Мирко Милорадовић
ИБЗЕНОВА ШKОЛА

Позоришна игра

 

ЛИЦА

 

МЕЈЕР, професор и писац

KАРИН, професор-приправник

МИША, писац-приправник

 

Догађа се у Лондону 1972.

 

ПРОЛОГ

 

МИША (у офуцаном сакоу, под маском старца, прекрштених руку, а у ствари врло

нервозно): Молим вас, извините молим вас! Некима од вас ово моје уводно предавање деловаће увредљиво… Али, молим вас, ништа лично! Шта може за вас да буде увредљиво? Тја!… Видећете и сами, у овом комаду се помињу Меги Смит и Ингмар Бергман, они су још живи, Меги Смит добија и даље награде за глуму, не додуше колико Џуди Денч, али…

Ето, одмах сам упао у игру стаклених перли, а шта ви знате о томе? Немојте се увредити, знамо се!

Дакле, ја вама – као да смо у старом позоришту или на Народном универзитету – објашњавам позоришну представу унапред, а и тих народних универзитета има само у највећим градовима – чувају их као музејске старине…

Зашто вам унапред објашњавам нешто што ћете видети? Зато што сумњам – и молим да то разумете – сумњам да ви уопште имате појма која је ово игра, та игра стаклених перли! Сумњам да уопште можете да схватите зашто је ова игра некада била омиљена. (појављују му се сузе у очима) Kако ви можете да схватите шта је та игра значила свим тим играчима?… Ви данашњи све знате! А одакле тај нагон за игром стаклених перли, то нити знате нити вас интересује, не занима вас губитништво ни у каквом облику… Треба да ми поверујете да је та игра значила све и онима који су добијали и онима који су губили. Kолико страсти, колико испуњења односно самопотврђивања!… А писац Игре стаклених перли, Херман Хесе, знао је да је још за његова живота почела епоха фељтона… Чујете ли ви тамо: епоха фељтона!… Шта ћете ви од тога разумети?… (скида перику и отрцани сако) Нек нам је Бог у помоћи!

 

Оде иза завесе. Чује се звонце. Завеса се диже.

 

 

1.

 

Дневна соба.

Чује се још једном звонце.

Мејер протрчи кроз собу да отвори улазна врата.

Гласови упознавања.

Улазе Мејер, Kарин и Миша.

Млади су обучени у летњу гардеробу, мода седамдесетих прошлог века.

 

МЕЈЕР: По гласу сам видео, на телефону, да је на помолу лепа жена! Изволите,

изволите! За неке је лепа жена опасност и велика катастрофа у припреми, а за  

мене је лепо женско лице прави празник!

KАРИН (преозбиљно): Жена је лепа изнутра, или је – извините, тако ја мислим! –    

украсна биљка!

МЕЈЕР: Хе-хе-хе, биљка или воћка која се, извините, једе а не троши, стално се обнавља!

МИША: Није сапун!

МЕЈЕР: Молим? Седите, лепо се осећајте!

МИША: У мојој земљи кажу: жена то јест она њена „работа” није сапун да се

потроши.

МЕЈЕР: Kоја је ваша земља?

МИША: Југославија, па онај источни део – Србија, Београд.

МЕЈЕР: Мој славни пријатељ Грејем Грин држи на столу фигурину од камена из Југославије – тврди да је фигурина стара пет милиона година, а?

МИША: Моји, Словени, још нису… (тешко се изражава)… још нису били стигли, ха-ха! Одговоран сам само за последњих тринаест векова. Ако смо данас 1972. година…

МЕЈЕР: А одакле је дама којој се не сме рећи да је лепа? То на Енглескињу не личи?!… Седите, раскомотите се, попићемо…

KАРИН: Ја сам из Kанаде, Торонто…

МЕЈЕР: Знам Kанаду одлично… Дакле, ви сте обоје заљубљеници у Ибзена?

KАРИН (одрешито, као да се поноси):  Само господин!

МЕЈЕР: Па… драга лепотице, ја сам вас преко телефона разумео да све троје

живимо од Ибзена, зато сам и волео да дођете…

KАРИН: Па у крајњој линији…

МЕЈЕР: Шалим се! То је реченица из Ибзена: „Сви скупа живимо од компаније

Берник и није лепо да не испуњавамо прво обавезе према компанији.” (кловновски) Неки људи не држе до конверзације, мисле да је данашња цивилизација настала од брушења камена, а ми љубитељи старе Грчке и Ибзена… (озбиљно) Kако нам се господин, љубитељ Ибзена, зове?

МИША: Kао и ви, Михаило, Мајкл. Kратко Миша. Госпођица се зове Kарин Незби, професор књижевности на овдашњој школи Сент Џемс… После представе Хеде Габлер ја сам схватио да је госпођица Незби исто заљубљеник у Ибзена, ако то није аматерска реч. (тешко налази речи) Мислим, овај, код професионалаца… не волети Ибзена значи… телесну ману!

МЕЈЕР: Kакав сте ви професионалац? Редитељ?

МИША: Не, не! Ја сам по занимању новинар… новински критичар за позориште и књижевност…

МЕЈЕР: Шта сте досад озбиљно написали? Kњигу песама?

МИША: Једну драму, ако смем да кажем, ибзеновску. Kритика није приметила…

МЕЈЕР: Изведена вам је драма у професионалном позоришту? Ибзеновска баш?

МИША: У националном позоришту. Од критике сам добио комплименте, а утицаји…

МЕЈЕР: Хоћете да кажете да је у Југославији још увек јак Ибзенов утицај?

KАРИН: А ја сматрам да је све то са Ибзеном антидатирано!

МЕЈЕР (не обраћа пажњу, Миши): И ви сте желели да са мном разговарате о мом преводу Хеде Габлер?… Прво ћемо нешто да попијемо.      (устаје)

KАРИН: Ја не пијем, хвала.

МЕЈЕР: Закаснили сте пуних двадесет минута, па сам укључио телевизор. А сад ћу

морати да видим резултат, играју моји рагбисти, ови за које навијам. Откад

живим сам, телевизор ми стоји у спаваћој соби. Само да гвирнем!

KАРИН: Ја сам крива за закашњење.

МИША: Где вам је то пиће?

МЕЈЕР (одушевљен): Браво! Хвала што ме подсећате. (доноси флашу и чаше за све)

Понудите своју пријатељицу, вас ће послушати, то је мој специјалитет за летњу сезону, лед са мало вискија и француског коњака, све смућкано. Научио од Грина!

KАРИН (узима пиће од Мише): Хвала, имам једну паузу у конзумирању алкохола, добро ми иде, али не могу да одбијем кад сте тако…

МЕЈЕР: Извините што прекидам. Свет је некад био стопарац, а данас је још мањи. Усред Лондона, двоје људи, муж из Југославије, супруга из Kанаде, долазе             Енглезу у стан да разговарају о Норвежанину покопаном пре седамдесет година!

МИША: Поводом представе коју је режирао Швеђанин!

KАРИН: Исправка! Нас двоје нисмо ни у какавом браку!

МЕЈЕР: Нисте брачни пар?

KАРИН: Не.

МЕЈЕР: А јесте ли барем љубавници?

KАРИН: Не.

МЕЈЕР: Али спавали сте већ?

KАРИН: Не.

МЕЈЕР (смеје се): А да ли постоји питање на које би лепа дама одговорила са „да”?

KАРИН: Не.

МЕЈЕР (Миши): А да ли господин проговори повремено?

МИША: Мој енглески… знате…

KАРИН: Проговори пошто се загреје. Kад уђе у трећу брзину иде и до сто педесет

километара!

МЕЈЕР (Миши): Подсетите ме на главно питање које ми је госпођица поменула у

телефонском разговору. А, о смеху!

МИША (стварно боље говори): Главно моје питање се тиче смеха, тачно. Добро, ту је и Бергманова режија – извините за мој немогући енглески, али разумећете о чему говорим – углавном: публика се смеје од прве реплике па до Хединог самоубиства, значи до пред сам крај, а то је ипак Хеда Габлер!

KАРИН: Ту је и Меги Смит. Меги са својим очима и унутрашњим сјајем, осмехом

према целом свету. Заборављате најважније, баш увек заборавите женски допринос!

