Лазар Букумировић
ЗНАМ ТЕ, ПУШКО, КАД СИ БРИТВА БИЛА

 

Јелена Марићевић Балаћ: Арсенал

Суматра издаваштво, Шабац, 2023.

 

            Друга песничка књига Јелене Марићевић Балаћ, Арсенал, почиње тамо где је претходна, Без длаке на срцу, завршена. Уводна песма, Кумина слама јесте, у арсеналској терминологији, својеврсни окршај са првом ауторкином збирком, иако са њом постоје, очекивано, и бројна подударања. Мото збирке, који се завршава стихом „Начеках се ножа!“, преузет из Цветајеве, на известан је начин и алузија на бритву којом се песникињин првенац завршио. Епиграфски нож је уједно и когито збирке. Она је, како и наслов сугерише, за свој централни мотив изабрала оружје.

            У духу ауторкине разиграности не би било погрешно направити и својеврсну аналогију. Прва њена збирка представља њен књижевни пубертет, време када су јој „порасле песничке длаке / које сам уплела и одсекла“, док је Арсенал време зрелости, потврђене иницијације и не толико испраћај у војску, колико дочек из војске. Песникиња је прешла добро познати пут из колективног у индивидуално, пронашла је свој глас, али се сада жели колективу вратити. Управо се због тога читава збирка налази у транцизији између нације и појединца, између митолошког и демитологизованог, и – у тоталитету свега што термини подразумевају – између епског и лирског.

            Други циклус, насловљен Зимзелени катапулт у знаку је колектива. Песма Брвно је, као и Дунав, портал из једног света у други, како је то био случај и у збирци Без длаке на срцу. Садашњи тренутак се претвара у прошлост и прво лице се, чини се, у молитви негира: „Погледала сам у реку / Кроз рушевине / Неког древног храма / И помолила се“. Таква путовања Јелени Марићевић Балаћ нису нимало страна. И у њеном првенцу могла су се препознати спајања различитих рукаваца, као временска и просторна исклизавања. Стога се не смемо изненадити када ауторка постане „лазарица, краљица, додола“, јер „нема ништа лепше од осећаја / Да је твоја егзистенција важна. / Да није свеједно колективу / Ако скочиш у реку“ (Чигра). Транспортована у митолошко време, она изјављује да „Свет је простор који се не да окадити“ (Вратна). Тиме се зимзеленост схвата као постојање вечног паганског у свету. При том, не смеју се заборавити ни поигравања са надимком песникиње и именом дрвета, „Јела“ наспрам „јела“, као ни значење зимзеленог дрвећа, првенствено четинара у нашој традиционалној култури.

            Митолошко време наставља да тече и у наредном циклусу, насловљеном Шрапнели у јели. У песми Проскинеза је „свечани бели дан“ и „око свечане беле поноћи“. Повратак у реалност поетизује песма „Линије егзистенције“ већ у својим уводним стиховима: „Свакодневни живот је / један велики неред“. Портал у простор из ког Јелена Марићевић Балаћ пева је углавном затворен, осим на двадесет минута дневно, када свој прстен претвара у ороз, „јер мој пуцањ је моја воља / да читам поезију из дамског пиштоља“. Значење оружја се у том тренутку додатно обогаћује. Песникиња рањава и она бива рањена: „Одапни ме к’о стрелу, / Судбо моја зелена, / Да га раним собом / Као јелу секира“ (Румелија). Све, укључујући и поезију, постаје оружје; све добија могућност да рањава и да повреди. Рекло би се и да је такво „ратовање“ начин да се побегне од свакодневног и индивидуалног у жртвено, са етички позитивним предзнаком, и над-лично.

