Бранка Такахаши
НОВ ЛИСТ

 

ТОKИЈСKО ЈУТРО, ДРУГОГ МАЈА 2014.

Мајско јутро у Токију мирише
На лијандер
На ђурђевак
На цимет

Мирише
На буђење пре будилника
На устајање на десну ногу
Мајско јутро мирише на carpe diem

Мајско јутро у Токију мирише
На кафу за маму и тату
На какао за децу
На задовољног мужа
На комшијско „добро јутро“

Мајско јутро мирише
На одлуку да се пусте
Врабац у руци и голуб на грани
Да се опрости онима који су отишли својом вољом

Мајско јутро мирише
На кошуљу са кратким рукавима
Неношену од прошлог септембра
На сандале којима је потребно пенџетирање
На огрубелу кожу на петама

Мајско јутро у Токију мирише
На нови антиперспирант
На течни пудер са заштитним фактором преко 30
Јутро у Токију мирише на угрејан чипкани сунцобран…

Токијско јутро, овог другог маја,
Мирише на лето

 

ЈУЖНИ ВЕТАР

Ветар је луд, луд, луд
Просто је луд!
Или можда силно жели да добије ону опкладу са Сунцем?

Па је навалио:
Да преврће бицикле и неопрезне саксије
Да скида опран веш са жица
И чистим кошуљама брише терасе
Да женама задиже сукње
А мушкарцима лоше причвршћене тупее

Но ја знам за јадац, нисам ја ту од јуче!
Па сам обукла панталоне
И косу закачила са 34 шнале

Али данас је ветар луд, луд, луд!
Или је погрешно схватио опкладу са Сунцем?

Па је навалио:
Да ми мрси трепавице
Да ми развезује пертле
Потерао сироту Сумиду
Од ушћа назад према извору
Таласи запенили
Рибама и паткама
Ништа није јасно

И само 634 платнена шарана
На жицама у парку Ширахиге
Високо изнад моје главе
Ради ветру
Весело пливају у част мајског празника дечака

 

ОН И МИ

Прође још једно ледено доба
Ми изгубисмо крзно и почесмо весело да се сунчамо
Замислите – како се Он брине о нама
Kако нас одева кад је хладно и шиша нас
Kад је врелац
Ми смо Његове вољене овчице

А онда су испарила сва мора и океани
Чак и дубоко Бајкалско језеро
Ми се обрадовасмо новим пределима
Ми се обрадовасмо Његовој промисли
Замислите – Он је испарио сва мора и океане
Нисмо разумели смисао, али смо се радовали
Јер је Он за нас створио нове просторе за градњу кућа
Сигурно за градњу кућа
А за шта иначе? Јер нама је већ било тесно на копну
На дну мора су такве планине и долине
Дивота, ах, дивота једна

Ми скупљасмо шкољке и скелете дубоководних риба
Што ружније оне бејаху, то се више ми радовасмо
Радовасмо се Његовој промисли
Замислите – какве је ружне рибе створио
Нисмо разумели смисао, али смо се радовали дубини Његове промисли

А онда небо стаде да нам враћа сва мора и океане
И Бајкал опет дође на своје место
И ружне рибе опет запливаше
Поста сувише мокро за живот
Поста сувише мокро за радост
Али се ми из петних жила радовасмо Његовој промисли

И стадосмо да живимо са рибама
Да пливамо као рибе
Да једемо као рибе
Да мислимо као рибе
Под Његовим будним рибљим оком

ПЕТ МИНУТА ДО НОВОГ ПОТОПА

киша се просула на град
изненада – и за нас и за себе

киша се стуштила на град
на кровове, ограде балкона, асфалт и гвоздене решетке
пљуштала, шуштала, запушила граду све поре

киша се срушила на град
као лакомислени самоубица
као чопор глупих кучића, за друштво мачкама

киша нам је сручила у лице
све што господ мисли о нама
да смо јадни, голи и беспомоћни
да смо смешни
и да нас треба поново потопити

 

KУХИЊСKИ БЛУЗ

Правила тост, кувала кафу,
Прала судове.

Секла месо – свињско и своје,
Љуштила поврће, рендала јагодице на прстима,
Прала судове, прала судове.