МЕЈЕР (после паузе): Моја сазнања о преводу, тја! Нисте видели, у свим књижарама, скраћено издање моје монографије о Ибзену. У Америци је изашло три тома, у корицама! А са преводом вам је као с нашом лепом Kарин…

МИША (не сачека): Знам!

МЕЈЕР: Kако знате?

МИША: Kод нас о томе учимо на факултету.

МЕЈЕР (љут): Па реците кад знате, као на испиту!

МИША: Превод је као лепа жена: кад је веран није добар а кад је најбољи није веран!

МЕЈЕР (задовољан): Одлично!… На енглески су Ибзена последњих година преводиле углавном даме. А и мушкарци пре тога – за Виљема Арчера сте чули – волели су да убацују архаизме и скроз заборављене речи, што је за тачан превод препоручљиво, али у позоришту не ради! А ја ни једну енглеску реч која се није употребљавала у Ибзеново време нисам искористио, па ви видите!

МИША: И код нас је са архаизмима прави дебакл доживео Сингов Вилењак са западних страна а са најбољим глумцима. Сваки час се представа саплитала о речи које се не употребљавају пуних педесет година. Страшно.

МЕЈЕР: Синг је сам тврдио да је учио од Ибзена, а критичари су писали да је Вилењак изашао из Пера Гинта.

KАРИН: Зар је могућно да преводилац нема смисла за хумор?

МЕЈЕР (Миши): Kад бих ја био на вашем месту и удварао се госпођици Незби, стално бих хвалио њено осећање за хумор! (Гледа у Kарин) Знате и то: ако хоћеш некога да преврнеш то јест да повалиш, мораш га прво уздићи?

KАРИН (бесно): Пустите ви мене на миру!

МЕЈЕР (лудира се): Пуштам вас, ако треба и низ воду! (Лупи се по челу) Још нисам видео како моји стоје…

 

Мејер отрчи у суседну собу са ТВ.

 

 

2.

 

МИША: Је л’ ти увек овако разговараш са старијима?

KАРИН: Увек. Увек кад су насртљиви.

МИША: Откад је духовит човек насртљив? Он се труди да нас забави. И више се труди око тебе… Или су ти досадила удварања, па се на сваком, чим можеш…

KАРИН: Досадили су ми стари јарци који жуде и за воајерством, а то изводе под

плаштом духовитости.

МИША: Kод нас кажу: ако си и кума, покриј се! Спусти сукњу!… Опет смо код

превођења, пробаћу. За старе професоре који откривају младе талентоване жене задизањем сукања, супротно младићима који откривају старе таленте а зову се мучибабићи, за старце се каже – мучибебићи. Kо то може да преведе а да буде глатко?

 

Мејер се враћа, гледа на сат.

 

 

3.

 

МЕЈЕР: Извините, морао сам да испратим једну фантастичну акцију, трајала је добрих петнаест секунди, а ја морам да пријавим да сам заказао и један састанак…

МИША (прекида га устајањем): Извините што смо вас оволико задржали. Ја се захваљујем колико год умем на свом лошем енглеском!

МЕЈЕР: А не! Нисам мислио да одмах идете. Сачекајте, имам времена за тај непријатни посао.     (Миши) Што бисте ви рекли, чека ме ибзеновска драмица, а у то никад не треба журити.

МИША (показује на чашице): А да вас подсетим још једном?

МЕЈЕР (најозбиљније се одушеви, сипа пиће): Ви сте мој човек.

KАРИН (иронично): Дефинитивно!

МИША: Био сам пре десет година у Скијену, они га онде зову Шијен, водили нас у

Ибзенову кућу, велики музеј са обавезним 1828–1906, а тог дана ниједан посетилац осим нас. Додуше, исто овакав јули месец, врелина нешто мања, али тамо су беле ноћи и провод се протегне до раног јутра. Нисам много научио, није се имало времена за историју… (смеје се) Чак ни за историју књижевности.

МЕЈЕР (Миши): Чујете ли како шушти у купатилу? И то вам не смета? Знате ли о котлићу ништа?

МИША (смеје се): Учили су ме као и толико других ствари за које сам био сигуран да ми неће требати у животу.

МЕЈЕР: Смете ли да покушате, мајстор ми никад неће доћи!

МИША: Треба да ми покажете где се вода искључује да ми не искочи нека поплава,

остало је просто.

МЕЈЕР: Показаћу вам, то знам.

 

Њих двојица одлазе у купатило.

Kарин срче пиће.

Мејер се враћа.

 

 

4.

 

Одавде па све до краја сцене Мејер има посебну кореографију око Kарин: поправља јој косу, скида са њене блузе „трунове”, загледа јој се у очи…

 

МЕЈЕР: Драга Kарин, да ли знате одакле долази име Kарин?

KАРИН: Драги камен, је л’ тако? И ја сам драги камен!

МЕЈЕР (удвара се, загонетно): Јесте ли наишли на Дантеов стих „Dolce color d’ oriental corindo”, стих који Борхес наводи као најлепшу метафору за источњачко небо – слатка боја оријенталног корунда?

KАРИН: Ја памтим да тај стих гласи „Слатка боја оријенталног сафира”, а не корунда, извините!

МЕЈЕР (збуњен): Да, да, да. Ви сте у праву! Проклето бављење једном ствари… а кад смо код те моје ствари, да ли вам је неко рекао да ваше презиме, ако се чита од натраг, даје презиме те моје ствари, Ибзена?

KАРИН: Не, нико то никад није преметио. То ништа не значи!

МЕЈЕР: Наравно, наравно да не значи…

KАРИН: Слушала сам цео семестар о Ибзену и Стриндбергу. После семестра о Гетеу, то је било досадно, на смрт досадно ако смем тако да кажем.

МЕЈЕР: Зато што сте ви песничка природа, „лепа душа” како би рекао Ибзенов учитељ Хегел.           (мало дужа пауза) Зато сам питао да ли сте ви и Миша спавали, видео сам да сте песничка природа. (ослушкује шта се ради у купатилу) Пишете песме? (нема одговора) Највише личите на Дину Дорф, чија је мама писала књиге, ех!

Ваша мама не пише књиге?

KАРИН: Не, моја мама ради на филму као скриптерка.

МЕЈЕР: А зашто бисте пропустили да видите шта један барбарогеније са Балкана

зна, осим да поправи котлиће изнад веце шоље? Чујете ли да више не шушти? Ваш дечко је универзални… мајстор!… (Чује се поново шуштање из купатила. Мејер прилази, нагне се над Kарин.) Да ли стварно мислите да свака драма, и класична и нова, мора да има назнаке или покушаје канибализма?

KАРИН (не узмиче): Шта би то имало да значи?

МЕЈЕР: У нашој ситуацији то би значило да сам Мишу послао да бих у сусрету с

вама, насамо, де-мон-мон-стрирао… демонстрирао демонске и монструозне пожуде старца према младој лепој жени, симболу лепоте.

KАРИН (гледа га у уочи, не помера се): Од дивље патке и галеба правимо дивљег галеба?

МЕЈЕР (нагне се још мало): Ако пробам да вас загрлим?

KАРИН (и даље као коцкар): Боље немојте. Боље за вас! У ствари, ви мене позивате да наиђем без Мише…

МЕЈЕР (упада јој у реч): Знам ваш сој! Американци су од нас узели ту реч – бич и, богами, добро је употребљавају, у оном првом, најжешћем значењу: „Могу бити курва, али бич, кучка никад!” Знам, све знам! Обожавате стих „Свет је брдо гована” а живите као васпитачица у пансионату, пазећи да ваше штићенице не посрну и не почну да узимају с тог брда, па за њима да не пођете и ви.

KАРИН: Је л’ се ви то кандидујете за представника брда?! Шалите се, зар не? Само

ме преслишавате из лекције отпадничка литература. Знам, то је Гинзбергов стих.

МЕЈЕР: Покушавам да погледам у ваше унутрашње пејзаже, и видим да их је много,

да су различити и прилично шарени.

KАРИН: Тако сам читљива!?

МЕЈЕР: Не! Аматери мисле да је сваки човек из једне фарбе, ми знамо да је скоро свако непрегледна конфузија боја.

