Олга Михајловић Благојевић
ВУК, СУНЦЕ, ТАЈНА – БОЛ ПОСТОЈАЊА У ПОЕМИ ВУК РАСТКА ПЕТРОВИЋА
Песник и писац чије је авангардно стваралаштво двадесетих година прошлог века дочекивано уз жестоке критике и неразумевање, у своју поезију је уткао дух паганске религије коју је преносио на крилима модернистичких психолошких трагања. Распарчавање песме на фрагменте који би као нека врста мозаика требало да стварност представе на вернији начин него што је то чинила традиционална поетика, био је метод који су користили песници нових уметничких стремљења у европским центрима културе. Растко Петровић након свог младићког, драматичног и болног искуства проласка кроз Албанију у вихору Великог рата, путује у Француску где наставља школовање и где се дружи са уметницима који раскидају везу са традицијом, растрзају уметничко дело у смислу форме и суштине. Овај необичан спектар животних искустава у песнику рађа веома свежу и оригиналну поезију коју он страствено представља неприпремљеној читалачкој публици у домовини. Песници модернизма „захватају“ из такозваног примитивног искуства због става да оно директније комуницира са нагонским у човеку, са примордијалним силама у свемиру чијим тајнама може да се приближи само у стањима екстазе. Петровић се окреће митологији земље на којој је поникао, па тако истражује старословенску. У својој поеми Вук окреће се симболици ове животиње која, не само што својим завијајућим потмулим зовом дочарава људски бол, већ представља и тотемску животињу, по древним веровањима родозачетника српског народа. Амбиваленција симболике вука даје простор у коме песник успева да искаже своја лична супротстављена осећања: тугу због раног суочавања са смрћу, младалачку енергију која се граничи са необузданошћу, недефинисан страх, трагање за смислом. Вук је код Петровића, као и у оквирима многих митолошких предања, у трајној вези са циклусима дана и ноћи, Сунца и Месеца. У том смислу, вук је повезан са нагонском, мрачном страном људске личности, односно са ноћи. Вук и Сунце су овде врста бинома, они су два комплементарна, али ипак сукобљена субјекта. Спајањем Сунца и вука долази до одгонетања суштинске тајне, тајне живота, али се њено одгонетање одвија само у бледим фрагментима и са собом носи борбу и рањавање. Ови драматични сусрети су готово врста космичке игре која постаје тип универзалног људског искуства, сусрета појединачне свести са свеукупном, божанском.
У оквиру незавршене поеме Вук, Растко Петровић описује своје рођење од мајке која наличи вучици. Она и јесте и није вучица, али се свакако приближава овој слици и архетипу: „Мати ме није родила испод овог огњеног зида / Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке / Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида (…) / Мати ме није како вучица језиком умила / Ни допузих до њене дојке пијан од светлости / Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила / Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости“[1]. Мајка му с једне стране „скида“, па и (касније у поеми) „поклања“ Сунце, а с друге „убија“ његову питомост, преносећи му архетипски бол и бес. Ово амбивалентно осећање прожима целу песму, за песнички субјект то је целоживотна битка против Сунца и дневне светлости која личи на врсту трајне ноћне море или психичке опседнутости недовољно дефинисаним непријатељем. Разлог оволиког антагонизма у односу на Сунце није јасно изречен, али стичемо утисак да је дневна светлост оно што се супроти урођеном духу вука, звери која је повезивана с неукротивошћу, ноћним ловом, инстинктима и, уопште, врстом слободе под окриљем таме. Сунце је за песника толико „окрутно“ да је он у ранама од комуникација с њим, иако је често загледан у његово средиште или чак њиме „заражен“: „Но често заражен Сунцем јурах запламљен.“ У песника су усађена противречна осећања и неизбежна коб растрзања. У свему томе он преноси осећај потпуне усамљености. Иако повремено помиње мајку, а касније једног пријатеља који је покушао емотивно да допре до њега (Молитва вука), ови описи само наглашавају усамљеност и затвореност. Песник је попут Прометеја, закуцаног на стену, предодређен да трпи бол. Његово волшебно и тајанствено рвање са Сунцем поприма врсту борбе за нешто веома битно. Помиње тајну чијим би се одгонетањем сазнало „све“: „Сунце, једино теби што сам жудео бити раван / Знати једну једину ствар и њоме знати све / И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан / И једино рад твога лика жртвовах оне сне / Цео дан остах скривен укочено мотрећи ти ход (…).“ Уколико би спознао мистичну границу и тајну коју Сунце чува, Растко би спознао „све“. Због тога, иако је Сунце опасно, песник га уходи и опсесивно посматра.
