Жарко Миленковић
МЕДИТЕРАН НЕ ПОСТОЈИ

 

Мато Уљаревић: Сутерен

Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2023.

 

Читајући збирку Мата Уљаревића Сутерен, запитаћемо се који је крајњи циљ писања и читања поезије, ако је сваки човек, па самим тим и песник „гомила објешених кобасица“? Да ли је то само песма, онако како ју је пре пола века дефинисао Васко Попа, песма сама, песма за себе. Али шта ће поезији поезија, такође се можемо запитати, шта ће јој то мноштво обезличених песама, ваља се запитати. Песник је, такође, човек, можда, мада не увек, са нешто истанчанијим смислом за примећивање процеса, али опет и сам песник је учесник и тих процеса, али и њихов сведок… Читалац је, пак, воајер, коме је, опет можда, најмање до поезије стало, већ до онога човека који ју је написао, онога аутентично песниковог што се у поезији налази. Читањем песама читалац ће поћи у авантуру склапања мозаика пишчевог живота који се из песама може наслутити. За читаоца, песма и песник су нераздвојни појмови и увек ће кроз прво гледати друго и обрнуто. А песник, не може изван свог времена, он ће морати сопствену стварност  да претаче у стихове, као свој одговор и сведочанство о том времену. Времена су увек оскудна, што храни поезију и чини је тако виталном. Песник ће на крају бити самлевен, постаће та гомила кобасица, биће поједен, па ће онда песма бити сведочанство о песнику. Песма ће тако, поручује нам Уљаревић, бити „трзај гуштеровог откинутог репа / који се мртав ипак жив копрца“.

Мато Уљаревић, с обзиром на то да је уметник који своје виђење и доживљај света који га окружује изражава у више медија (сликарство, вајарство, филм, књижевност), његово читање и проблематизовање стварности прати се на више планова и нивоа, што се онда мора свести на језик, на дискурс ове поезије. „Стварност је запосела простор поезије“ написао је Гојко Божовић, а стварност је увек више мучна него ведра: „Сваки проживљен живот / резултат је / трампе беспрегледног мноштва могућности / за само једну / промашену стварност“ (Трампа). Свака садашњост има своје медиокритете и ликове који искористе кризна времена и измиле однекуд, из сутерена, и постају накратко битни, на више нивоа, политичком, идеолошком, културолошком, одређујући, односно покушавајући да одреде токове садашњости. О томе, између осталог, говори збирка Мата Уљаревића (песме Цегери, Аплауз, Људска права су најрепрезентативнији примери). „Овде нема мјеста за античке хероје“ рећи ће у песми Цегери. Има само оних који на различитим странама, увек бивају на правој страни, оној на којој је њихова корист: „сарађујем са агентима са оне стране / она страна је на мојој страни / а ја сам на страни оне стране“ (Људска права).

Мешање стварности и песме, њеног значењског и временско-просторног дела, описаће у трима песмама од по једног стиха, које заједно са насловом граде једну целовиту песму:

ГРАНИЦЕ ПЈЕСМЕ
Могу дјеловати као утврђене једним насловом
МЕЂУТИМ
Она заузима простор који је немогуће одредити
ЈЕДНОСТАВНИМ
Преломом текста

 

Усуд понављања стварности, Уљаревић је у овој збирци решио цикличном, односно кружном композицијом у којој почетна песма говори о „Језицима из сутерена, тихим градским призорима“ онима који се тек пројављују (а заправо су били све време ту, клијали и пробијали земљу, чекајући погодан тренутак), стидљиво и полако, баш као што је Новица Тадић пројавио зло кроз уводну песму Тамни пењач збирке Присуства, до завршне песме у којој сутерен „халапљиво гута опушке“ претварајући се у велику аморфну масу која гута све пред собом. Пресликавање стварности из једне у другу временску раван, можемо испратити у песми Палимпсести у којој се стварност лепи једна за другу, и да је све повезано једно са другим, као и да несреће које су нас задесиле сада нису садашње, већ да су им корени у прошлости: „у наслагама које су обрисане лежи њихова суштина / приче које му претходе његова су историја / и нико не може рећи да се ради о фикцији.“

Празнина која се јавља у човеку и ствараоцу, услед таквих процеса и промена о којима доминантно у Сутерену пева Уљаревић – неизбежан је осећај: „У малом џепу носим огромну тежину празнине“ док из великог „Лају на мене из џепа све моје стварности“ (Мали и велики). А у песми Космички телевизор читамо фино промишљену и веома успешно реализовану песничку слику свеопште људске пустоши:

 

Још увијек немам доказе,

али снажно осјећам да је филм само илузија садржаја

и да суштински увијек гледамо у празан екран.