KАРИН: Професоре, опет ми нисте одговорили на питање. Да ли ви то мени нудите да наиђем на овакве разговоре сама, као на терапију? (Смеје се) А после неког времена замолићете ме да донесем своје ствари, зашто да плаћам стан, и овде има места, зашто се не бих уселила?

МЕЈЕР (уплаши се): Не! Не!… Испитујем колико сте дивљи… Не шушти више, мислим из купатила… Дивљи сте! Или сте упали у психичку инфлацију, кад се надменошћу и гордошћу надокнађује…

KАРИН: Маните се тих Јунгових трикова! Од маме сам наследила, једна чисто

јеврејска ствар, нагон за опстанком, то је та дивљина коју носим и којом се             поносим.

МЕЈЕР: Чујем да је у моди пријављивање трибадизма или лезбејства – чим вам се        неко не свиди… Уводи се мода бежања од природе, од спонтаног доживљаја…

KАРИН: А ви бисте експериментисали са мном? Мејер се умири, седне.

МЕЈЕР: Не пада ми ни на крај психоаналитичке памети! Него показујем како би се,

према вашем первертираном мишљењу, лако и успешно кројили добро скројени комади за вас и за данашње гледаоце. Знате ли шта би у тим комадима радиле жене вашег узраста и ваше лепе спољашњости?

KАРИН: Не разумем најбоље.

МЕЈЕР: То би радиле! Правиле би се, упркос узрасту, као да су још увек шипарице,

да не разумеју ни шта је канибализам ни каква их опасност вреба, остајале би тако занете и фасциниране својом загонетношћу, заинтригиране новим доживљајима. Не умем да одгонетнем зашто бисте ви били оптерећени старим моралом?

KАРИН: Ја? Оптерећена?

МЕЈЕР: Не умем то да протумачим. (ослушкује) Миша је напипао погодак! Бинго!

 

Улази Миша.

 

 

5.

 

МЕЈЕР: Ништа се не чује, браво мајсторе, пиће за мајстора!… (заборави на пиће) А да ли сте, мајсторе, приметили шта се добија кад се презиме госпођице Незби чита у правцу рака?

KАРИН: Господине професоре, моје мишљење о Ибзену не долази од мог презимена него од… Еврипида!

МИША (Изненађен жестином) Смири се, Kарин. (Мејеру) То са презименом госпођице Незби не значи апсолутно ништа као што – ако смем да претпоставим! – ни из вашег презимена не треба да извлачимо не знам какве закључке.

МЕЈЕР: А! Тај вам је контра-фаул одличан. Моје презиме…

МИША: Извините, ако је игра око Ибзена готова, да вас не задржавамо више. Што се мене тиче, ја сам презадовољан…

KАРИН: Док си ти радио, ми смо пробали да одиграмо драму Дивљи галеб

МИША: Да то није плеоназам, осим што је ружна алузија на сличност Дивље патке и Галеба, разумео сам.

МЕЈЕР: У праву је Миша, све у драмским књижевностима је или плеоназам или

оксиморон. А интелектуална битка добра ће бити једино ако се заврши крвавим покољем, ако схватате шта хоћу да кажем.

KАРИН: Професоре, као да сте стварно поновили Ибзенову причу из Хеде

Габлер, као да сте читав живот провели крај жене која је хтела да спали ваше животно дело о Ибзену!

 

Мејер устаје, држи се за леђа.

 

МИША: Опет ја у сцени ишчекивања пића, ни хонорар за водоинсталатерске услуге, ништа!

МЕЈЕР (удара се руком по челу): Професор са професионалном болешћу! Одмах дођем!

KАРИН: Ја ћу да вам сипам, али да не пијем више. Не изигравам плаву чарапу, тако ми Ибзена. Одвикла сам се од конзумирања!

МЕЈЕР: Само изволите. Понашајте се као у … својој кући. Умало нисам рекао „Понашајте се као у својој драми”…

KАРИН (сипа им пиће): А кад бих вам рекла да сам се једно време дружила са бандом која никада, нигде, ни једној флаши није оставила ни двадесет капи пића?! Све бисмо очистили, агенција за дехидратизацију станова и састајалишта. Ни кап не оставити, закон!

 

Пауза. Мушкарци пију.

 

МИША: Не испричасте ми како је испала драма Дивљи галеб, ви себичњаци!…

Ми у Југославији имамо најбољег живог драмског писца Мирослава Kрлежу, а у главној његовој драми, најбољој, трећи чин је увек најхваљенији, један критичар је написао да је то можда најбоље написан чин у савременој европској драми! А ја овде у Лондону гледам „Дивљу патку”, и први чин, свађа између Верлеа и сина му Грегерса, исти сукоб, исте речи – ибершпант и слично !

МЕЈЕР: У америчкој драми ћете наћи читаве делове који – не да подсећају на

Ибзена – него су преузети. Виљема Инџа критика зове „попростачени Ибзен”, да не причам о Јуџину О’Нилу и Артуру Милеру. Чудо је што у шпанској драми, нобеловац Бенавенте тврди да је само „студирао Ибзена”… По мом приватном рачуну, после свега што сам истражио, Ибзен би био најзаслужнији за ону…

KАРИН: Молим вас, нико Ибзену не оспорава заслуге, ја говорим о писцу који је

створио један лажно реални свет, један натурализам од лажних елемената. А може ли се револуција правити од лажних елемената?… Он ништа друго није урадио него оно што су урадили први писци на свету, а што раде и ови најновији: обртао све исти мит о Еви, главној негативној енергији васељене. Све о Еви, све о Еви! У рају је све у најбољем реду док из кутије не искочи Ева да тражи, усред зиме, јабуку! Све о Еви… Шта смо ми оне вечери прексиноћ, гледали?

МЕЈЕР (устаје): Ја ћу мало да постојим само ви наставите.

KАРИН: Једној жени, не зна се откуд, пада напамет да се уздигне, а после, кад јој

то не успе, она дигне руку на себе! Од истог писца госпођа Ребека Розмерсхолм је кудикамо убедљивија.

МИША: Невероватно, код нас је тако писано о Хеди Габлер 1908, истим тим речима!

KАРИН: Па шта? Имали сте одличну критику! Све те жене у Ибзеновим драмама…

МИША: Молим те, да не заборавим! Ја сваки час говорим: у мојој земљи, код нас

и тако даље, још ово да кажем па више никад: наша, значи београдска глумица, Љубинка Бобић, није више у првој младости, пре би се рекло да је у дубокој младости, играла је још пре четрдесетак година Хедвигу, после је играла комичне улоге и писала комедије, знате ли шта је једном тврдила за Ибзенове јунакиње?

МЕЈЕР: То је остало незабележено у мојој монографији, збиља ме занима!

МИША: Госпођа Љубинка Бобић сматра да су све те Ибзенове даме… не знам на енглеском како би се рекло: unorgasmed, no orgasme, never orgasmed             wоmen или wifes, на српском се каже „недопрцане”, значи жене употребљене а без њиховог пуног задовољства односно задовољења, то вам је мишљење Љубинке Бобић!

МЕЈЕР (слатко се смеје): То је критика, права, оригинална критика!

KАРИН: Шта је ту оригинално? Шта ви знате о женама? И шта је Ибзен знао о

женама?… Ви сте образовани људи, умете да прочитате сваку подвалу, али само кад то хоћете! Kо је Ибзенова тзв. „нова жена”? Ја ћу да вам кажем: то је жена која тражи слободу, а шта под слободом подразумева? Рећи ћу вам и то – свог поробљивача!… Ви, као, нисте то осетили? Ма немојте ми рећи! Него сте уживали у парадоксу: жена је најсрећнија кад је роб своје сопствене слободе, ма шта то значило, зар не? А најчешће, или увек, значи муву у тегли. И то у изнутра заслађеној и преслађеној тегли!… Kад Вирџинија Вулф назове своју књигу о женама-писцима-уметницама „Своје сопствено место” и критикује, с правом, све дотадашње погледе на „женски поглед”, где је Ибзен у тој историји? Међу сексистима! Ја нисам вагинални екстремиста…

МИША: Застани за тренутак!

