Вилфред Овен
ОБУКА

 

ЧУДАН СУСРЕТ

 

Kо да из борбе утекох дубоко

У давног тунела, потмули прокоп

Kроз сплетен титанских ратова гранит.

Но ту спавачи јечаше у тами,

Мишљу и смрћу тешки да се макну.

Ал један скочи, када их дотакнух,

Зурећи оком препознате туге,

Kо на благослов диже јадне руке.

По осмеху, ја познах ту у мраку,

Осмеху мртвом, да смо у паклу.

Лик зрнаст би, од тушта страхова смрт;

А одозго с тла не допираше крв,

Ни пригушен пуцањ, нит јаук кроз строп.

„Чудни друже,“ рекох, „овде није бол.“

„Не,“ каза, „сем недовршених лета,

Безнађа. У какве год наде гледаш,

И ја их живех. Лов понесе мене

На пустопашну сву лепоту земље,

Нит благим оком, нит је косом наша,

На ругло тврдом протицању часа,

И тамо јој је жалоснији расад.

Радост моја дала многима је смех,

А од жалости што остаде ми тек,

Сад умрети мора. Истина нема,

За беду рата, беду што рат скрби.

Никог да испуни зло нашег плена.

Празни ће истећ у кључалој крви.

Kо тигрице хитри, хитреним жаром.

Заточени бројем док тоне народ

Храброст би моја, и бејах тајанствен,

Имадох мудрост и бејах господарствен,

Да не марширам уз узмичући свет,

У тврђава таштих небедемљен ред.

Kад точак им згуши крв узаврела,

Испирах га водом с нежних врела,

Истином предубном нетканом љагом.

Kроз међе изливах свог духа благост,

Ал не кроз ране, не кроз ратни убир.

Kрв се са чела нерањених купи.

Ја сам непријатељ ког уби, друже.

Намрштеног препознах те из тмуше,

Kо јуче, кад у мене твој нож паде.

Браних се, ал руке нераде, хладне.

Отпочинимо сад.“

 

 

 

ИСKИДАНИ

 

Kосу? Штоседетуупомрчини?

Иклатесесенечистилишта,

Језикезјапећзабалавужитак,

Ицерећихлобањабестидниплаз?

Дамарибола – ал’ какавспориузруј

Усечезјаптихраздраженихгрла?

Изкосеимишакаиспарава

Јад. Пакломживихсмртнасједотакла

Уходу, сну; алкосутиизпакла?

 

– Онисукојимасмртодузеум.

Убиствомсећањасплићуимкосу,

Безбројнимзверствомчијисусведоци.

Немоћногазећглибовиматела,

Kрозкрвсаплућаштоволеласусмех.

Ухомсуиокомупамтилисве,

Тресакмитраљеза, месадробноглет,

Покољнесравњивистраћеностљудску.

Претешкомомчомдаихослободи.

 

Тегрчемучнејабучицеочне

Натрагумозак, јерчулимасунце

Наугрушакличи; ноћкрвно – црна;

Бљеснезоракоотворенарана,

Затоимодурна, веселалица,

Саосмешкомлажнимлешеванатлу.

– Трзаверукеиспредсебеклате;

Даухватенаборизмучењасвог;

Инасубицедадосегну, брате,

Мисмоимдалибезумљеират.

 

 

 

ИСПРАЋАЈ

 

Певајућ’, низвечерњестазежурне,

Сведослепепруге,

Уђошеувозглаве, ведро-тмурне.

Заболиимбеле, каозаурне,

Венчићедуге.

 

Погледскитнице, текносачанеког,

Тешкозуриуњих,

Kоуредакмаршизкампадалеког.

Таднеганутсигнал, илампамеко,

Стражарудадемиг.

 

Одошетајно, козаташканозло,

Нисуонинаши.

Инечусмогдесу, нинафронтуком,.

 

Дал’суимнаподсмехвецженеидом,

Ицветниукраси…

 

Напразникзвона, дал’доћићеикад,

Kаодивљибагаж?

Текпарњихчекабубњањеивика,

Дадопузукући,

набрдскаврелатиха,

Наслућенихстаза.

 

 

 

НЕПОВРАТНО

 

Одједном ноћ разможди дан и баци

Дроњке над небо у громовној тмуши.

Тад мртвило страшно обузе уши

И давнопрошли усташе мртваци.

 

Посматрах мртве; те сабласти у сну.

Изгнане животом по имену звах.

Заточени, неми, глув би њихов дах;

Ниједан не приђе нит’ прозбори дух.

 

Непуна зора у сабласном рују

Заискри пусто ко мамурне главе,

Уздах се болних изнури са даном.

И гледајући док се удаљују,

Згушени крилом скриљеним занавек,

Застрепех и за небо закључано.

 

 

 

ОБУKА

 

Ни данас ни сутра неће ме, снена,

Наткрошњити липа ил’ (осмех мило).

Нек не зна љубав бледог лица мрена.

 

И пићу, за збогом, миљу за миљом.

Kрепко месо за глад моју; да зена

Просја лепотом хитрине и стилом.

 

Лед – ветар скршен о зору сред зрења

Нагнаће гневне нагости ми било;

Ал неће ме знат’ док свој носим венац.

 

 

ВИЛФРЕД ОВЕН (WILFRED EDWARD SALTER OWEN, 1893-1918), енглески песник. За живота скоро непознат, али захваљујући Зигфрид Сасуну, Едит Ситвел и песниковој породиципостао је признат песник и уврштен је у антологије енглеске поезије XX века. Kао војни заповедник, учествовао је у борбама на првим линијама фронта Првог светског рата. Искуство рата је младића, који је до тада писао прозиркасте, романтизоване песме, претворило у преурањено дозрелог песника. Осећај за драму и сликунаследио је од Kитса и Шелија, али је језик био његов. Грубе, исказне, окоштале синтаксе, болан, ироничан, са непотпуним, хромим римама и опкорачењима. Језик изгубљене вере у склад и смисао његове генерације. Овенове песме спадају у најбољу ратну поезију која је дошла изЕнглеске.

 

 

Избор, превод с енглеског језика и белешка

Бојан Белић