Кад је у питању Сунце и његов „терор“ рефлектован у поезији, одступићемо на кратко од Расткове поезије да бисмо цитирали песника Стефана Малармеа. Овај француски симболиста је у своје формом уредне песничке структуре унео елегантну херметичност мелодијски озвученог, суптилног песимизма, чиме је задао главобољу многим студентима књижевности. У песми Плавет говори о „ведрој подсмешљивости вечите плавети“ која прети песнику:
Ведра подсмешљивост вечите плавети
Свладава, нехајно лепа попут цвећа,
Немоћног песника што свом духу прети
Кроз неоплођену пустињу Несрећа.[2]
Нехајно лепа плавет у наредним строфама „немоћном“ песнику „гледа“ по „празној души“. Песник чини све како би се сакрио у тмину, па чак моли чађ из фабричких димњака да прекрије сјај Сунца. Како ништа није помогло, на крају песме изговара: „Опседнут сам. Плавет! Плавет! Плавет! Плавет!“ Песнички субјект (параноично?) сматра да Сунчева светлост доноси неку врсту презира усмереног према њему. Иако неспреман да се препусти осветљавању своје унутрашње празнине и тмине, песник је, парадоксално, веома интроспективан када закључује да у њему та иста празнина борави. Оваква искреност и рационално сагледавање сопства би требало да води врсти „расветљавања“, тим пре што је светлост од које бежи ведра и лепа. Али дешава се супротно. Песник је немоћан и заробљен у некој опседнутости. Тама његовог бића чини да је светлост непожељна али и неодољива.
Иако је Расткова борба против Сунца срчана и „вучја“, а Малармеова пригушено острашћена – налазимо заједнички именилац: Сунце је за њих објекат амбивалентног значења. Обојици је предмет фиксације и несавладив непријатељ. Можда смо у искушењу да овај симбол светлости растумачимо као принцип добра, разума, светлости, обданице или чак Бога, против кога се субјект бори и увлачи у свет таме. Ипак, треба бити пажљив у давању оваквих одредница. Петровић на једном месту у поеми Вук помиње Бога који је у овој визији очинска, али ипак донекле неутрална библијска фигура. Она доноси дах монотеистичког које је традицијом пренесено у наслеђе. Растко, дакле, није противник традиционалне религије, али тежи ширим оквирима од оних који су традицијом наслеђени. Има потребу да сагледава изнад и испод традиционално пренесених образаца: „Ја немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академије наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност (…)“.[3] Узимати у обзир шире оквире не значи обрачунавање с традицијом (и моралом) већ доприноси њеном осавремењивању.[4] Захватати од паганског и од хришћанског, захватати из несвесног и потиснутог није анархистичан потез (Растко се у истом тексту и ограђује од анархизма: „Треба ли још да напоменем да нисам анархиста“[5]), већ одговор на потребе савременог доба. Растково Сунце, дакле, не представља религију у ужем, традиционалном смислу, па ни морал који би из традиције произашао. Чини се да све то њему не само да не смета, него и да нема значајан утицај на њега.