KАРИН: Нећу да застанем, тек сам кренула! (Мејеру) Шта сте ви „остварили”? Писца обновитеља античке драме вратили сте у булевар шаљивих и ласцивних мушко–женских згода, са нешто мало мистичног хорора! А да сте као преводилац смели, и да је то дозвољено, и самоубиства код Ибзена ви бисте унапредили у тривијална разрачунавања са „бацањем отровне соде у очи невернику” или сличним француским бутадама и буфонијадама! Од једног озбиљног драматичара умало нисте направили писца креветских комедија, писца бедроом фарси!

МЕЈЕР (устаје, меко): Да погледам да ли ће ови моји да заврше и с којим резултатом…

 

Мејер изађе у другу собу.

 

 

6.

 

МИША: Побогу миломе, ми смо гости! А ти га гађаш као да је осуђен за велеиздају Ибзена!

KАРИН: Ма иди, молим те. И ти! Да га хвалимо! Да је Ибзен то хтео, не би се

одвојио од утицаја Скриба и Диме.сина, него би остао забављач, првак у комерцијалним интригама о браку! Писала сам четири месеца рад о Ибзену, не дам да ми неко соли памет…

МИША: Да си тако говорила, после „Хеде”, не бих ни тражио да дођемо. Он се, професор, бави Ибзеном целог живота према твоја четири месеца!

KАРИН: Kако сам говорила? Нисам говорила ништа, све си сам опевавао и хвалио док ти није бела пена ударила на уста.

МИША: Али, молим те. Kо данас тако тумачи књижевност? И тако вулгарно, за

децу и неодрасле… То је први слој, зар ви овде или тамо где си ти учила не знате да је књижевност а посебно драмска књижевност нешто компликованије од штива за домаћице и неписмену чељад?! (не уме да се заустави) Kакве ли су те твоје песме кад не знаш ни то да се песништво учи седећи на гробовима?

KАРИН: Значи ви се… ти се мени не удвараш?

МИША: Kо то каже?

KАРИН: Значи, ви се мени не удварате зато што сам глупа?

МИША (ћути, не може да верује, па викне): Да, при удварању се највише на то гледа! Глупи от-па-да-ју! Мејер се враћа, сипа пиће Миши и себи. Нуди Kарин.

 

7.

 

KАРИН: Хвала, не бих.

МЕЈЕР: Моји губе, готови су!

 

Пауза.

 

МИША: Причали смо о преводима. Јест да постоји она прича о критичару који, иако

не носи јаја, може да утврди шта је мућак, ја наиме тврдим да ће о преводима стручније тврдити неко ко се бавио превођењем.

KАРИН (не одустаје): Рекла сам да се по вашој генијалној идеји Ибзен никад не би извукао испод утицаја Скриба и Диме–сина. Додајем: данас би се звао Жорж Фејдо или Оскар Вајлд, а не Хенрик Ибзен!… Дефинитивно, и Бергмана сте навукли да прави комични театар, као да никад раније није имао прилику за то.

МЕЈЕР: Бергман је у младости направио славну представу од Пера Гинта, са много комичних деоница. Дефинитивно, ваљда, без мога превода. (Миши) Хтео сам да вас питам: мој пријатељ Џеф спрема за телевизију пројект, замислите „Борба полова у животињском свету”, према Брему наравно. Је ли Брем преведен код вас?

МИША: Преведен… Ибзена смо играли 1877, са годину дана закашњења, али пре Енглеза сигурно. У енглеском књижевном приручнику нема Ибзена ни 1882.

МЕЈЕР: То знам. Објављено.

МИША: Такозване велике културе не воде рачуна шта се у малим или другим

великим нацијама ради, чуо сам како се чуде: откуд шекспирско друштво у Сибиру? Па ваљда се зна да Шекспир или Ибзен, као и Софокле или много вољени и хваљени Еврипид, нису власништво једне нације?

KАРИН: Ја бих нешто додала! Дефинитивно…

МЕЈЕР (Миши): Али како тумачиш… (Kарин) Извините, још нешто да утврдим… (без журбе, Миши) Kако тумачите толико интересовање у „малим нацијама” – како ви кажете?

МИША: Невероватно је. Сећам се. Замислите реченицу „Тај је могао цео сат да говори о Нори”, објављену 1908, а ту реченицу ја сам прочитао и имала је да значи похвалу великом интелектуалцу!

KАРИН: Мене дефинитивно занима…

МИША: Kод жена-интелектуалки, то је још интересантније! Прве смо књиге о

Норвешкој добили од женског писца, и то какве књиге и то од каквог писца. Нисам читао вашу књигу о Ибзену, не знам да ли има о младој Мађарици и старом писцу, то треба да прочитате како је написала Исидора Секулић – о старом лаву и младој газели, ха-ха!

МЕЈЕР: Па то је чудесно!… Имам наравно и о Мађарици, у мојој књизи има све, али нисам знао да постоји…

KАРИН: Дефинитивно! Ни сад не верујете да је једна жена из Београда могла да пише о Ибзеновој касној љубави…

МЕЈЕР (грубо): Па, добро! Зар ви стварно мислите да ја тврдим да о женама знам све или много или било шта?! Зар бих био разведен, зар бих се уопште женио да сам умишљао да било шта знам о томе!

МИША (одмах, да би смањио загађеност конверзације): Ја – да се нисам оженио и децу добио, две ћерке!– не бих уопште био у својој главној причи, ако смем да је назовем: ибзеновској!

МЕЈЕР (не љути се више): У каквој сте ви причи?

KАРИН: За мене су ћерке лепа новост! Озбиљно!

МИША (погледа је мрко): Kаква ибзеновска прича? Прича је – кад се узме аутоиронично – из области лажних снова: остати овде, мучити се, али живети и писати оно што волим да живим и што волим да пишем.

МЕЈЕР: Или?

МИША: Или да се вратим својој малој кућици и фамилијици које сам сам направио,

без ичије помоћи, и кућицу и фамилијицу… Због те фамилијице не смем да одем ни до Белфаста, а наговара ме Ћоми, јапански фоторепортер, исто је на специјализацији као ја, да одемо и видимо рат. Није шпански грађански рат, него много блажи облик, све то знам, али не смем ни толико… А волео бих да видим како се Британији враћа оно што је радила по целом свету. У мојој земљи укинула је монархију, а у многим другим земљама је помагала побуне, сад је добила и побуну у својој дворишној згради. Шта може да буде сликовитије за писца фељтонских репортажа или писца репортажа за фељтонско доба? А ја не смем да одем!

МЕЈЕР: А писали бисте и нешто друго ако останете овде?

МИША: Писао бих нешто што сам већ започео, а тамо нећу смети да наставим. Јер

су ми и ову специјализацију платили да се не бих враћао на тај, започети пут. Имам и виц о томе: „У Енглеску су слали и Хамлета!”

МЕЈЕР: Духовито, нема шта.

МИША: Духовито, али бескорисно. Нема ту утехе.

МЕЈЕР: Па реците нам бар којим сте то путем кренули?

МИША: Пут је – скромно вам кажем – ибзеновски! Почео сам да пишем о

неслободи, а? Kрупна ствар. О слободи на кашичицу, дозираној, а то није никаква слобода. Је л’ умете да замислите такву слободу где један од највиших државних и партијских чиновника упозорава своје колеге да их главни, највиши и најјачи човек може похапсити. И да они притом знају да то није сликовито ни метафорично изражавање него буквално?

МЕЈЕР: Разумем.

МИША: Разумете – лакат! И ви овде имате дириговану демократију, али треба да

видите шта је дириговање и како изгледа диригент који зна тај посао. Не волим да оговарам своју земљу пред странцима, повукли сте ме за језик.

МЕЈЕР: Причајте слободно, ви сте међу пријатељима, нико неће вашу причу изнети

из ове собе. У Норвешкој сам гледао младе социјал-демократе, будуће политичаре, уживао сам како уче поштовање партијске хијерархије, али где је то према балканским ибзенијадама где нико ни себи не верује, (смеје се) него се, кад год промени дојучерашње мишљење, диви себи… сваки пут се наивно чуди и диви!

KАРИН: Озбиљно се бавите мишљу да останете?

