Душан Милијић
ЊЕГОШЕВ ТУЖНИ ИЗГНАНИК СКЕНДЕРБЕГ
Довољно самокритичан да своја тумачења Горског вијенца и своја мишљења о појединим тамним местима у Његошевим стиховима не сматра дефинитивним, Никола Банашевић је – у предговору издања Горског вијенца које је сâм приредио и за које је написао дотад најисцрпнија објашњења – напоменуо следеће: „Коментар Горског вијенца неће бити задуго у потпуности довршен. Он ће бити стално прошириван новијим начином прилажења томе спеву. Обраћаће се и даље пажња тачном значењу појединих речи и реченица, а откриће се још понеки необјашњени или недовољно протумачени стих.“[1]
Банашевићу је наведена констатација морала доћи као логичан закључак пошто се претходно уверио колико је за тумачења многих Његошевих стихова, чак и кад се мислило да су коначна и неоспорна, налазило нових извора и долазило до нових аргумената помоћу којих би се дотадашње тумачење одбацило.
Од првог коментара Горског вијенца, написаног од стране Стефана Митрова Љубише (за прво латиничко издање спева, у Задру 1868), преко целих десет коментара Милана Решетара (за десет издања Горског вијенца у размаку од пола века: од 1890. до 1940), уз тумачења појединих Његошевих стихова и мисли која су остала расута по периодици или су се анонимно слила у Решетареве коментаре (пошто Решетар није наводио чије би мишљење преузео и захваљујући чијој сугестији би за ново издање спева променио своје мишљење из претходног сопственог коментара), и коментара које су саставили Божидар Ковачевић (1940), Трифун Ђукић (1941, 1944), затим Вуко Павићевић, Салко Назечић, Ђуза Радовић и Антун Барац (за четири издања спева 1947, поводом стогодишњице првог издања Горског вијенца), до коментара што је за издање у оквиру Његошевих Цјелокупних дјела у девет књига сачинио Видо Латковић (најпре у ијекавској варијанти 1952, а од 1967, у оквиру Његошевих Целокупних дела у седам књига, тај се коментар више пута прештампавао у екавској варијанти) – довољно се видело колико су чак и најубедљивија објашњења била склона преиспитивању, али се запазило и колико су поједина оспоравања, чак и кад су била поткрепљена релевантним аргументима, била неоправдана и сувишна. Tачније, да су више настала из потребе да нови коментатор по сваку цену донесе оригинално објашњење, које у контексту самог Његошевог стиха заправо и нема много смисла.
Банашевић је свакако осетио да ће и многа његова тумачења бити оспорена – што се заиста и десило; најпре, у студији Михаила Стевановића Језичка тумачења у коментарима Његошевог Горског вијенца (1976), а потом и у коментарима Слободана Томовића (1986), Александра Младеновића (1996), Радмила Маројевића (2005) – па се вероватно зато унапред оградио и донекле признао како ни његова објашњења Његошевих стихова и мисли из Горског вијенца не морају бити коначна, кад то већ нису била Решетарева или Латковићева.
Може деловати као да проучавање Горског вијенца и није ништа друго неко кориговање претходних тумачења од стране коментатора који саставља нова тумачења. Али, чак и да је тако – опет су и такве корекције, чак и кад су погрешне, веома јак подстрек за нова истраживања, трагања, размишљања – али, за размишљања која се тичу самог спева, без труда да се дође до тенденциозних закључака који уопште немају везе са суштином Горског вијенца као, пре свега, уметничког дела.
Напоменувши да „Његошево дело спада у она дела о којима је говорено много, а речено мало, поготово мало паметног, и било мноштво контроверзи, најчешће сасвим апсурдних“,[2] Радослав Петковић је, наравно, имао у виду дотадашње чланке, студије, расправе и друге сродне текстове о Његошевом књижевном стваралаштву, а заправо није ни наслутио да је својом опаском много више описао време које ће тек доћи и у коме ће се, кад се говори и пише о Његошу, првенствено истицати детаљи који се уопште не односе на Његошево песничко дело, па чак ни на схватања у контексту његовог времена и поднебља, него ће се Његошев живот укалупљивати у дневнополитичке размирице, а песникови стихови, па чак и појединачне речи, тумачити у складу са тренутним (јавним или личним) ставовима.
