Марија М. Булатовић
НЕ СМЕШ ДА ВОЛИШ ХОРТЕНЗИЈЕ, НАРОЧИТО КАД ЦВЕТАЈУ

 

Иван Ергић: Цвеће живи на води

Контраст, Београд, 2022.

 

 

Лепоту игре („jogo bonito“ како је Пеле описао фудбал), али не лоптом, већ речима, Иван Ергић успешно преноси са спортског терена на папир: телесна геста замењена је реторском фигуром. После збирки Бајроновски јунак (2012) и Приручник за чекање (2019), није се дуго чекало на нову Ергићеву збирку. Ове 2022. године у штампи издавачке куће „Контраст“ појављује се нова, трећа збирка песмама Цвеће живи на води.

Нова Ергићева збирка, штампана латиницом на осамдесет и осам страна, броји око шездесетак песама и формално је карактерише слободан стих. Апроксимација броја песама долази од специфичног жанровског превирања који се уочава у збирци, то јест дискутабилности да ли је песма заправо једнака фрагменту и/или краткој прозној поетској забелешци. Наиме, јасно се уочавају песме које су у прози насупрот онима у стиху, односно кратке форме насупрот нешто дужим, наративним формама. Језик је натопљен колоквијализмима и ослобођен стриктних правописних (употребе великих и малих слова) и интерпункцијских правила. Реч је о лирској интервенцији која поезију брже „дели“ међу читатељством.[1]

Инципит збирке представља известан (ауто)биографски прелудијум са одређењем преперсоналних тачки рођења и смрти (која још није наступила), имена, религијског сентимента и порекла (в. песму лозица)[2], природе посла, пребивалишта, тачније личне оазе и базе, циљева и грехова. Ергићево играње одговорима (опет је реч о игри, изгледа), насловима (в. PR-(ed)govor) и формом јесте на известан начин постмодернистичко (или је пак реч о модерности која је пост-), док се, парадоксално, уједно ишчитава и известан отклон према постмодерни (в. песму још један изум који је заменио човеков рад)[3].

У збирци Цвеће живи на води, на „прву лопту“ (фудбалским речником) дају се уочити најмање четири тематска слоја:

1) питање песничке онтологије, естетског бивања и аутопоетских ставова, односно искуства уметничког дела. У том погледу карактеристична је песма која нема наслов (стр. 36), али је у целости болдирана. Ту Ергић истиче неминовост естетског искуства и постављање искрености као услова песничког стварања:

 

ако песма није заснована на искуству

ја је накнадно проживим

и не могу бити оптужен

за неистинитост

 

понекад

једва извучем главу

али рањивост је

 предуслов бујања песме

као гљивице

у затрованој рани

 

2) снажно упечатљиви однос маскулиног и фемининог уз подцртавање и снажног и фрагилног женског (сигурна кућа, madre). Примера ради, песничко ја још у почетној песми PR-(ed)govor иронично родно означава поезију:

 

Поред тога, поезија је за мужјаке. Жене не треба да се баве писањем, немају оне ту жестину. Шимборска је добила Нобела на женску квоту. Женска поезија је као женска кошарка – некако незграпна и непредвидљива

 

У последњем стиху Ергић поентира: „У свакој њиховој песми наићи ћеш на птицу“ (стр. 7). Поређења ради, у песми интервенција, песничко ја у фрагменту (стр. 33) поставља реторичко питање:

 

занима ме

када бисмо имали способност

да ходамо небом

да ли бисмо пазили

да не згазимо птице

 

„Феминизација“ песме кроз мотив птице постаје сензитивизација сопства кроз постављено реторичко питање, односно постављени хуманистички идеал света. У овом контексту интересантна је и песма boyz do not cry која тематизује патријархално гушење сваке сензитивне црте мушког карактера („прави мушкарци не плачу / јер војници не плачу“) и која осећајност доводи у директну везу са феминизацијом тог истог карактера:

 

не смеш превише да волиш ујаке

не смеш да волиш хортензије

нарочито кад цветају (18)

 

Овај аспект збирке који се тиче односа мушког и женског. Штавише, проблематизације женског, теме која опстаје и у самом наслову (цвеће које живи на води упућује на нежну, ергићевским језиком речено, „перолаку“ структуру, уистину и виталистичку), чини се црвеном нити збирке.

3) сплет еротичних тема у спрези са патетичним језгром и с друге стране, социјалном димензијом такође заузима важно место збирке. Уистину, снага еротизма, донекле и сировог, који се уочавао у претходној збирци Приручник за чекање, у новој збирци чини се припитомљенијим, ослобођеним вишка патетике. Новина коју у еротску димензију уводи нова збирка јесте наглашени социјални и метафизички аспект еротског (песма пингвини немају руке / они се грле вратовима), очевидан у следећем стиховима:

 

пољубац је посебан

али може бити једностран

као пуцањ из пиштоља

тај пољубљени не мора ништа

у загрљају нужно учествују обоје

 и због тога је узвишенији

попуст природне смрти

и окренутих табана који дирају небо

 

 

У том погледу, симптоматична је и песма кад се вратим из рата и причам о јамама:

 

чудесне су јаме

и још јама

и још јама

посложени борци

полегли цивили

са трулим кутама

у масној глини

 

чудесне су јаме

у твојим дупљама

јама у твојој бради

где ће лећи

моја јабучица.

 

Одиста, чудесан је преплет еротског, метафизичког и декадентног који Ергић постиже у овој песми и њој сличним, трасирајући и четврти слој који сенчи збирку.

4) Реч је о историјско-политичко-идеолошко-револуционарно-пролетерском слоју који боји читаву збирку призивањем сећања на рат и проживљавања ратног, трауматичног искуства упркос протоку времена. У контексту блиске везе љубави, страсти и историје, карактеристична је такође песма коначна дата овде у целости:

 

тражим само једну

једну једину

 

која ће коначно рећи

 

не волим снег што је романтичан

волим га јер је зауставио Хитлера пред

Стаљинградом

 

кад видим њене очи после буђења

да не помислим на љубав

 

већ да помислим

на слободу[4]

 

Дијалогом које песничко ја успоставља с политичким и историјским, у збирци Цвеће живи на води темама љубави и еротике придодаје се извесна епска ширина. Уз „хипотезу храбрости“ (песма храброст као хипотеза) промисао слободе крунско је начело песничког, љубавног и грађанског искуства. Песнички знатно зрелија, формално рафиниранија, садржински компактнија, збирка Цвеће живи на води Ивана Ергића –алудирајући на изданке, то јест цветове љубави и историје, оне добре и зле – слојевито се излистава пред читаоцем и мами на поновно читање.

 

 

 

[1] Могло би се чак рећи и да се (не)свесно постулира извесна „дигитална естетика песме“ која подразумева визуелно уређено тело текста према естетским мерилима: употребом искључиво малих слова, специфичног фонта или подебљаног текста (bold).

[2]  „[…]voleo bih da verujem / da sam stvoren / iz barem malo ljubavi“ (стр. 8).

[3] „i kao još jedan / postmoderni / poraz poezije“ (стр. 32).

[4] Песма је болдирана у оригиналу.