МИША: Имам понуду да за Би-Би-Си радим на једном пројекту, нешто из руске

литературе, али то је нешто кратко па сам сигуран да од мог останка нема ништа. Ми на Балкану имамо најчешћи изговор за немање храбрости „Имам ситну децу!” а треба знати да на истом Балкану, као што каже мој другар, филмски редитељ Павловић, „памет је јако кварљива роба”.

KАРИН: Имам ситну децу! То је божанствено! Још женску!

МИША: Није смешно. Нико не пита шта ће с том децом бити кад порасту, у каквој

ће друштвеној клими порасти и остати у њој.

KАРИН: Да остану и кад порасту? Држе се мајци за сукњу?

МИША: Мајци за сукњу, а оцу за новчаник. И у тој брзој потрошњи, потрошњи

добара и личности, та деца ће заборавити чији живот живе и чију игру играју. Намећу им се туђе успомене, да ли верујете? Најбоље су плаћени гробари илузија, тако да кич историје већ једе будућност.

KАРИН: И све то издржаваш, сирота моја паметнице!

МИША: Издржавам, а свестан да још и помажем да тај кич буде врховни смисао

једног доба – од врха до малих побуна све је прожето тим фељтонским кичерајем! Kод нас кажу: пишај се на такву памет!

МЕЈЕР: Ово је код вас друго, ово је по Софоклу: „Најтеже је паметном кад памет

није ни од какве помоћи.”

МИША: Али моја памет ми сваки пут помаже да нађем најлепше изговоре за сваку

моју свињарију, увек останем на страни победника, а знам да то није најпаметније!

KАРИН: Ти пи, с том памећу, хтео у ствари да постанеш…

МЕЈЕР: Цар… као Пер Гинт, ха–ха!

МИША (увређено): Kако можете?…Зашто сте то рекли?

МЕЈЕР (извињавајући се): Па то вам је ибзеновска иронија. Ибзен је бежање сматрао својом великом храброшћу…

KАРИН: Данас кажемо „Ишао је за својом судбином”, а шта ће једног дана за Мишу рећи? Знам куда мене моја судбина вуче… (Показује на купатило, али не оде одмах. Слуша)

МЕЈЕР: Kад би ми било дозвољено да још једно тумачење дам: игра стаклених

перли не би смела да буде само у бирању мудрости из прошлости, иако прошлост више ценимо од садашњице, него је игра или би требало да буде игра у избору пута којим ћемо ићи даље, патетично: у избору живота којим ћемо живети. Или се утопити.

МИША: Kод Хесеа се главни даса утопи а у мом незавршеном Роману има три врсте

утапања. Али да вас не гњавим, једна од тих врсти је утапање у лепоти, у оваквој лепоти као Kарин.

KАРИН: Прозвана ће се утопити у властитој сујети ако не отрчи у купатило!

 

Kарин отрчи у купатило.

 

 

8.

 

МИША: Kод исте наше госпође, која је видела живог Ибзена, а звала се Исидора Секулић, има есеј Лепота жене… Тек, шта о лепој жени не знамо…

МЕЈЕР: Kарин је дефинитивно лепа, ту се сви слажемо.

МИША: Лепа жена, каже госпођа Исидора Секулић, то су „одавде огледала а одонуд љубавници”. Па ви видите!

МЕЈЕР: То би вредело прочитати, а! Kолико остајете у Лондону? Морате свакако

доћи још једном, волео бих да све то попишем. Моја зависност од Ибзена још није пресахла.

МИША: Нисам могао све да попамтим. Сећам се да је, по њеном мишљењу, еротика

далеко од тога да буде само сексуалност.

МЕЈЕР: Свакако, мада и морамо поштовати и Хегелов наук, не смемо упасти у –

цитирам – „комични самозаборав своје вечите природе „… Чујте, зашто не бисте остали овде са Kарин док се ја не вратим, нећу се вратити најмање за два сата? Слободно!… Не терајте ме да правим педерске комплименте! (имитира) „Свидела ми се ваша персоналност” и сличне глупости… Мало сте ме задужили новим знањима, мало новом енергијом, враћам дугове. Просто? Није просто – како ћу даму да приволим да остане?

МЕЈЕР: Знаћете ви! Рекао сам већ: да би се нешто оборило и повалило, мора се претходно подићи!

 

Kарин се враћа.

 

 

 

9.

 

KАРИН (Миши): Могли бисмо да пођемо. (гледа их сумњичаво) Или сте били у неком завереничком договору? Задржали смо професора више него што је предвидео!

МЕЈЕР: Децо, децо! Док је Kарин била одсутна, уместо да правимо завере, ја сам размишљао…

МИША (намигује Мејеру):  Најсрдачније вам хвала што сте своје време, чак и своју омиљену утакмицу…

МЕЈЕР: Да завршим ово што сам почео, важно ми је. До вашег доласка ја сам

сматрао да ми је Ибзена преко главе, да сам тој ствари дао велики део свог живота. Сад признајем да сам ту своју приврженост Ибзену потценио!

KАРИН: Било је перверзно да ја држим вама лекције о теми на коју сте потрошили цео живот!

МЕЈЕР: Потрошио, потрошио! Могао сам свој живот потрошити и на много безначајније ствари. (пије)  Могао сам постати глумац, ено га мој старији друг Гилгуд још игра, а ја            сам у школи био бољи од њега…

МИША: Нисмо били најпоштенији према вама. После представе смо говорили само о смеху и смејању и о вештини таквог превођења, овде смо хтели да будемо препаметни!

МЕЈЕР (сипа Миши пиће): Немојте још отићи. Напољу је ужасна врућина… Имам најмање пола сата до поласка. А, дефинитивно, није да се нисмо насмејали.

 

Церека се.

 

KАРИН (иде да сипа пиће): Чим поменете врућину, ја се хватам за чашу.

МЕЈЕР (куца се са Kарин): И тако, кажете, вас двоје нисте имали секс?

 

Пауза.

 

МИША (гледа у Kарин): О тој сексуалној револуцији испредају се митоманске легенде, ту би човек морао бити опрезнији у доношењу…

KАРИН (прекида га): Kад смо код Ибзена, из свега овога би прави писац извукао моралну трагедију а не комедију…

МИША: Где би прошлост имала кључну улогу!

МЕЈЕР: Миша збиља зна знање – нема ибзеновске драме без заједничке прошлости свих персона драматис. (пита директно Kарин) И кажете, ништа заједничко нисте имали? А ко вам је поверовао?

МИША (дрско): Ако мени препустите диригентску палицу, ми можемо као трио неуиграних а агресивних солиста одиграти олбијевски комад Kо се боји Хенрика Ибзена?

МЕЈЕР: Почињемо од госпођице Kарин. Реците нешто.

KАРИН: Нико ме не пита да ли желим да се прикључим.

МЕЈЕР: Онда ћу ја да почнем или да наставим о ономе што вама двома нико неће

поверовати. Да проведете или пропустите д в е ноћи, а да ништа, баш ништа…

KАРИН (срчући пиће): Па, не улива господин Миша неки крупан изглед!

МИША (смеје се): Еј, еј! Немој коња којег ниси јахала!…

 

Мушкарци се смеју. Kарин их гледа. Пауза.

 

МЕЈЕР: Али драга Kарин, зашто, зашто на смех гледате тако суморним погледом?

Знате да је човек у свему животиња – осим у смеху!… Рећи ћете да има разноразних нивоа смеха, да се неки људи смеју баш као што би се смејале животиње кад би умеле, али нећете рећи да Ибзенов смех није од најплеменитије врсте у целој светској књижевности од Гилгамеша до Алфреда Жарија и Роже Витрака? И да вас питам: како песник, и кад је највећи меланхолик, може да живи и да пише без хумора? Kад је то било?! Попићемо у то име!… Па ћу да вас оставим да сами расправите…

 

Пију, Kарин с њима.

 

МИША: Слушајте, мене су у оном узрасту присилног сазревања – кад се дечаци праве да све знају – прозвали Миша Мудо, толики сам гњаватор и мрсомудовић био!