Уколико смо на трагу да дешифрујемо Расткову бурну природу као вучју, растрзану страстима, тугом и решеношћу да преживи – да ли смо у могућности да одредимо чега је симбол немилосрдно Растково Сунце? Смемо ли да тврдимо да оно представља свеукупни живот, бол и тајанственост коју живот доноси, заједно са оним „изнад и испод“? Да ли је Растково Сунце живот сам, фасцинантна појава свести, никад до краја објашњена? Да ли је Сунце које крије „тајну“ – чијим би се одгонетањем знало „све“ – управо симбол узрока свега, па и личности песника који је загледан у неисказиво, који је и сам део тог неисказивог? „У својој поеми Вук он ће открити пламени зрак који га је, проистичући из матере, водио у претходној збирци Откровење путевима слободе. Али то неће више бити биолошки, већ космички путоказ. Светлост која је обасјала час његовог рођења песник ће препознати окрећући се њеном космичком извору, Сунцу. Не одричући се свог заноса из Откровења, он ће покушати да премости границе телесног успевши се уз лествице сунчане, тај највиши симбол стремљења ка врхунцу.“[6]
У песничкој критици Расткове поезије често је помињана његова опседнутост рођењем и смрћу „и оним између та два“ препуном екстатичких излета. Његова опседнутост рођењем већа је од интригираности над престанком постојања. Не само сукоб светла и таме, морала и инстинкта, интригирала га је и тајна односа који доводе до зачећа: „Ја бих поновио све оне фине и величанствене трептаје бескрајних делића предодређене материје, оплођавајућих, мужјака и женке, који изазивају она беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуривања целих тела, катастрофе судара, ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих их тако свесно и пажљиво понављао, пратећи све нијансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања. И утицајем интра-планетарних гравитација. Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова, и оркестрација.“[7] Растко сексуални чин сагледава као део космичког кретања. Чин је тајанствен једнако као само постојање или као тајна његовог Сунца. Уколико би могао боље да схвати ову врсту „ритма“, вероватно би се и људска природа растајнила. „Еклипсе свести“ или гранична екстатичка стања су у Растковим текстовима виђена као иступања приликом којих је божанско најприступачније. Да ли се људска природа есктазом преображава за једно боље и сврховитије постојање? Растко посматра стварање новог живота као што научник посматра кретање небеских тела. Прати промене, убрзања и успорења. Загледан у ово велико космичко дешавање, покушава да проникне у Тајну. Дешифровања су за Растка донекле могућа у стањима психичке пометености. Није ли душевна поремећеност логичан исход нелогичности живота? Одгонетнути почетак живота је кључ за одгонетање његовог краја, јер је чудесније настајање него нестајање, поредак и свест од распадања.
Борба за постојање озвучена у Растковом стваралаштву надахнутом прехришћанском традицијом, одговарала је Растковом сензибилитету, била је у сагласју с динамиком којој је тежио. Критичари су претпоставили да се ова његова необуздана снага истрошила у младости, јер ју је трошио немилице. Неки аутори су тврдили да у свом стваралаштву није умео да оформи целине и понуди адекватне завршетке својих књижевних дела, с обзиром на силину којом је започињао свој књижевни опус.[8] Али он је ионако тврдио да не ствара велику поезију него велику екстазу.[9] Његова заокупљеност проблемом смисла постојања повремено га је доводила до нихилистичког безнађа, али је такође резултирала спознајом да је лепота постојања довољна да оправда напор живљења. Тако у свом путопису Дан Светковине, описује овакво расуђивање: „И када се око поноћи свршила свечаност, нисам могао издржати а да једино ради Тебе не пођем до најближих палми и расадника ван града. Тамо иза првих брежуљака жутога песка, иза првих папируса, чије су круне позлаћене у своду као да си ме чекала, Ти једино паганско божанство које ће кроз цео живот владати нашим срцима. Крај Саве, крај Сене, крај Гадалкивира, тако мало ноћи довољно је било да се месечина наднесе над нас, па да опет поверујемо себи пијано да има нечега због чега вреди трпети у животу и због чега је још чаробнији живот од самоубиства.“[10] Тело, материја, путеност, чулни доживљај, све је то за Растка било нераскидиви део духа и духовности, најављивало је одгонетку „тајне“, а сам процес одгонетања макар донекле јесте не само животни задатак већ и сам живот, односно његов ток.
У циклусу Вук под називом Час обнове, Растко посматра свој живот као линију и пореди је са реком која извире из планине: „Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине / (…) Нити опази кад река избаци тело на обалу / И ван живота настави своје течење: / Нити јој поглед у стању пратити даље / Линију њену успалу: / Већ тих клоне с њоме општење / Баш на граници самој разума. / Лице се измени, сузно и сањиво, од датума / Када не протегне више тело страст већ мрмљање. / Загледам ли се ево у мирну бреговиту пољану, / Једно тело већ издваја се и устаје, / Познајем тад његов лик, и линију његову знану, (Док прилази) страх ме ипак да ли ће да истраје / У несигурноме томе корачању; / Гле, мој ход! Погледом својим то приведем себи свој лик у незнању, / И насмејем се горко, колико је само лак и неизвестан / Као да придржавају, додиром га својим, јава још жива и сан.“[11] У оквиру ове своје рекапитулације живота, песник не само што анализира временску линију отпочету рођењем, него прибегава још једној интроспективној методи: посматра себе са стране, као треће, неутрално лице. Примећује некога ко је у почетку „једно тело“ (неко) према коме показује бриге, а затим у њему препознаје себе. У овом објективном сагледавању, види да је оно што га одржава несигурно. „Јава још жива и сан“ су део целокупне перцепције света. Уколико су и јава и сан несигурни и варљиви, песник је у невољи јер нема могућност да изабере нешто поузданије. Због чега говори да је јава још увек жива? Да ли ће му ускоро преостати само сан, с обзиром да је будно стање на издисају?
