Јелена Марићевић Балаћ
ЈАНУС ПРВЕНАЦ
Милан Тица: Из албума несталог у пожару
Матица српска, Нови Сад, 2022.
Маријана Јелисавчић: Прихвати игру?
Матица српска, Нови Сад, 2022.
Симонида Лончар: Пнеума
Матица српска, Нови Сад, 2022.
Јована Војводић: Милка Гргурова Алексић – кроз поглавља и чинове
Матица српска, Нови Сад, 2022.
У 2022. години изашле су четири књиге у оквиру едиције Прва књига Матице српске. Премда су жанровски и тематски хетерогене, чини се да је начињен занимљиви баланс између једне песничке књиге, две збирке прича и једне научне студије. На један тас могле би се положити песничка књига Из албума несталог у пожару Милана Тице и збирка прича Прихвати игру? Маријане Јелисавчић, а на други – збирка прича Пнеума Симониде Лончар и Милка Гргурова Алексић – кроз поглавља и чинове Јоване Војводић. Попут двоглавог Јануса, римског бога почетка и краја и заштитника врата, улаза и кључева, прве две књиге би поетичком (хипер)модерношћу гледале у будућност, док би друге две одликовала окренутост ка креативном и научном оживљавању прошлости. Све четири књиге отварале би врата садашњег стваралачког тренутка и готово ингениозних веза које постоје између књига.
Лајтмотиви фотографија обележили су књиге Милана Тице и Маријане Јелисавчић. У песничкој књизи донекле је успостављена релација са Кишовим Раним јадима, тј. поглављем Из баршунастог албума, што долази до изражаја кроз многоструке односе лирског субјекта и оца, али и других чланова породице, попут упечатљиве бабе. Књига је организована у четири циклуса симптоматичних наслова: У кругу (породице), Изван круга, Албум у пожару и Седам незабележених тренутака. Примећује се да су у песмама отац или мајка обично присутни у одсуству, и то тако што лирски субјект постаје сама фотографија или песма, која покрива њихову празнину. Ролан Барт у Светлој комори пише да се у тренутку фотографисања човек увек намешта и да то заправо није „он”, већ се претвара у фотографију. Лирски субјект Милана Тице позира тако што постаје фотографија оца који „није код куће” (Пасивност), који је „обезглављен дневним новинама”, мама је шлогирана (Објашњење), „Баба, док је била запослена” није је било код куће, а у њеном предсобљу „није више било ципела и цвећа / само густа паучина шећерне вуне” (О паучини). Песма постаје слика оног кога нема, али и оног који пише, његов бартовски одраз душе и онај преломни тренутак када негатив постаје позитив.
Фотографија у збирци од четрнаест ефектних кратких прича Маријане Јелисавчић другачије је семантизована. С једне стране, пекићевски се успостаља кохерентност књиге: па, примера ради, фотографија у причи Прихвати игру? значењски осветљава причу Фотографија 509. Такође, отвара се план посматрања целе збирке прича као Фотографије свих њених ликова, што би могло да одговара Бартовој методолошкој Фотографији, сачињеној од свих фотографија које су га „дирнуле“. Будући да се ради о књизи хорор фантастике, управо неподражавање реалне слике стварности помера устаљено виђење фотографије као стварности која у себи не садржи ништа „фантастичко“, како каже Барт. Простор фотографије постаје један од могућих портала у другу стварност и успела метафора за „мини-искуство смрти” и уплив хорора или, како пише у Светлој комори, претварање у „утвару“ путем фотографисања.
Не треба пренебрегнути ни могући дијалог који списатељица успоставља са прозом Зорана Живковића, у овом контексту посебно романом Тумач фотографија, а у погледу структурисања књиге, са његовим романом Амаркорд. Кроки, али онеобичена карактеризација ликова, једноставан стил, брзе реченице и кончетистичке поенте на крају сваке приче одлика су прозе Маријане Јелисавчић. Готово свака прича окончава се урањањем у простор смрти и суочавањем са њом како ликова, тако и читалаца. Међутим, као у песми Смрти, не буди поносна Џона Дона, Јелисавчићева посредује превладавање страха од смрти, немо али сугестивно узвикујући „О, смрти, умрећеш”. Елементи хорора, дакле, не произилазе из бојазни пред смрћу, већ неизвесности и језе пред сајбер световима. Технологија, видео игре (Слокомб), лажни налози и отварање Пандорине кутије виртуелног можда су најсавременији одговор на питање шта данас може престравити човека, коме традиционални облици хорора делују пре смешно, но што побуђују страх. Изузетно успела прича Тајни живот једне професорке исцртава лик модерне вештице, преамбициозне професорке, чији индекс цитатности расте „после сваког новог коитуса праћеног кушањем младе истраживачке крви”. Осенчена ликом бабе из Друге књиге Сеоба, професорка непрестано прекорачује границе сексуалних апетита, а мотив крви повезан је са одузимањем душе, али без икаквог знања и слободне воље оног који је губи.
Фаустовски мотив „писања крвљу” познат је у нашој старој и народној књижевности, а најранији запис бележи византијска приповетка о Теофилу још из VI века, која је преведена на латински у VIII веку. Јунак се крвљу „обавезује ђаволу”, како наводи Павле Стаматовић подробно изучавајући овај мотив, али, треба нагласити да код Маријане Јелисавчић не постоји свесно „обавезивање”. Простор сајбер света који крв младих истраживача претвара у радове, потписане њиховом менторком, ништи било коју могућност спасења и то је оно што читаоцу „леди крв у жилама”. Игра – било да се ради о еротској, гејмерским или квиз изазовима и сл. престаје да буде пука забава и манифестује се као клопка или порок који немилосрдно жртвује савременог човека. Зато је и наслов књиге морао да буде упитна реченица, којом нас књижевност упозорава на опасности свакидашњице.