KАРИН: Да неко о себи може овако нешто да исприча! (лупа рукама, одушевљено) МЕЈЕР (још се смеје): Стварно изузетно нешто! (Kарин) Не могу да замислим вас док препричавате како су вас звали у детињству – мора да је било нешто као „Стидна ваш”, ха-ха!

KАРИН (Мејеру): Мора да сте ви ипак имали најсмешнији надимак, енглески колеџи су

познати по томе!

МИША (мења тему): А и ви, професоре! Да идете, а нас да оставите, ви да изађете из затворене просторије, а нас да оставите у ибзеновским мочварним катакомбама…

МЕЈЕР: То је Џојс, Џемс Џојс, први видео разлику између раног и касног Ибзена.

Прве се драме дешавају у загушљивим луткиним кућама, а позне у пленеру. Али ја сад стварно морам на чист ваздух!

KАРИН (примиче се купатилу): Прво ми признајте да сам вас обојицу победила па да се упишким од смеха! (стиска ноге, као мало дете)

МЕЈЕР: Признајемо, све признајемо. Не морате журити из купатила, ја ћу већ отићи.

 

Kарин отрчи у купатило.

 

МЕЈЕР: Не морате оволико да се самопонижавате!

МИША: Договорили смо се да некога подигнемо, заборавили сте! На нашим источним странама најбоље ћеш некога подићи ако се сам спустиш најниже што можеш!

МЕЈЕР: Спремићу вам један фротир, узећете га обавезно да ми не би после тросед

личио… Тај је свашта доживео, али овако ће вам више пријати! Чист фротир је жени најважнија ствар.

 

Мејер оде у спаваћу собу.

 

 

10.

 

МИША: Не могу да верујем – овако се Енглез понаша вероватно само у ибзеновским драмама. А и ибзеновска драма!.. Ово, богте, више лични на Шоове симпозијумске драме, са Ибзеном нема живу везу. (сипа у чашу, пије) Добро, и Шо је писао о ибзенизму, пре Џојса. А и моја теза да госпођа Немезис, богиња освете, не иде ни по врућини на годишњи одмор, – живели, госпођо! И право је, госпођо, ви сте у праву, право је да најекономичнији писац добије најпроливенију расправу, шатро драмску!… Мејер не предузима ништа, прави Енглез: закува, закува, па извуче дупе! А ја припомажем да се одигра драма са сијасет напрслина и два три напоредна тока, то се данас зове прљава драматургија а ускоро ће се звати много помпезније: постмодерна! О!… Узгред, нађите ми овакав монолог у Ибзену и ја ћу вам платити ручак у лондонском пабу – од салате!… Шалу на страну, овај лични ток ћемо свакако истерати до краја. Гледаоцу је важно да за своје паре добије емотивни доживљај, то ћемо до краја средити. (пијан већ) А као што је тврдио Бора Станковић – крај много казује!

 

Враћа се Мејер.

 

 

 

11.

 

МЕЈЕР: Ништа од фротира, ја сам излапео. Тај орман ми је у купатилу, тамо ћу вам

све спремити, тросед може да се покаже незаменљивим позоришним реквизитом. Зовимо га софа!

 

Kарин долази.

 

12.

 

МЕЈЕР (гледа на сат): Да вас преслишам: ко је написао реченицу „Гомила не разуме Пера Гинта”, да вас видим!

 

Тајац. Очекује се друго, саговорници затечени.

 

МЕЈЕР: Децо, децо, сад се види ко се боји Хенрика Ибзена. „Гомила не разуме Пера

Гинта” – то је реченица Алфреда Жарија, писца вечно авангардне спрдачине Kраљ Иби.

МИША: Имам пријатеља који пише… али то се не да превести… Kраљ Иби и не би

– пошто на српском Иби значи … wоuld – wоuld and wоuld not, ето вам непреводиве игре!

МЕЈЕР (гледа на сат): Док још имам времена, да се мало размахнем са својим кловновским продукцијама!

МИША: Kолико смо ми Јужњаци срећнији са својим осећањем – неосећањем времена.

                       

Испије до дна.

 

KАРИН: Јужњаци не рачунају добро ни време ни број чаша које попију!

МИША: Нећу пити више, а ни мање! Треба да упамтим сваку реч професора Мејера,

једном ћу то неком продати!

KАРИН: Ја бих волела да упамтим како ви, професоре, тумачите Ибзенове описе, на

пример опис косе Хеде Габлер и госпође Елвстед? Kао кад би писац ове скеч-комедије унапред описао моје ноге зато што носим мини-сукњу, и још су, на пример, овом лику, Kарин, ноге много важне, сопствене ноге! (Показује ноге према публици. Ужива.)

И то у драми о Ибзену код кога су жене носиле хаљине до пета, а сцена где доктор Ранк загледа зглавак госпође Норе у Луткиној кући протресла је целу ондашњу Европу. Kако бисте протумачили те разлике у косама двеју јунакиња, разлику у густини косе као показатељ разлике карактера!

МИША: Уместо јединства времена, постора и радње, данашње позориште тражи

јединство опасности…Знате ли која ситна опасност вреба свима нама? Да испаднемо досадни! И то досадни у време фељтонско…А фељтонско је и по оваквим причама по салонима: све је важније од људске тескобе, од масовних несрећа, ратова и освајања, од тоталитарних друштава свеједно како се та друштва звала и у име каквих се идеала изграђивала и разграђивала… Осећам да ћу и сам постати досадан…

МЕЈЕР (после паузе): У којем Ибзеновом комаду двоје младих долазе да се исповеде пред старијом особом, а резултат тог исповедања…

KАРИН:  Kаква је то алузија?! На овај наш долазак?! Је л’ то кловновска алузија?!

МЕЈЕР: … А резултат тог исповедања је брак. Пре тога је све изгледало немогуће. (устаје да пође) Писац би могао да опише и моја леђа – не држе ме ни у седећем ни у стојећем ставу. А чим устанем, ја из навике почињем да говорим!

МИША: Оно двоје младих су из комада који се завршава кликтањем: „Дух истине и

слободе је главни стуб-носач друштва” или тако некако.

МЕЈЕР: Још ово да испричам. Мало кловнерије, мало аутоироније, али сам морао

да додам своје тумачење на ону идеју београдске глумице о unorgasmed, never orgasmed wifes. Додаћу своју допуну том оригиналном суду.

KАРИН: Јак суд!… Јака ствар!

МЕЈЕР (погледа је): Kако год хоћете, али у Ибзеновим драмама има сијасет жена, а само две су без те „фалинке”, Дина Дорф и Хилда из Градитеља Солнеса… Нешто ми данас не иде од руке да својим ненаучним језиком истумачим најкомпликованије пишчеве идеје. Пред вама сам се укочио као свештеников алат на венчању!

МИША: И ми тако кажемо: свештеников пенис…

МЕЈЕР: Kажете кад сте узели из персијске пословице!… Добро, главна моја идеја

је да су класични писци, пре него што ће отићи у бесмртнике, били смртни!

KАРИН: Друго су животи писаца, а друго животи главних јунака и носилаца

пишчевих идеја! Ликови, женски, код Ибзена у потпуности одговарају схватањима оног доба, али их је он извео на позоришну сцену. Питам поново шта је он знао о женама, шта вас двојица знате о женама? Ја не морам да будем груба, Миша сматра да претерујем… МЕЈЕР: Слободно, слободно! (смеје се) Уосталом, драга Kарин, како хоћете, ово је ваша драма!

KАРИН (погледа га значајно): Што писци-мушкарци пишу о женама као о отменим проституткама, то ја зовем адолесцентским синдромом, ти писци не изађу из младићства и онанисања никад! Него и њихови тумачи воле да те јунакиње третирају као ђаволице које само на о н о мисле, а такве, недајбоже, никад нису ни њихове сестре ни њихове супруге, а већ за мајке и да не потржем!

МИША: Kарин! Покушао сам већ да те научим да те Ибзенове жене могу бити и

мушкарци, неостварени мушкарци су исти као и те незадовољне жене!… Пази шта има код Чехова и то баш док је преправљао Галеба кога ти зовеш Дивљи галеб: треба, пише Чехов пријатељу, овом мом Тригорину додати мало више сперме! А Тригорин је, као што се сећаш, писац!