Није случајно што се Растко, замишљен над овим питањима, окреће вуку. Да би особа стигла до ове најдубље чуване тајне, да би преболела неминовну бол, потребно је да поседује нешто од дивље природе вука. Мајка је вучица, што сазнајемо управо преко дивљег крика који јој се огледа у очима. Песник наслеђује бол постојања. Мајка је дивља јер је доживела бол. Њу су бол и крварење навели да задобија вучју ћуд. Не само да је вук симбол дивљине, он је такође део митологије коју је Растко желео да искористи и да је „дода“ другим митологијама чија је вредност у време авагарде бивала препозната.
Кад је у питању вук као тотемска животиња, не можемо да не поменемо песника Васка Попу који је написао збирку песама под називом Вучја со. Ово је збирка о хромом вуку, прехришћанском српском богу. Сведочећи о утицају Растковог стваралаштва на свој песнички пут, Попа је писао: „Он је уистину мој духовни отац, по тој тематици, по тој духовној димензији. Он је започео оно што сам ја касније развио. Он је такође имао – вука, и ту нашу митологију…“ [12], казао је Попа о Петровићу. Двосмисленост и амбиваленција симбола је присутна и код Попиног вука.
Не само да је Васко Попа испратио нит „вука“ код Растка, него се бавио и темом Сунца. Попа је Сунцу одузео централну улогу и „распарчао“ га на више малих сунаца која су део микрокосмоса и која преузимају различите улоге, односно игре. Сунце је у својим различитим верзијама: слепо, црно, троглаво, модро, поноћно, или већ „неко“ сунце. Сунце и срце добијају скоро равноправне улоге, хелиоцентрични систем се замењује системом у коме је центар срце, односно човек као емотивно биће. „У Попином песничком вилајету човек је део, али не и средиште света. Средишта и нема.“[13] Суочени смо с космосом без средишта. У Растковој поезији Сунце је једно и целовито, осим у песми Сунчане лествице где се постоји много Сунаца: „Видећу опет оне Лествице Сунчане / По којима се сва Сунца дижу и спуштају.“
Петровићеве поеме настају у оквиру колебања између ових субјективних (придржавање живота сном) и рационалних метода (посматрање и анализирање себе на објективан начин, са стране). Субјект се очигледно за свој психички опстанак бори свим силама, па је борба с реком живота „на граници самој разума“. Потпуну утеху и стање чврстог ослонца Петровић никад не достиже. Тренуци утехе су кратки и у назнакама, али воља за опстанком не јењава. Вучја природа у току борбе против Сунца (и за проницање у његову тајну) га доводи до крви.
Растко у себи осећа гнев предака, бол заједнички човечанству, Јунгово „колективно несвесно“: „Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма / Осећах у себи грозно праоташтво како се стрви / Језика отеченог куках и бејах жедан / Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону крви.“(Вук I) Овај колективни бол човечанства у Растку живи, те он осећа да мора да „освети“, односно, да ради у корист свих у обрачунавању са неумитном боли постојања. Изгледа да је раскринкавање живота надомак руке. Или се барем тако чини док посматра Сунце на његовом свакодневном путу преко неба.