            Наслов збирке је онда још једна игра. Књига, дакле, није само арсенал свих типова сабљи, стрела и пиштоља, већ је и арсенал песама. Контраст оваквом епском сензибилитету представљају песме из циклуса Бољу сабљу бољему јунаку, све у знаку цвећа. Песникиња, ратнички настројена, коначно се разоружава. Арсенал постаје и хербаријум, „књига која препарира цвет“ и ратница признаје да „На његовим уснама умрла бих опет“ (Једна љубичица). Смрт има и изразиту регенеративну моћ. Потенцијал у цитираном стиху није сумња у могућност поновног сусрета са краљем, већ, пре свега, једна остварива жеља. Љубавна се озлеђивања осећају другачије од ратних. Заиста су бајковити стихови с почетка песме Десета пауница: „Твој ханџар забоден у мени зри, / а крв се згрушава у воћку. // Љубави. // Када си извадио бодеж / из сребних канија / бехарила је рана данима“. Процветало је и преобразило се зимзелено дрво из претходних циклуса.

            Лирско и епско постају нераздвојни, али се не мешају. Дистинкција између њих несумњиво постоји и јаз је непремостив. Могућ је, са друге стране, њихов суживот, као у синтагми „латице рикошета“, која представља наслов следећег циклуса. У изразито лирски интонираној Коцки квасца брачна се реалност у последњем строфоиду враћа на молекуларну једноставност, микробиолошку и микрокосмичку, митолошку одушевљеност светом. Но, нипошто те две димензије нису истоветне, оне су само истовремене или, боље речено, истомогуће. Две осећајности, понос и инат постају „турски хртови“ у истоименој песми. У тој су песми занимљиви и други стихови, првенствено: „Моје змије, / Моје очи очишћене / Од смеха“. Очи и змије су много суптилније од оружја и цветова уткани у Арсенал и чине га још кохерентнијом песничком књигом. Очи су, изгледа, и централни део тела и такође представљају капију ка оностраном. Бројни су стихови који ову тврдњу потврђују, рецимо, „Из твог срца извадише брвно, / Из мог ока два мала бодежа“ (Брвно) или „и пробадам ти зенице ока, / истом иглом којом сам шила хаљину од лана“ („Прободени, заувек изгубљени“).

            Није случајно ни што се песма, толико успела и „цела лепа“ као и едиција у којој је збирка објављена, управо зове Поглед у очи. Последња у циклусу Ороз за снове, она је и велико финале лирског пулсирања претходних циклуса. Велика ратница постаје и велика елегичарка, као некада, у једном од времена збирке, Тиртеј. Уз велику жељу да цитирам читаву песму, издвојићу свега неколико њених стихова: „Мртве руже, мртав врабац на мом длану. / Хтела сам да се убијем, али то је грех. // … // Живим живот који не желим да живим. // … // Мртви су на мом телу, античком жртвенику“. Смрт је поново жртвена и она омогућава ново рађање: „Мртви су да бих живела“, али она није ништа мање болна: „мртви да оживе црно-белу слику“. Поред свега што Арсенал већ јесте, он је и збирка црно-белих слика, успомена, како личних, тако и историјских и митских.

            Следећи циклус, Плотуни за оног који је прошао, изузевши дирљиву песму Богиње јесте повратак епском и чак преисторијском. „Увек је топло у крду“, изјавиће насловна бизонка. Овај је циклус и у знаку изналажења нове религије, нове духовности и нових богова или, пошто се већ ауторка поиграла вишезначношћу, нових богиња. Песникиња се више не скрива иза надимака и виспрених игара, она себе директно смешта у легенду у песми Стамбол капија: „Добила је име / Јелена“. Тако се она спрема да иступи из аморфне заједнице. Осим експлицирања свог митолошког имена, песникиња се труди да своју прошлост и прошлост свог народа историзује, али првенствено да поетизује: „И златом платила / Мало тешке крви, / Динарских костију и меса“.

            Плес на минском пољу јесте циклус-интермецо, мост који збирку води ка њеној завршници. Он је резиме досадашњих тема, њихово додатно уланчавање и ненаметљиво обогаћење. Тако ће Јелена Марићевић Балаћ у песми Лотос посвећеној брату открити Азију у себи. До тог тренутка више пута поменути Восток је више алудирао на Русију. Овога пута он је и Русија и Далеки Исток. И друга песма, с посветом Јани Богдановић, Метак у чело отклања недоумице о односу поезије и оружја: „Јер, само певање лечи бол“. Не чуди што се циклус завршава стихом „Ја сам место где твоје делте умиру“ (Мисир-удовица). Сви се неразјашњени крајеви одједном решавају, све постаје јасно и коначно се може песникиња издвојити из колектива.