Зато није чудно што се након Маројевићевог стручног коментара Горског вијенца (2005) није појавио ниједан оригинални, а камоли опширнији коментар, премда се Његошево име и дело, а нарочито Горски вијенац, спомињу више него икада раније. Штавише, управо се Горски вијенац навелико прештампава без икаквих, макар и најнужнијих објашњења, а у најбољем случају уз дословно преношење некадашњих тумачења, од којих су многа у међувремену превазиђена.
Кад је написао да коментар Горског вијенца неће још дуго бити у потпуности довршен, Банашевић је свакако мислио да то подразумева непрестано појављивање нових тумачења поткрепљених марљивим истраживањима, а сигурно није наслутио да ће доћи до стагнације у коментарисању Горског вијенца (што се, заправо, и десило након Маројевићевог коментара). Тако је испало као да коментар Горског вијенца заправо јесте довршен, а у ствари је даље проучавање и тумачење препуштено свима који знају макар и један Његошев стих помоћу којег би аргументовали своју тренутну мисао.
Зато је наступила опасност да Горски вијенац доживи ону судбину коју је, барем према једном Његошевом стиху, доживео Скендербег – а управо су стихови у којима Његош глорификује једног од најпознатијих балканских бораца против османских надирања остали недовољно растумачени упркос томе што им је сваки коментатор посвећивао пажњу.
Скендербег је срца Обилића,
ал’ умрије тужним изгнаником.[3]
Наведени стихови, који су 31. и 32. по реду у Горском вијенцу и који су саставни део првог дужег монолога владике Данила, одувек су изискивали одговоре најмање на два питања:
1) Зашто је Његош одабрао да стави албанског јунака Скендербега раме уз раме са српским јунаком Милошем Обилићем, дакле са јунаком који се редовно истиче као највеће надахнуће борбе коју ликови Горског вијенца воде против османског окупатора?
2) Зашто се за Скендербега каже да је умро „тужним изгнаником“ – кад он није умро у изгнанству?
Готово сви коментатори дали су најважније податке из Скендербегова живота и навели су разлоге Скендербеговог култа у већини балканских народа (па и у самом Његошевом спеву), али је Слободан Томовић у датом случају био најопширнији:
„Скендербег – Ђерђ Кастриот, Кастриотић (1403–1468). Још као дијете преведен је у ислам на двору султана Мехмеда I, и добио име Скендербег (Искендер-беј). Послије успјешног ратовања Мађара с Турцима, средином XV вијека, вратио се у Албанију и поново прешао у хришћанску вјеру. Подигао је устанак Албанаца за ослобођење од Турака. Више година је енергично бранио утврђени град Кроју, гдје је добио многе битке. Године 1455. доживио је пораз код Берата, и морао је извјесно вријеме да се склони у Италију. Затим се поново вратио у Албанију, и бранио Кроју од Турака. Умро је у Љешу (1468). Прослављен је епским пјесмама Албанаца, као највећи национални јунак. Сусједни народи су га такође високо цијенили. Андрија Качић Миошић опјевао је Скендербега као великог јунака и борца за ослобођење албанског и других балканских народа. Његош је Скендербегу дао достојно мјесто, упоредивши његов хероизам и морални лик с ликом највећег косовског јунака Милоша Обилића.“[4]
Томовићевом објашњењу може се додати опаска Данила Вушовића (који за живота није успео да заврши свој коментар Горског вијенца, па је рукопис Вушовићевих спорадичних тумачења први пут одштампан тек 2004, шездесет пет година након Вушовићеве смрти) да је Кастриота, због његова јунаштва, „како се прича, сâм султан назвао Скендером (по Искендеру, како Турци називају Александра Великог)“.[5]
И без обзира на то што „Обилић и Скендербег потичу из разних народа и средина, што су припадници различитих конфесија“, Томовић закључује да „они одговарају идеалу, типу ратника, бескомпромисног борца за ослобођење балканских народа од Турака“, а за Његоша је „од мањег значаја вјера или народ којем такав јунак“ припада.[6]
Напоменувши да је Скендербег „извршио покрштење потурица“, Ђуза Радовић је неопрезно додао да је то покрштење било „слично овоме које се опева у Горском вијенцу“,[7] што свакако није тачно, јер у Његошевом спеву не опева се „покрштење“, него истрага, па је зато, у контексту самог стиха, али и радње спева, прецизнији Банашевићев закључак да је Скендербег „ово високо признање“, при чему се свакако мисли и на директно поређење са Обилићем, добио „својим поновним преласком у хришћанство, покрштавањем потурчењака и непомирљивом борбом против Турака“.[8]
