Миклавж Комељ
БОРБА СЕ НАСТАВЉА, ПАПИР ГУБИ
OTOTOTOTOI POPOI DA[1]
Слике раја,
које су постале
слике пакла!
Чак и на сваком разврату је
могуће конзистентно утемељити
пуританизам
и морализам.
Људи тако желе
пуританизам и морализам.
Невероватно.
Играли су свој мали разврат
само као изговор
за овај морализам.
Најрадије би поново плесали
око ломаче,
на којој горе слике –
обучени у министрантске хаљинице –
са заставицама дугиних боја у рукама.
Све неконвенционалности, сву дрскост,
играли су да би још ове
неконвенционалности,
још ову
дрскост
претворили у део своје досаде, у оно
чему је Мајаковски
рекао быт.
Уффф.
Грешиш, ти, који говориш о новом
конзервативизму.
Ово је дошло
из онога што је
нај-про-гре-сив-ни-је.
Описи више не помажу.
Али ако би речи
значиле оно што значе –
би ли се стварно срушио свет?
Ако крик траје тридесет година –
чује ли га још ико као крик?
Усред Другог светског рата
један је часопис објавио чланак
с насловом Сунце гори.
А сада
гори
Сунце.
Уффф.
Читав свет
говори о стварима
које не занимају
никог изван малог
провинцијалног места.
Никог изван малог
провинцијалног света.
Који у подруму има некакве радијаторе.
Који у мислима има некакву generaciόn de cristal.
Ова generaciόn de cristal
не подноси ништа
и не сме видети ништа
што се догађа,
јер би је то превише повредило.
Зато у њено име на трговима
јавно секу руке
које су хтеле некога
дотаћи.
Пре десет година
је дете,
које је намазало руке
светло плавом бојом,
рекло:
„Погледај,
моје руке су небо.
Преко мојих рука прeлетеће
авион.“
Ако крик траје
хиљаду,
две хиљаде,
три хиљаде,
пет хиљадa година.
Ако су руке
хтеле
некога
дотаћи.
БОРБА СЕ НАСТАВЉА ПАПИР ГУБИ[2]
Чујеш,
како се сви
случајни гласови
повезују у шапат ватре?
(Јаој, не, онда сам видео још и снимак
Дугина, како се држи за главу,
док гледа ватру, у којој гори
његова ћерка.)
Само крст
може да дá
координате.
Из којегод слике,
ако у њу урежеш
облик крста,
добићеш слику крста.
Из било чега.
Моћ икона?
Моћ порнографских слика?
„Љубав је облик,
али мој властити облик
се распада“, рекао је Базаров
кад је умирао.
Неко каже:
„Како се борба наставља,
кад је одустао
од борбе?“
Ко? Од чије борбе?
Борба је увек могућа
само као моја борба.
Па макар то звучало и као Mein Kampf.
Али теби сам, самоубицо,
требао вратити
позајмљену књигу
Битка са демоном.
Али, да ли је она егзистенција,
која није ништа друго до „стратешко
придобијање света“,
стварно друга егзистенција
као егзистенција оних
који се „боре само
за бесконачност“?
Је л змија пупчана врпца?
Рекао си ми како сваког јутра
прво гледаш слику мртваца
како би знао да већ истог дана можеш бити
мртав. И да се баш зато
тим више предајеш
ужитку.
Помислио сам: „Како банално!“
Тургењев је записао:
„Појава баналности
је у животу
врло корисна; превисоко одабране
струне под њеним
утицајем олабаве,
самосвесна или у нагон
прелазећа осећања
се истрезне,
јер постану свесна
своје блиске сродности са њом.“
О Титаниче!
О, сва баналност
се нагомилала
само зато
да би сусрет
с леденим брегом
био снажнији.
Чистији!
Негде су записане неке координате.
На пример: 32˚ 31ʹ 41,7ʺ Н,
116˚ 41ʹ 30,9ʺ W …
Али само крст
их чини видљивим.
Смрт је гола.
Смрт повраћа.
Смрт каже:
„То сам учинила зато
јер ми се не свиђа.
Да бих изашла из онога
што ми се свиђа.“
Помислио сам: „Како банално!“
(Јаој, не, на Фејсбуку сам видео
твоју опроштајну поруку
и нисам помислио
да би то могла бити
опроштајна порука,
него сам помислио: „Аха,
још један крст.“
Још један дан.
Било их је много.
Сад је само један.)
О лешинари!
Оговарали су:
„Починио је самоубиство,
јер је било то и то и то.“
Али шта
ако је то и то и то било
само изговор
да је могао да почини самоубиство?
Када је Мишимина мајка
сазнала за синовљеву смрт,
рекла је:
„Барем једном је урадио оно што је хтео.“
Не знам шта је било.
Знам шта си хтео.
Шта год је било –
из које год слике,
ако у њу урежеш
облик крста,
добићеш слику
крста.
Колективизам
је само име
за самоћу.
Шта год је било, само си показао
шта стварно
делује.
Како делује нешто сасвим друго
од онога што мислимо да делује.
Јасно си показао како,
које год
координате,
било чега,
па и координате хаоса,
може поставити
само примордијални симбол.
Само
крст.
20–24. VIII 2002.
МИКЛАВЖ КОМЕЉ (1973, Крањ, Словенија) је словеначки песник, писац, есејиста, историчар уметности и преводилац. Објавио је 13 књига поезије: Luč delfina (Светло делфина, 1991), Jantar časa (Јантар времена, 1995), Хиподром (2006), Nenaslovljiva imena (Имена без наслова, 2008), Modra obleka (Плава одећа, 2011), Roke v dežju (Руке у киши, 2011), Noč je abstraktnejša kot n (Ноћ је апстрактнија него н, 2104), Minima imposibilia (2015), Liebestod (2017), Стигматизација (2019) и Goreča knjiga (Пламтећа књига, 2021) и књига поезије Pred nevidnim (Уочи невидљивог, 2022). Објавио је и роман Skrij me, sneg (Сакриј ме снеже, 2021), три књиге кратке прозе, једну драмску поему и неколико књига научних радова и есеја. Докторирао је из историје уметности са тезом Значења природе у тосканској уметности прве половине XIV века. Уредио је постхумна издања необјављених песама и других текстова Јурета Детеле и Сречка Косовела. Објавио је нови словеначки превод Његошевог Горског вијенца и радова Сесара Ваљеха, Фернанда Песое, Џуне Барнс, Пјер Паола Пазолинија и Алехандре Пизарнике. У припреми за штампу су његови преводи Мајаковског и Езре Паунда. Бави се и сликарством. За свој рад добио је највише словеначке литерарне награде.
Избор, превод са словеначког и белешка
Бојан Анђелковић
[1] Касандрин крик из Есхилове Орсетије.
[2] Ова песма је посвећена словеначком сликару Роману Урањеку (1961–2022), члану уметничке групе „Irwin“ и покрета „Neue Slowenische Kunst“. Урањек је био опседнут симболом крста и током последње две деценије живота направио је барем једну слику крста дневно (обично од две до четири); говорио је да ће се овај пројект настављати у бесконачност. Задњу је објавио на Фејсбуку, у ноћи свог самоубиства; била је направљена на листу на којем су се биле речи загребачког уметника Горана Трбуљака „борба се наставља папир губи“.