, произлази из унутрашње логике самог поступка стварања графике, када се може приметити да употреба основних геометријских елемената, ослобођених непотребне декокоративности, није ништа мање експресивна од сложених композиција.