Колико је Његош имао високо мишљење о Скендербегу још боље се види у 2656. стиху Горског вијенца, где је Скендербег, сада под својим крштеним именом, поново раме уз раме са Обилићем, и то у спомену који „душама витезовах нашега народа“ чини игуман Стефан (стихови 2653–2665):
Вјерне слуге помјани, Господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах,
и Новака – поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
кâ им име на земљи царује! [9]
Од четрнаест појединачних имена које игуман Стефан спомиње (ако се изостави „девет Југовићах“), Скендербег је на трећем месту, а пошто је убројен у витезове „нашега народа“, Томовић мисли да „у извјесним ситуацијама за Његоша појам ’наш народ’ не значи неки одређени етноним“, а „најчешће се то не односи искључиво ни на припаднике православне вјере, него само на оне који пружају отпор Турцима, без обзира на вјеру или национални идентитет“. Притом „није случајно“, наставља Томовић, што Његош и Зриновића (Николу Зринског) „поред учесника косовског боја Ивана Косанчића и Милана Топлице, сврстава у ’витезове нашега народа’, иако је он католичке вјероисповијести“, јер „појам ’наш народ’ не односи се увијек на одређени простор и одређену етничку и вјерску скупину; он у овог пјесника варира, најчешће у зависности од његова борбено-политичког програма који под исту заставу окупља све оне који пружају отпор Турцима, без обзира на конфесију и поријекло“[10]
Јасно је, дакле, због чега је Скендербег морао бити Његошу идеал исламизованог хришћанина који не само што се вратио својој првобитној вери, него се и супротставио окупаторској сили, у чијој је служби дотад присилно био, па Томовић уопште није претерао напоменувши следеће: „Милош Обилић и Ђерђ Кастриот су Његошу два најомиљенија историјска лика“.[11]
Много је већу забуну изазивао 32. стих Горског вијенца, где стоји да Скендербег „умрије тужним изгнаником“. Могло би, на први поглед, деловати да је збуњујућ и сâм облик „тужним изгнаником“, али ипак није тешко схватити да је тај облик иструментала за начин конструисан под утицајем руског језика и да цео стих има значење: умро је као тужни изгнаник. Забуна је, заправо, изазвана историјском чињеницом да је Скендербег умро у албанском граду Љешу, и то пре него што је Албанија пала под турску власт – па иако је Љеш у време Скендербегове смрти био под влашћу Млетачке републике, никако се не би могло рећи, бар не у буквалном смислу, да је Скендербег умро као изгнаник.
Међутим, пошто је Скендербег неко време боравио у Италији, где се склонио након пораза код Берата, Томовић мисли како је Његош, „вјероватно, сматрао да се Скендербег није вратио из Италије, гдје се као војвода арагонске војске борио против Анжујаца“.[12]
Банашевић је олако прешао преко 32. стиха, само уз опаску да Скендербег „није умро ’тужним изгнаником’, него у арбанаском граду Љешу, јануара 1468“.[13]
Трифун Ђукић објашњава да је „по предању“ Скендербег „морао напустити најзад своју земљу и умрети у туђини (у Италији)“,[14] док Ђуза Радовић напомиње да је Скендербег „умро у Љешу, а не у изгнанству, како легенда, и за њом и Његош каже“[15] – при чему треба обратити пажњу на термине „предање“ и „легенда“, па се запитати на шта су Ђукић и Радовић тачно мислили, пошто нису прецизирали из ког је извора (па макар то било и народно предање) Његош уопште могао преузети податак о наводној Скендербеговој смрти у изгнанству.
Са друге стране, пошто је Љеш у време Скендербегове смрти био под млетачком влашћу, Данило Вушовић сматра да је Његош „ваљда мислио“ како је Скендербег „тамо“, односно у Венецију, „отишао после пада Арбаније“, тим пре што је Скендербегова породица „одмах затим морала испред навале Турака пребећи у Италију“.[16]
Видо Латковић, најзад, сматра да је Његош „под ’туђином’ могао схватити Љеш“ управо зато што је тај град у време Скендербегове смрти „био под млетачком влашћу“,[17] па се такво тумачење једино и намеће као прихватљиво – барем кад се у обзир узму место и време Скендербегове смрти, односно кад се израз „тужним изгнаником“ схвати буквално.
