Иван Правдић
ВИШЕ ОД ПУТОПИСА, ВИШЕ ОД ПРИЧА, ВИШЕ ОД СНА И ЈАВЕ

 

Никола Поповић: Сан Космоса Скаруха

„Плањакс“, Тешањ, 2022.

 

У времену када је комерцијална књижевност фељтонистички памфлетска, а њена официјална уметничка и критиком подржавана варијанта симулира експерименталност одсуством богатства писмености, тема и полицентричности наратива – литературу која нас може задовољити и квалитетом писања и интригантношћу тема најчешће проналазимо у побочним, ефемерним и хибридним жанровима. Жанрови на које мислим нису ни проста лиризација романа, нити прозаизација поезије, већ сложенији преплитаји родова, жанрова и облика, где су интригантни ликови укључени у нарацију, где асоцијације извиру не из апстракције већ из читљивог и реченицом поетизованог, из препознатљивог збивања и из евокативног књижевног поступка, где се субјект приповедања нити крије, нити је једини битан. И баш такав истовремено једноставан и сложен ужитак у књизи налазимо у новом делу Николе Поповића, Сан Космоса Скаруха.

Угледни босанскохерцеговачки издавач „Плањакс“ већ дуже време објављује рукописе награђене од стране Фондације за издаваштво у Сарајеву. После више од стотину објављених наслова, сад можемо да уронимо у специфични књижевни сан у коме се на фантазмагоричан, а опет благ начин, преливају ликови, догађаји и предели, а иако се јасно зна ко пише, не зна се ко је тај чији се сан разоткрива на страницама књиге Николе Поповића.

Трећа књига награђиваног путописца, преводиоца и професора италијанистике, а превасходно књижевног аутора Николе Поповића доноси иновативни вихор и у опус аутора и у нашу књижевну оморину. Никола Поповић је, повезавши путописе делом већ објављене у периодици, саставио књигу која се читајући може унутрашњим чулима видети, чути, мирисати, окусити, тотално доживети. Бројне метафоре писања као кувања, бријања, вожења, послуживања, истраживања и откривања, промичу књигом умно а са лакоћом, позиционирајући аутора међу најбоље савремене српске стилисте. Повезани унутар једних корица, Поповићеви текстови делују много повезаније него збирка путникових записа, приповедака проницљивог госта, белешки љубопитљивог хедонисте.

После одличних превода Етореа Мазине, Симоне Винчи и Валерије Пареле (уз бројне преводе у периодици), за прву књигу путописне прозе Приче из Либана коју је 2016. објавио „Градац“ из Рашке, Никола Поповић је освојио награду Академије „Иво Андрић“ за путописну књигу и повезивање култура. Том књигом већ је скренуо пажњу читалаца на себе као на путописца који живи тамо где је допутовао, који има времена не само да упозна знаменитости, већ и да се зближи са различитим људима, да се саживи са обичајима, да осети све мене култура и клима, традиције и савремености. У другој књизи, Скице за пловидбу – објављеној у Србији („Агноста“, Београд, 2019) и у Босни и Херцеговини (Имприматур, Бањалука, 2020) – која је добила награду Љубомир П. Ненадовић за најбољи путопис на српском језику, још дубље је заронио у лепршаво изнедравање интригантних ликова и ситуација, а поетичношћу се издигао изнад фељтонистичког и све чешће масмедијски потрошног жанра путујуће прозе.

Путопис на начин којим му приступа Никола Поповић неумољиво а спонтано дочарава светлост и сенке, буке и шапате, суптилне и агресивне мирисе, слатке и опоре укусе света у ком се налази не зато што га жар за путовањем и авантуром гони, већ сасвим супротно, због породичног живота, васпитања и школовања деце, због судбине да је баш ту где се обрео. Сан Космоса Скаруха – писан у Палерму, Будимпешти, Сарајеву, Варшави, Бихаћу, Бафалу, на Уни, Дрини, у Херцеговини и у Далмацији – често призива догађаје и ликове са места и страница не само из претходних ауторових књига већ самог живота на нашој планети, из далеке и блиске прошлости, и то комуникативним и питким језиком, а опет богатим речником и врло разрађеном синтаксом.

Посвета књиге родитељима још убедљивије подцртава чињеницу да је штиво намењено – годиштем, интересовањима, опредељењима, идеологијама, образовањима – најширој публици, јер свако, барем биолошки, има родитеље. Публици која ће према својим афинитетима умети да пронађе и бира између живота и стила, те две крајности клацкалице на којој балансира књижевност. У књизи Сан Космоса Скаруха обе су обухваћене и прожете, одмерено јасне и пријатељски благонаклоне.