            И коначно, читалац открива шта је Мој калибар, како је ауторка последњи и недвосмислено најепскији и најбољи циклус насловила. Нигде до тог тренутка песникиња није толико одлучна и „спремна да опали“. Нема у њој никакве више сумње и премишљања. Песникиња постаје гладијаторка (Бајонет) и пред њом је последњи двобој са животом. Одлучно ће у песми Чешка збројовка рећи „Пишем ти јер немам избора“ – и у том исказу неће бити нимало дефетизма ни резигнираности, додуше ни стоицизма. Допустивши да је све и свако рани и прострели, посече сабљом или погоди из каквог пиштоља, песникиња и даље постојано стоји и спремна је да своје битке настави. У Бајонету ће славити директност дуела: „У двобојима нема кринки“. Ратничка искреност и разрешења мистерија је одушевљавају. Судбина је спојила њу и оног „кога је Олимп од мене крио дуго, / али који је морао доћи као лепа неминовност“ („А у руке Мандушића Вука / само ја ћу бити убојита“).

            Две су песме у том циклусу које читаву збирку поентирају. Једна од њих је Нагант, прештампана и на задњој корици књиге. Довољно је цитирати њен први стих, „Сањала сам да водимо љубав“ и последње, „док лежи овако рањив крај мене / пуст и као од мајке рођен / го као пиштољ“ да би се схватиле све арсеналске игре различитости. Женски принцип замењен је мушким, њен сан његовим, њен сан њеном јавом, љубав пиштољем, оружје рањивошћу, садашњост античком инвокацијом. Цела је збирка испевана из тог сна, непрецизно одређеног. Ако је то сан о вођењу љубави, зашто су у њему Асирац, Хомер и античка богиња? Ако је то заиста само сан, зашто је његов ороз на њеној десној руци? У овој је песми несумњиво укинута могућност одговора на таква питања. Једноставно, све се у њој помешало.

            Друга је песма Грб на челу. Она је и епилог ратовања, никакво примирје, већ велики ауторкин тријумф. Зар би смела поражена да напише стихове „Ко стане на тај пут / звекнућу га камиљим копитом“? Победио је инат у њој, и сада проклиње свакога ко „пресече мој златни пут / да ме спречи да испричам / причу о ’ноћи скупљој вијека’, / месту где ’свих времена разлике ћуте’ / и где кад ’видиш Троју, видиш све’“. То није само њена лична победа, нити њен лични рат. Арсенал је и борба за право на традицију и велика апологија уметности. Враћање у митолошко време је било привремена припрема за рат против дехуманизујућег екопоетичког доба опеваног у песми „Rosa canina или шипак за Адама Дикинсона“. Сигурна у своју победу, јер нема никаквих разлога да у њу посумња, Јелена Марићевић Балаћ своју другу збирку завршава парафразом нимало случајно изабраног великог епског мислиоца, Његоша и, наравно, очима: „Ја не кунем своје очи, имале су рашта / прочитати“.

 

***

 

            Друга збирка поезије Јелене Марићевић Балаћ, Арсенал, подељена на девет циклуса, представља одмерену синтезу лирског и епског сензибилитета, оличених у мотивима цвећа и оружја. Она је и природни наставак певања започетог збирком Без длаке на срцу. Још једном, ауторка вешто бира централни мотив и око њега гради сложену семантичку мрежу. Док је њена прва књига била знатно интимнија, у знаку личног, а њена ауторка самопрозвана „Она која носи бритву“ – њена је друга књига подједнако исповедна и херојска, са благом превагом ка колективном, а песникиња је овог пута храбра гладијаторка, „Она која носи пушку“.