Али, ако се у обзир узме сама Скендербегова смрт, тачније историјска чињеница да је Скендербег умро природном смрћу, онда искрсава још једно могуће тумачење, при чему од помоћи може бити и конкретно поређење између Обилићеве и Скендербегове смрти. Ако се само спомене да је Обилић погинуо у борби, док је Скендербег умро природном смрћу, ни ова разлика на први поглед не би морала ништа да значи, али кад се још једанпут наведе како се у Црној Гори сматрало недоличним, чак и срамотним, да мушкарац умре код куће природном смрћу, тешко је одолети закључку да је Његош под смрћу „тужним изгнаником“ заправо мислио на Скендербегову немоћ да погине на бојишту као прави јунак; то би значило да је Скендербег био „изгнан“ од јуначке смрти – за разлику од Обилића. Историјски податак да је Љеш у време Скендербегове смрти био под млетачком влашћу Његош је лако могао протумачити у контексту Скендербеговог невољног конформизма и пасивности, па се стога израз „тужним изгнаником“ може схватити и као Скендербегова жалост што умире природном смрћу. Свакако да није занимарљива чињеница да је Скендербег умро у албанском граду који је тог тренутка под туђинском влашћу, али то је мање важно од податка што Скендербег, иако већ прослављен као јунак, није добио прилику да погине на бојишту (чиме би се и у начину смрти изједначио са Обилићем, али би и самом својом погибијом потврдио сопствено јунаштво стечено за живота).
Није тешко у „тужном изгнанику“ препознати и самог Његоша, или барем његов страх од смрти у постељи уместо на бојном пољу, тим пре што је и песнику вероватно из године у годину било све јасније да за његова живота неће доћи до јединственог устанка поробљених хришћанских народа против османског окупатора.
А неће бити чудно ако и Горски вијенац доживи изгнанство, јер колико год да се свако накнадно тумачење спева, а нарочито расправе међу коментаторима и насилна нагађања шта је тачно песник мислио пишући поједине стихове, могу схватити као рањавање спева (али не и као смрт), једино ће тако Горски вијенац изнова доказивати колико је издржљив и недокучив, кад ни најстручнији филолози и књижевни критичари не могу до краја да продру у смисао његових стихова. А ако таквих покушаја уопште не буде било, или ако буду засењени расправама које превазилазе Његоша као песника и Његошево дело као књижевну уметност – постоји опасност да се Горски вијенац претвори у тужног изгнаника Његошеве мисли.
[1] Никола Банашевић, „О издавању Горског вијенца“ [предговор у књизи:] П. П. Његош, Горски вијенац, критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић (четврто издање), Београд 1986, стр. XXIII.
[2] Радослав Петковић, „Читање и стварање“ [предговор у књизи:] Миодраг Поповић, Цетињски боник, Београд 1984, стр. 7.
[3] П. П. Његош, Горски вијенац, критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић (четврто издање), Београд 1986, стр. 10.
[4] Слободан Томовић, „Коментар Горског вијенца“ [у књизи:] Др Слободан Томовић, Коментари (Лажни цар Шћепан Мали, Луча микрокозма, Горски вијенац), Београд – Цетиње, 1990, стр. 276.
[5] Данило Вушовић, О Његошевом језику (приредио Драго Ћупић), Подгорица 2004, стр. 181.
[6] Слободан Томовић, нав. дело, стр. 276.
[7] Ђуза Радовић, „Коментар“ [у књизи:] Владимир Поповић, Његош и наше вријеме; П. Петровић Његош, Горски вијенац (Ђуза Радовић редакција и коментар), Загреб 1947, стр. 180.
[8] Никола Банашевић, „Коментар“ [у књизи:] П. П. Његош, Горски вијенац, критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић (четврто издање), Београд 1966, стр. 160.
[9] П. П. Његош, Горски вијенац, критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић (четврто издање), Београд 1986, стр. 129.
[10] Слободан Томовић, нав. дело, стр. 486–487.
[11] Слободан Томовић, нав. дело, стр. 486.
[12] Слободан Томовић, нав. дело, стр. 276.
[13] Никола Банашевић, „Коментар“, нав. дело, стр. 160.
[14] П. П. Његош, Горски вијенац (предговор и коментар Т. Ђукића), Београд 1944, стр. 145.
[15] Ђуза Радовић, „Коментар“, нав. дело, стр. 180.
[16] Данило Вушовић, нав. дело, стр. 181.
[17] Петар Петровић Његош, Горски вијенац (текст приредили за штампу Радосав Бошковић и Видо Латковић; биљешке и објашњења написао Видо Латковић), Београд 1963, стр. 168.