Да ли је Растко, како критичари тврде „сагорео“, или се постепено мирио с немогућношћу давања коначних одговора – тек, његов тон је попримио облик смиреније контемплације над животом у каснијим остварењима. Ипак су формулације његових питања остале константне, тако да референце на рођење и на мајку постоје и у другим његовим делима. У лирско-путописном роману Људи говоре, где описује свој доживљај свакодневног живота на једном острву шпанског језера, завршни пасуси се односе управо на крик рађања: „Неко ко је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изашао из крви, као каква звучна експлозија крви, ваздуха и простора.“[14] Осим крика мајке, излаже и мали филозофски дијалог о смислу живота и перспективе особе која је дошла на свет. „Шта ме се тиче шта ће мислити о животу? Шта мислим ја о животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.“[15]
Светлана Велмар-Јанковић примећује да је Растко „хрупио у свет српске књижевности“ као Стари Словен, да би касније постао песник „који се био прерушио у дипломату“.[16] И заиста, Растко Петровић је у српске песничке кругове ушао као вихор. Унео је додатни немир у већ узаврелу атмосферу у књижевним круговима. Око њега се окупила група београдских надреалиста, али се он није осећао делом те групе и наставио је свој индивидуални пут. Оригиналност је сматрао за врховну вредност, па је тако за њега она готово једнака моралности.[17] Груба критика га је ипак сламала, губио је свој песнички полет. Недовршена поема Вук је последњи прави израз његове песничке страсти. То је поезија са чијим мотивима савремени читалац може да се идентификује, успешно дочарава оно што измиче рационалној објави, говори о нагонском, инстинктивном, али и о освешћеном. Растко наставља да пише путописе, есеје и романе, али напрасно умире у Америци. У домовини му репутација постепено расте, да би у другој половини XX века био препознат као један од најутицајнијих српских песника. И поред тога, његова поезија и данас бива окарактерисана као тешко разумљива, па је, иако препозната као квалитетна, недовољно читана. Кроз Расткову поезију, тајна веза између вука и Сунца позива на поновно откривање.
[1] Растко Петровић, Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 103.
[2] Стефан Маларме, Песме, препевао Коља Мићевић, Култура, Београд, 1970, стр. 19.
[3] Растко Петровић, Пробуђена свест (Јуда), у Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 87.
[4] Овај аспект Растковог стваралаштва разрадила је Ивана Кнежевић у докторској дисертацији Хришћанско и паганско у делу Растка Петровића, Универзитет у Новом Саду, 2016.
[5] Растко Петровић, Пробуђена свест (Јуда), у Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 87.
[6] Зоран Мишић (1964) у Растко Петровић, Песме, приредио Никола Грдинић, Каирос / Сремски Карловци, 1997, стр. 199.
[7] Растко Петровић, Пробуђена свест (Јуда), у Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 86.
[8] „Вук је био последњи велики Растков покушај да прошири видокруг своје поезије и уздигне је до универзалног; песник више није имао снаге да га доврши. Дани сензуалности и великих дрхтаја су прошли, а са њима је усахла и ова поезија и која је сву своју снагу црпла са афективних врела. (…) Загрцнута и пренадражена, препуњена емотивним набојем, његова реченица ни једну мисао није могла да изрази до краја: она се непрестано уплитала у контрадкције и амбивалентне исказе. Придајући појмовима емотивно значење, Растко је са њима поступао као са сликама: препуштао их је вољи случаја, или их је употребљавао на сасвим произвољан начин. Расплинут и збуњен, он се у домену апстрактне мисли тешко сналазио.“ Зоран Мишић, Растко Петровић (1964), у Растко Петровић, Песме, приредио Никола Грдинић, Каирос / Сремски Карловци, 1997, стр. 200–201.
[9] Растко Петровић, Пробуђена свест (Јуда), у Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 91.
[10] Растко Петровић, Дан светковине у Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, Књига 62, Растко Петровић, Приредила Бојана Стојановић Пантовић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2012. стр. 264.
[11] Растко Петровић, Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 127.
[12] Васко Попа, Оригиналност Расткова (19. 8. 1989) у Растко Петровић, Песме, приредио Никола Грдинић, Каирос / Сремски Карловци 1997, стр. 208.
[13] Muharem Pervić, „Volšebna kovačnica”(pogovor) u Vasko Popa, Pesme, стр. 84.
[14] Растко Петровић, Људи говоре, у Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, Књига 62, Растко Петровић, Приредила Бојана Стојановић Пантовић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2012, стр. 364.
[15] Исто, стр. 367.
[16] Светлана Велмар-Јанковић: Растко, верник преврата у Светлана Велмар-Јанковић, Изабраници, Стубови културе, Београд, 2005, стр. 91.
[17] „Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увек оригиналан и тиме једино за природу моралан.“ Растко Петровић, Пробуђена свест (Јуда), у Растко Петровић, Песме, Каирос, Сремски Карловци, 1997, стр. 97.