Сам наслов Сан Космоса Скаруха назив је једне од прича, фрагмената, забелешки, и реферише на једног од ликова који нас на кратко пренесе у Африку, појача ритам, дâ борбену трунку ангажованости и исприча сан, не сан писца, већ лика који једнако приповеда своју причу, сновиђење о континентима који побеђују гравитацију и лете у васиону. Овим фрагментом који је насловио целу Поповићеву књигу, метафора о видљивим и невидљивим силама приповедања добија нови слој:  сваки од ликова књиге постаје сарадник у приповедању, сваки од њих постаје вредан и достојан не само свог живота, већ и свог књижевног двојника кога је Поповић отео из стварности и уткао у литературу. За разлику од савремене прозе у којој је криза приповедача толико очигледна и угрожавајућа да аутор често постаје аутистични наратор чијој су самопромотивности инструментализовани ликови и ситуације, наш аутор је свестан да сваки човек у себи носи и собом тка многе приче. У стању је да их не само саслуша већ и стварно чује, племенит је да им отвори врата да и нама пренесу по неку од својих прича јаве и сна.

Књига Сан Космоса Скаруха конципирана је у четири макро целине (подвучене цитатима из класичне а скривене књижевности Кавафија, Ел Масудија и Жила Верна), које су врло условне и без чијег би обележавања текст могао да функционише и као роман. Улица Јосипа Ванцаша подељена је у седам фрагмената: о свирачима на североистоку Сједињених Америчких Држава, времешном деди-атлети; скаче се причом до Африке, Оријента, Сарајева, Београда, где се као у вртоглавом сну смењују ликови и времена, бројни гласови из целог света, архитектура и сећања, трезвеност и опијеност; Миражи нашег пута у пет фрагмената, са Балкана пружајући ризомске пипке широм планете, доносе тајне обичних а необичних људи, нама познатих и обичних, а опет величанствених предела; Ружино брдо сабира приче о људима и атмосферама из Будимпеште, где се преплићу цивилизације, историје, народи, појединци, мисли, емоције, сећања и надања и где аутор даје највише простора да сви они проговоре својим језиком; у епилошком Концу од приче омамљујући Палермо нас враћа у тек разбуђујуће класичнији путопис, како бисмо се из овог књижевног сна вратили у будност, у јасније реферишућу књижевност, у одмереност стила и тема. Мотиви у новој књизи Николе Поповића не би се могли ни пописати, ни груписати. Ликови који њом пролазе и дају свој печат су многобројни и сваки је аутентичан, а ситуације још више утичу на преовлађујућу сноликост – наизлед обичне, асоцијативно покрећу скокове на неочекиване пределе и бића, на изокренуте мисли и трепераве емоције.

Складни описи, проницљиве и тек у траговима ироничне анализе људи и ситуација, прошаране су повремено директним говором који одзвања као тренутак у коме је свакодневни језик ускочио у свечаност писања. На књижевно науљеном тигању доживљаја и увида, приче су сочно закуване, зачињене су одмерено и разноврсно, замешана је и елегантно послужена проза којој је оквир путописног жанра само повод да се препустимо, уживимо и уживамо у тексту. А текст Николе Поповића нас води на путовања прелепим и различитим пределима, инспиративним и аутентичним ликовима, звуковима и пусте природе и малих и великих градова, омамљујућим и реским мирисима близина и даљина, укусима слатког осмеха и попут сувог опорог вина дијалектичких закључака о свету и нама у њему. И још пуно тога. Са јасним а преплетеним причама летимо, пловимо, возимо се, ходимо и бродимо европским и азијским Медитераном, Балканом и Средњом Европом, Северном Америком и Западном Африком, од почетка до краја пандемије.

Иако је позиција приповедача путописно свеприсутна и снажна, догађаје нам преносе и бројни наратори шароликих анфаса и профила са разних страна света. Никола Поповић им глатко омогућава да буду час субјекти, час објекти приповедања. Прожети књижевни мотиви и поступци, јунаци, предели и модели реченица, приближавају књигу Николе Поповића хибридном жанру преливања између путописа, збирке приповедака, исповедне прозе, чак и романа. Поповић нам пише и о самом приповедању као једном од најстаријих заната, демонстрирајући истовремено и информативно динамичан и евокативно топао стил раскошне лексике и богате синтаксе.

Ако бисте да уживате у сложеним а јасним, дијалектички каткад напетим а опет мелодичним реченицама, да путујете и доживите са аутором и егзотичне и блиске а опет необичне пределе, ситуације и људе, описане проницљивим сагледавањем и топлом осмехнутом дистанцом сигурне благонаклоности, да управљате својим искуством држећи књигу тврдих корица и на додир пријатног и топлог папира – Сан Космоса Скаруха Николе Поповића је сјајно штиво за уживање у ушушканости свог дома и на каквом путовању, и у аскетској аналитичности стила и у уживању уз чашу лепог вина.