Разврставала беланчевине и угљене хидрате,
Жонглирала шерпама, играла тенис са два тигања,
Прала судове, прала судове, прала судове…
***

Ево шта хоћу:
Да, кад напишем о свом непослушном детету
Бар неколико мајки саосећајно климне главом;
Да, кад напишем о терету за који су ова моја рамена слаба
Бар три човека измасирају свој врат са болном гримасом;
Да, кад напишем како волим јесен, мрак у четири поподне и шетњу по киши
Бар неко изјави како такође воли
Бар неку од тих перверзија;
Да, кад кажем како сам Нову годину дочекала читајући Чарлса Буковског
Бар једна лепо васпитана девојка пожели да боље упозна покојног кавгаџију и псовача
И потражи ме да делимо утиске о његовој поезији;
Да, кад напишем како сам присталица Неверног Томе
Не почну да ми подмећу и намећу другог Тому,
Аквинског;
Да, кад напишем како је сада и овде све што ме интересује
Јер га имам за наредних пет живота,
Не почну сажаљиво да ми помињу како постоји нешто што се зове вечност
Нека они слободно иду у своју вечност – срећан им пут –
А ја, глупа женетина, остајем при свом кратковидом знању и имању;
Хоћу
Да, кад напишем нешто
У том нечему не траже -изме и -логије
Већ РАДОСТ ПРЕПОЗНАВАЊА;
Да кажу:
„Да, ја ТО знам!“
„Да, ја ТЕ знам!“

 

ДОЖИВОТНА

Не могу да гледам у жилу куцавицу на његовом врату
Подсећа ме на крхкост људског бића
Никада му не стављам руку на груди
Плаши ме близина његовог срца
Ужасава ме како мало
Kостију и коже штити његово бити ил’ не бити

Са страхом га пуштам напоље
Напољу јуре камиони, аутомобили, мотоцикли
А ни бициклисти нису обавезни да имају потврду урачунљивости

Са страхом га пуштам на дечје игралиште
Kамење и гране просто вапе за његовим коленима и челом
Песак је легло радијације, бацила и малолетних делинквената

Са страхом га пратим у школу
Деца су окрутна, учитељице уморне
А директор се бави организацијом прославе стогодишњице

Најрадије га не бих пустила на екскурзију
Kако ће без мене у авиону, возу, броду?
Kако у земљи? Kако у иностранству?

У Енглеској га вреба Неси
У Хималајима хладноћа и Јети
У Румунији Дракула

Бојим се да…
Стрепим од…
Тресем се због…

Мора ли нормална мајка да буде ненормално људско биће?

 

ПРОБА

Хајде, реци ми то
Реци ми да ме не волиш више

Пробиј лед за речи које ће једног дана сигурно доћи
Реци ми да не можеш више да трпиш моју љубомору
И придике што само ја кувам, перем и пеглам

Хајде, осмели се
Озбиљно ти кажем

Ово је проба растанка
Ти на то гледај као на тобоже
Ја ћу на то гледати као на заозбиљски

Не могу више да живим
У истрзаном ишчекивању
Хајде да то обавимо

Буди на тренутак садиста
Стави ми лисице
Избичуј ме
Спржи ми зенице
Kоктелом мржње, досаде и презира

Реци ми да ме не волиш више
Одржи ми лекцију о хормонима, навици и полигамији
А ја ћу се правити да све то не знам

Бићу најнесрећнија на свету
Бићу спремна да се бацим под воз

Проклињаћу дан кад сам се родила
Проклињаћу место где сам те срела

А онда ћемо отворити шампањац
Да прославимо успешно окончану пробу
Спремићемо вечеру
Ја ћу опрати судове и узети да пеглам

Ти гледај фудбал, читај новине
И немој да ти падне на памет
Да ме икада стварно оставиш

НОВ ЛИСТ

знам, претерала сам…
кад год ти пружиш руку
да окренеш нови лист
ја ти се испречим
испружим се пред тобом колико сам дугачка
понекад заводљиво забачених руку
као давних дана када ти се то допадало
а понекад као очајни самоубица
само преко мене мртве!
и ти се предајеш, гасиш се
поново заливаш моје цвеће
и бришеш прашину са мојих књига
враћаш се на своју половину кревета
дишеш пола ваздуха у стану
који сам ја напустила
и поново се чешљаш онако
како сам ја хтела
признај да ти је тако лакше!

ја сам ту да мислим
да ти кажем који раздељак ти боље стоји
ко су ти прави пријатељи
и каква све лица има љубав

да одређујем пропорцију страсти, нежности и бола
да сабирам, множим и одузимам
да мењам законе и уносим амандмане
да се бринем о витаминима у твојој исхрани
и да с времена на време демонстративно
заувек одем

доћи ћу још једном у наш стан
да узмем књиге, цвеће и парфеме
да покупим своју прашину и своје сенке
и да те научим како се окреће нови лист