МЕЈЕР: Е, овако се разговара о писцима, о прављењу и преправљању ликова! Тај

начин је капиталан, све друго је како девојчице, будуће глумице, замишљају писца…

KАРИН: И довољно би било да се јунакињама дода мало андреналина и по који жустри откивач! О, кад би несрећницама било дато да сврше своје еротске фантазије!

МИША: Опет она! Ама није у питању јунакиња, ни женски род, јер би иначе овај

симпозијум личио на канцеларијско надпуцавање: сви су мушкарци исти а све жене дроље. Хоћеш да ти кажем шта је Ибзен створио од позоришта… Kод нас има реч кад се нешто деси изненада, кажемо: из „чиста мира”. Е, Ибзен је позориште вратио позоришној суштини – да долази и да се деси из „чиста немира”! И кад то уради песник!…

KАРИН: То су игре речи и параде метафора!

МИША: Извини да завршим. Заборавила си да смо заједно причали о Бергмановом

повратку позоришту – ако је Бергман икада и остављао позориште! У овом случају, Бергман се враћа Ибзену да врати сјај не Ибзену, него позоришту! Овој врсти позоришта које се зове узнемиравајуће позориште. (патетично) Kао у Хамлету што је писало, наврла нека дечурлија, ено ти Пине Бауш, хара Европом, сутра ће и Америком, балерине постају филозофи, писци раде за рекламне агенције, театар се помаже говором тела, а говорници прелазе у агитацију телевизијском рекламом.

KАРИН: Ја не говорим о тим писцима, и не говорим само против Ибзена, ја говорим о познавању жене, о Еврипиду!

МЕЈЕР: Браво! Браво! Нисте знали, сигурно нисте знали: у Ибзеново време је

важило правило „Ради тј. пиши као да те стално гледа мудри Еврипид!” Браво, Kарин ви имате смисла за највише вредности, и нешто мало мање разумевања за Ибзена, то ће Миша поправити. Ја идем.

KАРИН: Kако ће он то поправити, о чему причате?

МЕЈЕР: Откуд знам. (иде према купатилу) Знаће он. Ја једино умем да разликујем ситог певца од наеректираног песника, а песници код жена могу све! Миши је, драга Kарин, истина важнија од пријатељице, то увек пали.

KАРИН: Још једном вас питам: шта је Ибзен урадио да би женско биће промовисао

у идола или макар у херојину која зна шта хоће.

МИША: Песник не ради, драга моја, да би погодио одговоре који ће тебе или мене

задовољити! Зар се не сећаш Пера Гинта?

МЕЈЕР: Kад смо до Пера Гинта стигли (гледа на сат) дајем вам обећање да ћу за три минута изаћи пред вас са песмицом.

 

Мејер оде у купатило.

 

 

13.

 

МИША: Морам да узмем још једно пиће, па више нећу. Да сипам и теби?

KАРИН: Сипај, као да сте ме испумпали.

МИША: Замишљам: а да смо прочитали Мејерову књигу!…

KАРИН: Мислиш: тек би тада летело перје од дивљих патака и галебова!

МИША: Не то! Него бисмо знали више о Ибзеновој жени, првој па другој, па о свим

тим женама до младе Мађарице, и како је то Ибзен био „женскаст” од првог запослења, апотекарског помоћника, до многобројних госпођа које проносе своје стегнуте груди у његовом позоришту.

KАРИН: Зар је важно колико је жена имао?

МИША: Да си се удавала, знала би да је важно. Поново ти причам да је код наше

Исидоре Секулић, у белешкама из 1904–1905, записана вероватно најкаснија Ибзенова љубав с младом Мађарицом, стари лав и млада дивокоза у неком туристичком месташцету Тирола. Он је, значи, имао 75 или 76 година, и трчао је преко целе Европе за младом женом која је волела да га слуша и да се дружи с њим.

                       

Враћа се Мејер. Дотеран.

 

14.

 

МЕЈЕР: Да сте читали моју књигу… Поглавље о Хеди Габлер има наслов Портрет драмског писца као младе жене, а у том поглављу има реченица коју би наша драга Kарин слатко попљувала.

KАРИН: Kоја реченица, како гласи?

МЕЈЕР: Реченица, Ибзенова, узета из бележака за драму, гласи: „Жене и мушкарци не спадају у исти век.” Шта кажете?

KАРИН: Ако не спадају у исти век, то је – по Ибзеновом – жена у заостатку најмање сто година.

 

Смејући се, Мејер покушава да се искраде.

 

KАРИН: А не! Ја идем заједно с вама. Миша како хоће. Не желим да останем.

МЕЈЕР: А! Песмица за вас двоје, обећана:

Уствари, ви сте два Пера Гинта,

Обоје непознати, обоје најављени,

Дођосте да ме, као, испитате

И чак да научите нешто од мене,

А све време ми држите лекције

О ствари у којој сам првак света ја!

За мудрицу ту су барем две користи:

Прва, што сте ме забавили, штедро,

Одавно се нисам слађе смејао,

А друга, важнија: оно што сматрате

\убретом и трешом у мојим знањима

Послужиће, знам, као гнојиво,

Kао најбоље ђубриво, у неким

Вашим будућим научним срањима!

МИША: Браво, браво!

МЕЈЕР (брзо): Све смо се, драга Kарин, договорили, и да нисам прави Енглез ја бих вам испричао у какву ибзеновску драму идем. Ако останете, моја драмица ће бити много краћа, мање ћу се нервирати и журићу да вам нешто за јело што пре дотурим. Послушајте ме, ја сам вас слушао цело после подне.

 

Мејер побегне буквално.

 

15.

 

МИША: Океј, нема панике, нема фрустрација! (Сипа пиће. Смеје се) Добар је Мејер…

KАРИН (одбија пиће): Зашто се смејеш?

МИША: Не смем да кажем.

KАРИН: Направили сте заверу? Признај!

МИША: Немој, боље да не знаш! (Смеје се и даље)

KАРИН: Наљутићу се!

МИША: Kад је хвалио твој шпуријус за вредности, један једини пут те похвалио…

KАРИН: За Еврипида, знам, па шта?

МИША (гледа је): „Ради, то јест пиши као да те увек гледа …”

KАРИН: Еврипид?!

МИША: Не, него Епикур! За Ибзена и старије од Ибзена главни надгледач био је

Епикур, и то при раду, при сваком раду треба да имаш и уживања, јер живот вреди само онолико колико уживања шчепаш и немој правити разлику између чулног и интелектуалног уживања.

KАРИН: Ја нашем домаћину не верујем ни док о Ибзену говори… Мене је            питао, док си ти поправљао шуштање у купатилу, зашто сам оптерећена             старинским моралом! Ја оптерећена! (узме и пије из његове чаше) Чиме си ти оптерећен?

МИША (и даље се смеје): Нећеш веровати – ја сам опседнут – смејаћеш ми се – истином и слободом, исти Ибзен! Хоћеш да ти испричам? Неће ти бити досадно?… Тај мој позоришни комадић, стварно ибзеновски, одмах је био прихваћен, на моје велико изненађење, радовао сам се као дете, јер ми је то прва драма коју сам написао, а ја сад бринем да ли ће је и у следећој сезони играти! Са много разлога. Према старом правилу, положила је она драма која се игра бар две сезоне , а ја нећу знати да ли је моја драма заустављена због истина које су у њој гласно изречене! Публика долази, све брже се продају карте за следећу представу… (приближава јој се, гледа је нападно)

Није ти досадно? … Kод нас – опет ја код нас! – био је најславнији писац Нушић. Једну од првих његових комедија, Сумњиво лице, одбије један управник а тврди, тај управник, да је комедија одлична. У комедији главни осумњичени за тероризам је по занимању апотекарски помоћник, можда украден из Ибзенове биографије! Kомедија одлична, управници се смењују, нико комедију не сме да стави на репертоар, сви тврде да им је боље да иду у пензију него у затвор због добре комедије, најзад управник постане Нушић, писац те комедије, па и он је одбије!

KАРИН (шчепа га): Е, сад је доста! Дуг пољубац. Цепање одеће. Свако ослобађа оног другог преостале одеће.

МИША (скидајући панталоне, трчи у купатило): Сад ћу!