Да ли исто помисли добри Бог,

кад у доколици

прелиста канале свог космичког телевизора?

 

            Мато Уљаревић овом песмом, али и многим песмама у збирци исписује кризу уметности и онтолошку празнину савременог човека, али и меланхолију и жудњу да се та празнина нечим надомести. Ако је код Новице Тадића, фризерка која савршено прави фризуре заменила Бога (У фризреском салону), код Уљаревића је то плавокоса нотарка, која у трикмајици и бујних груди са изузетном пажњом саставља уговоре и копира папире (Нотарско прело), оне су, закључује песник нове: „господарице црвеног клупка / и благосиљају сваки закон / без њиховог њежног додира / не можеш купити ни продати“. У песми Деца убијају псе на Божић, Мато Уљаревић пева: „вама треба / стерилно детињство / најлон детињство / тихо детињство / гледам нешто – гледај нешто / тихо / меко / као вата / деца напуњена ватом“ као чин протеста против стварања подобних и послушних грађана савременог света. Оних који ће потпуно мирно посматрати док им господари света одузимају и последње остатке достојанства.

Црни хумор с једне стране, ублажава ту страшну свакодневицу – али је са друге и  много јасније маркира. Песме Школа и Херцеговачки крш су изванредни примери Уљаревићевог беспрекорног талента и осећаја за лирску минијатуру; прва песма слика школу у којој наставу похађају углавном она „деца напуњена ватом“ (са тек покојим изузетком), где их уче разним прихватањима реалности:

 

У основној школи

која носи назив

јуда искариотски

 

један професор личне хигијене

објашњава дјеци како се перу руке

зове се пилат

 

зашто да се руке перу, зашто да се трљају

кад и врапци знају да се опет прљају

пјевуши дјечак из последње клупе

 

            У другој песми налазимо референцу на блиску историјску стварност „истраге предака“ у циљу брисања идентитетског и културолошког кода, где „заборављени дивови / мирно чекају воскресење мртвих“. „И већ видим како се бусење разгрће / камен пуца / И устају они насмијани и страшни / Један од њих пружа ми руку / Каже: ја сам ти ђед“.

Веома интересантна је песма Немој да идеш на море, нарочито ако је тумачимо у кључу шта је нама Медитеран био и шта је сада постао. Био је све, оно најбоље долазило је отуд: градитељи, сликари, писци. Онда су наступиле кризе, Медитеран се повукао у планине. Сада ничег аутентичног на Медитерану нема, нема писаца, сликара, а градитељи граде неке једнообразне наказе од бетона и стакла, и све је подређено туристима. Зато је у праву Мато када пева „немој да идеш на море/ Медитеран не постоји“.

Појава Мата Уљаревића у савременој српској књижевности Црне Горе, веома је значајна; он ствара урбану поезију која, у синтези са осталим уметностима којима се бави,  гради јединствену уметничку слику савремености и њој својствених животних изазова. Поезија, цртежи и вајарство Мата Уљаревића испреплетени су истим мотивима: у сваком од њих читају се угрожена човекова егзистенција, на коју сикћу и кевћу разни инсекти, бубе, осе, гуштери, змије, сваковрсна оличења зла, али и његова борба, истрајавање и тежња ка небу и слободи, попут птице. Уљаревић верује у реч, слику, скулптуру, али опет изражава сумњу у створено: „само се тајна обрачунава / на последњем прелазу / све што се каже нестало је / само прећутано постоји / превише сам дао ушима / не терај ме да ти причам“ (На прелазу).