На трагу назирања како прошлост моделује будућност је изузетно зрела књига Пнеума Симониде Лончар, коју чине три новеле Punctus contra punctum (Дечак са шареном лоптом), Предсобље и Гле како тече жизнь наша, уланчане такође упечатљивим мотивом из домена традиционалне игре лоптом. Овде, разуме се, није реч о хорор фантастици, већ модернистичком приповедању и суптилној естетизацији аспекта времена у књизи, којим се доводе у везу различите епохе: 1825. година, спровођење колонизације после Другог светског рата, па до савременог тренутка из ког се реферише на књигу Малиново (1996) Николе Путића. Ако пнеуму схватимо као животну снагу духа живота, покретни принцип свеукупне природе, па и Свети Дух који је изнад материје, а који потенцијално испуњава лопту, дајући јој конкретан облик и смисао – онда ударање те лопте о тло може да значи одскок у следећу темпоралну раван књиге, тј. следећу новелу. На тај начин, готово филмском техником, симболичким ударањем лопте као резом, списатељица је организовала књигу у смислену целину. Језик и стил Симониде Лончар разбокорен је и нимало произвољан. Иако има павићевских елемената, посебно у првој причи која кореспондира са Изврнутом рукавицом, стил није барокан, већ условљен историјским променама у језику, почев од почетка XIX века. Посебно је у том смислу упечатљива градња цркава у знаку танког и дебелог јера у Мокрину и Куману, дата кроз призму Мркаљевог Сала дебелога јера либо азбукопротрес (1810). Управо Сава Мркаљ представљен је „на платну сликара Алексића лета 1863, крајње млад и носећи у левој руци клупко или чвор зачудности свог разума и голицљивог концепта судбине: тако је настао портрет Дечак са шареном лоптом”.
Натуралистичке слике из Предсобља и лајтмотиви из Гле како тече жизнь наша могу наличити на хорор призоре, баба Реформа се упоредити са професорком Маријане Јелисавчић, али и врло упечатљивим песмама Милана Тице о „породичном циркусу”, баби и баш предсобљу њене куће. Примера ради, „Алојз Хас пружао је хартију као велику тајну која га није нарочито бринула: pneumonia. Сасвим тромо, телом моје сестре храни се надмена упала плућа, жељна детињег, здравог даха” и: „Досељени су је пронашли модру, натеклих бокова и исколачених очију, у зглобу искренута стопала чији су згрчени прсти гледали једни у друге. На прсима је држала за живота драгу јој лутку”, што је поредиво са Тицином песмом У мртвачници, где „Мушкарац-девица / пребројава / лешеве жена // иза сваке је неки траг остао”.
Ако је сликар Алексић јунак прве приче Симониде Лончар, Милка Гргурова Алексић предмет је подробног књижевноисторијског, критичког и интерпретативног истраживања Јоване Војводић. Ако се Милан Тица игра круговима, на вашару, „балерини-рингишпилу”, Маријана Јелисавчић упозорава на то да ли треба прихватити опасне сајбер игре, Симонида Лончар се лопта са историјом, породичним предањем и језиком, Јована Војводић портретише живот и књижевно дело српске глумице, чија „игра и декламовање је сасвим природно, из чега се види, да је она у стању схватити дух роле своје и овоме сходан изражај дати”, како је писано у Застави (1866). Пажња је обраћена на глумичину биографију, судбинске прилике и, нажалост, бројније неприлике, али и њене преводилачке и претежно приповедачке радове, које је некад могућно анализирати управо у светлу познавања њеног животног пута. Уз оквир Увода и Закључка, студија је, дакле, сегментирана на Биографски осврт, Књижевни рад (Приповетке, Мемоарску прозу, Преписку, Прилог) и Позоришни рад. Стрпљиво ишчитавајући периодику, преписку и рукописе који су од истраживачког значаја, Јована Војводић дала је драгоцену синтезу о Милки Гргуревој, критички и аргументовано коментаришући како досадашњу рецепцију њеног рада, тако и само њено дело. Примењујући све актуелнији аутобиографски метод у приступу, ауторка је посредно имплицирала колико је важно да се личност писца поново, али смислено, доведе у аналитички фокус, након можда погубних последица дословно и радикално примењених начела Бартове Смрти аутора. Личност писца или списатељице поседује непроценљиву ауратичност, посебно када обједињује више талената, као што је то био случај и са Гргуревом и отвара важне читалачке хоризонте, најпосле, враћа веру у књижевност и хуманитет, па и неке старинске вредности, које ваља неговати, као што је и глумица држала на зидовима у стану пиротске ћилиме, уз посве модеран намештај.
Таква је, укратко, и овогодишња едиција Прва књига Матице српске, преплет складно уклопљене ревитализоване традиције са критички промишљеном модерношћу и њеним потенцијалним химерама. Четири књиге су с једне стране слика поетичког плурализма младих генерација, али и одмерене интердисциплинарности која је обухватилa различите уметности; фотографију, сликарство, филм, позориште, музику, уливајући их у књижевност и науку о књижевности. Иако назначене везе између књига највероватније нису могле да буду намерне – креативан, научни, па и теоријски су помак који ваља мапирати у времену и простору.