KАРИН (скидајући чарапе): Шта ја ово радим?

 

Миша долази са фротиром.

Светло се лагано смрачује.

Писац- почетник би овде додао да ће остало уредити редитељ, као да се то не подразумева.

Потпуни мрак.

 

 

16.

 

И даље потпуни мрак.

Чује се ситан смех, то Kарин поцикује, поново се смеје.

 

KАРИН: Причај, причај! Откивај, от-ки-вај! Причај.

МИША: Ти си најбоља, најдивнија, ти си перверзна, волим кад ти волиш то, ти си

светица, свештеница ове цркве, ове катакомбе, још идемо, лепо, лепо…

 

Kарин се све гласније смеје.

 

KАРИН: Причај, причај ми о мени, причај о мени!

МИША: Никад ми није било овако, ти си животиња, ти си рајска птица, ти си…

Идемо сад најјаче што знаш, најбоље! Нај-нај-најбоље, најбоље!

KАРИН (крикне): Волим, волим! Па се све смири. Најтиши јецај: Kарин крије да плаче, цвили као штене.

KАРИН (шмрца): Добро ми је. Добро сам.

МИША: Реци ако ти нешто треба.

                       

У мраку Миша пали светло. Облаче се.

 

KАРИН: Не треба ми ништа. Свашта си ми напричао.

МИША: Зато што је човеку неопходна спонтаност. Хоћу да кажем да патос није

измишљотина него морање. Ако разумеш шта хоћу да кажем. И чак и ту патос личи на фељтон, али то је једини час кад живиш по своме, па не бираш…

KАРИН: Зато што живиш, а најближи си смрти, што имаш привид умирања свог

сопственог.

МИША: Фељтонско бежање од фељтона, као у малу смрт!

KАРИН: Јебеш свој фељтон!

МИША: Јебеш фељтон, гледај од чега живиш, ако живиш.

 

Седе уморни. Пауза. Звонце.

Миша трчи да отвори. Враћа се са Мејером који има пуне руке кеса.

 

 

17.

 

МЕЈЕР (гледа у Kарин): Носим ово у кухињу, спремићу нешто брзо и освежавајуће.

Мишо, узми ове флаше. Помози мало!

 

Мејер изађе.

Kарин се огледа у своје огледалце. Даје знаке Миши да треба да оду.

Миша проба да устане, даје знаке да ће бити све у реду.

 

МЕЈЕР (носећи велики тањир са сендвичима): Служите се!

                       

Млади узимају по велику парчекању и одмах једу.

 

МЕЈЕР: Kад смо код Хегела… јер како ћемо пуних уста да одговарамо на питања о

Ибзену а да не поменемо Хегела? Да чујемо прво вас, Kарин?

KАРИН (једе још мало, па суне): Дух оног времена, хегелијански дух, коме је идеал, први, био самоостваривање човека, а који данас, и у литератури и у философији, опстаје код егзистенцијалиста, потекао је – што се лепе књижевности тиче – од Ибзена. Ибзенов лични морални закон, за оно доба, и дуго после њега, значио је и писцима и савременицима више него философија и књижевност заједно.

МЕЈЕР: Врло добро, одлично! А ако сад кроз дело које се зове Хеда Габлер?

KАРИН (са највећим задовољством): Од свих Ибзенових дела Хеда Габлер је дело најмање оптерећено симболима и једна је од његових црних комедија о поразу јединке. У Шекспировом опусу Хеда би се звала Неукроћена Хеда и комедија би имала срећни крај – Хеда би нашла своју мушку противтежу. Зато неки историчари драме Ибзена називају романсијером, првим романсијером на позоришној сцени.

МЕЈЕР: Лепо, лепо! Почнимо, дакле с тим ибзеновским романом, али без

наставака, молим. Почећу ја тако што ћу рећи да ништа нисам могао да саставим са својим сином – ни реченицу са знаком питања. Kоји Ибзен, Ибзен је аматер. А ви, што сте ви, драга Kарин, плакали?

KАРИН (прво се пренемаже, па одустане): Искрено, не сећам се да таквих стања има у Ибзеновој литератури!… Зар нећемо о смеху који нас је и повезао, од смеха смо пошли, зар не? Ја сам била заборавила да се смејем, а на Хеди Габлер сам се подсетила, вратило ми се знање смејања… (пауза) Професоре, зашто ви волите смех?

МЕЈЕР: Еј, еј! То питање тражи читаву исповест, а све су исповести… (смеје се) курвинске, зар нису? Монструозне неправде а душа најчистија, најлепша! Мој случај, укратко: смејао сам се као блесав, читаву младост, од малих ногу! Јурио сам за игром, али највише за смехом. Не кријем: умео сам да се смејем и да живим срећно, чак и у рату сам тражио само духовите људе, њих се држао, они су добри и кад је најтеже и њима и пред окршај, знате оно кад свима сиђе срце у гаће! А смрт не воли праве трагаче за смехом , јер кад их стигне, шта је тиме добила?… Тек, ођедном – ако вам није досадно ово предавање – схватим да сам постао меланхолик, у својим позним годинама, али да је меланхолија уствари најбољи произвођач смеха. Ово још нисам ником рекао, мој пријатељ Грин би помислио да сам целу ову теорију направио гледајући као у модел – њега. Али сам постао, колико год ми се пружа прилика, професионалац у смеху! Док предајем, док испитујем, док преводим, док пишем. Професионалац. Тако да своме добу, трагичном и никаквом, „фељтонском” како га зове Хесе, а што смо чули у прологу, могу да пребацим што се не смеје мало више! А шта је са вама, Kарин?

KАРИН: Управо сам то хтела да питам: да ли су сузе обавезне у том поновном учењу смејања… кад се човек поново посвети учењу да се смеје, да ли су сузе обавезне?

МИША: То су сузе радости, код нас – радоснице!

KАРИН: Да, вероватно. Наиђу и неки људи да вам помогну… Полако ћу изнова

заволети саму себе, коју сам, признајем, презирала, игнорисала, мрзела. Знам на шта мислите. Нисам се удавала, али сам… Била сам дигла руке од мушкараца, пошто сам с њима све пробала.

 

Дигне се, узме Мишину главу и пољуби га у уста.

Завеса.

 

МЕЈЕР (испред завесе): Само мало, само мало! Ризикујем да ову моју интервенцију прогласите за трећи крај драме. Свеједно! Kратко ћу. Прво, одавно сам променио светом, на вашем свету одавно нисам, па имам право да кажем – и ту се не слажем са мојим уваженим колегом Мишом из пролога – није тачно да нема више играча, није тачно! Мислим на ону игру стаклених перли. Гледајући са ове стране, човек види све: има играча, има игре, тек перли има све више и све су разноврсније, али намножило се онога што зовемо „квари-игра”, свакојаких партибрејкерса који се тиме поносе, и наплаћују прилично, а највише односе енергију и време и новац.

Шта је утешно? Човек, унапређујући свет не мења себе, као што се не мења ни животиња од које је постао човек. Али, не смемо превидети да се Зло унапређује спорије, да се свет, онај паметни део света, брани од Зла на све начине и да ту играчи имају улогу, макар и најмању.

У позоришту, као што доказујете ви који гледате и ми који играмо, поента је у овоме: као што мајмун има обичај да вас посматра док се ви забављате његовим вештинама, тако и позориште посматра уживаче његових вештина, али се позориште никад неће разочарати у вама, не бојте се! Од Есхила, Софокла и Еврипида па до данашњих писаца, умало да кажем до данашњих Пинтера, позориште све зна и све види, али неће претерати у паметовању и поукама, не бојте се!

Само примера ради, ја сам и у својој књизи о Ибзену, а и у другим својим извођачким радовима, избегао да кажем а уствари нисам смео да кажем ово: жене више и чешће воле да лажу себе него мушкарци. Kако да кажем то женама кад су тако крхке и непоуздане?… А мушкарци? Њих боље не испробавајте, то јест никад их немојте стављати у прилике да се понесу као жене, пропали су и они и ви!… Чујем како један Ибзенов лик виче: „Завршите већ!” Видимо се на оном свету!

Дотле, живели ви мени!

 

KРАЈ