Мирослав Тодоровић
ВЕЧИТА ИСТИНА СВЕТЛОСТИ
ПОВРАТНИКОВА ПЕСМА
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Црњански
НОСИХ завичајни пејзаж у себи
Док светом сам ходио
У туђини да залутао не би
Препознавах облаке што небом плове
Над завичајем су се огледали
Чуле се озгорасвитања боје
У сну сјали житни вали
О свему без речироман стих
У сутону тихом видиш сену
Живота што без песме оста
Био си –JEСИ и НИСИ
Затвараш у себи књигу успомену
На кућном прагу старац сам схватио
У пејзажу који склопљених очијугледам
Све је што сам по свету тражио
ВИДЕЛО, РУКОПИС
П(ј)есникуРанку Павловићу
ОПОРАВЉАМ се у завичајном пејзажу
Помно мотрим отворену књигу поезије
Над којом бди Небо од искона тајна
Књига преко које плове облаципоруке
Пролећни мирис траве вечности је стих
Немушти говор земље Сенка вранапреко мину
На трен мис’о грактање дописа
Шуми лишће – Шуме миленијуми
У сећању градски живот – крда људи
У лавиринтима улица ка истом месту безглаво
Живот обездушен одвија се клупко земно
Под жрвњем што свеу прах враћа
Беше ли то кошмарансан
Припрема за силазак у људском зверињаку
О томе ветром и облацима понАД рукОПИСА
Песмапоклоњење пејзажу који гледам
Гледам пејзаже који знају библију поезије
Као да нигде нисам био старац се вратио
Слуша зелену радостпролећа
Чује зиму у себи што белином црномсвепрекрива
СВЕ ЈЕ У НЕНАПИСАНИМ ПЕСМАМА
СВЕје у ненаписаним песмама
Земне мрве остаци историје
Прах праху Векови између тренутака
Понад свега шум и трава
Све је у ненаписаним песмама
Животи који су били и који ће бити
У тамном вилајету светли Ништа
Оне сене у летњем мраку ја и ти
Плач дечји и потоњи дах
Шум крила зора у Трешњевици
Златасти прах првог и потоњег дана
Све је у ненаписаним песмама
Кап росе у којој ће космос сјати
И земља и небо што је над нама
Што живиникада нећеспознати
Све је у ненаписаним песмама
Чују се крила и космичко плава
Понад свега шум и трава
ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА
„Не знају живи
Све о животу, већ мртви“*
Али мртви о томе не говоре
Док живи пишу у страху
Од смрти која не издаје
К. Џангиров
НАСЛАЊАМ штапна камен
На камену епитаф имемоје
Стигао сам светом ходећ довде
Затворила се круг књига
Чује се гавран умагли јесењој
У мислима песме живот тачка
Грудва земље овде
Између две бројке
У црти црнојживота опис
Опис је земља јер све зна
И песма што видик је оном
Што ће узетиштап
И ходећ на исто место стићи
С песмом што светли понад горау овој
Тајна овоземаљског живота
Земље свеЈезик
Света овог тишина камен
Слова потоња на овом држи
Пламичак свеће и векова трепер
Амен белине
У празној плавети небеске пунине
Између две бројке света овог истине
ВЕЧИТА ИСТИНА СВЕТЛОСТИ
ПРЕЛИСТАВАМПолитику
Читам вести овде ником потребне
На очевом гробу и сећам се
Негда његовог читања новина
Још чујем ехо речи
Од памтивека прича иста само рђе друге[1]
Не требају овде вести из света
Облаци су поруке које позно разумем
Шум лишћа вечита истина светлости
Све што животу после свега треба
У жубору је горског потока
У хују ветра понад гора се чује
Седим на камену очевог гроба
Одавле се све гласније види
Чујеш и оно што мислио си да не постоји
У пејзажу сбрдима што се у даљини плаве
И чини да су оно што нису
Небеске плавети опис усветишем обрису
Овде је тишина најгласнија
Мисао песме све на други начин чује
Памтирелигију траве уписује
Траве штосве у окриље своје прима
Осећам везу небеског и земаљског пејзажа
С мојим стиховима између
Пуним молитвене тишине
Прене ме из свемира вечности шушањ
Онај што знак је намернику
Засталом да ислово своје огледало чује
У пејзажу с брдима и стихом у висини
Са свим прецима и потомцима
Што причине се у привиду свега
Тако јасном овде на гробљу
Свеловини
[1]Очева мисао