Бранка Ж. Лазић
ОТКРИВАЊА ЕНЕРГИЈОМ ЗНАТИЖЕЉЕ

 

Милијан Деспотовић: Чулци времена

Свитак, Пожега и Удружење књижевника Србије, Подружница за Златиборски округ, Ужице, 2022.

 

            Деспотовићеви Чулци времена долазе као сабирник текстова о књигама крагујевачких писаца, сарадника Књижевних новина Свитак. Они су само један део плодне крагујевачке књижевне баштине. Сваки је овај глас драгоцен, особито у време велике књижевно-уметничке, стваралачке и читалачке оскудице.

            Наш тумач ових књига имао је на уму да свака књига собом доноси одређену поруку. Он је баш ту поруку својим промишљањима умео да предосети и уобличи, па су Чулци, ако их фрагментарно расклопимо и уклонимо имена, јединствено есејистичко књижевно дело. И тако се дакле могу читати. Деспотовић, по вокацији песник и мисаони афористичар, определио се да те елементе узме за критеријум тумачења, а чинио је исто и у ранијим књигама својих сабраних критика.

            Ова студија опремљена је регистром имена како аутора о чијим књигама Деспотовић промишља тако и именима писаца на чије се дело мисли при тумачењу. У књизи је, на скоро 250 страница, 41 есеј о књигама 30 аутора. Да поменемо неке: Милорад Калезић, руски песник Јевгеније Вјазанцев (коме су у Крагујевцу објављене две књиге песама), Томислав Милошевић, Раденко Бјелановић, Слободанка Луковић, Димитрије Николајевић, Снежана Недељковић… То су углавном књиге поезије – али и роман Драгане Џајевић, књиге афоризама Радмила Ристића, као и збирка афоризама Оставите нешто апокалипси, младог афористичара Жељка Јовановића, за кога је Сања Живковић у рецензији записала: „Може се рећи да је афоризам вентил, али и оштрица, те да је ту да памти, али и опомиње да постао је значајна коцка у склапању мозаика једног времена и простора.“ О Јовановићевој књизи (а може се закључити да је то његов општи став при читању и тумачењу) Деспотовић је написао: „Зависно од сопствене вокације, сваки читалац ће у овој књизи наћи себи блиску тему, и ја сам се дотакао оних које су привукле моју пажњу, задржале је. Свакако, нова читања ће донети и нови утисак и отисак, нова разумевања. Некад је за све то важна и унутрашња енергија оног ко књигу чита.“

            А чулци прате срце, душу, светлост, али се муче и са људским апсурдом. Прошли су светлост наде, али и пакао милитантног зверства. При читању Деспотовићеве књиге јасно је видљиво како критичар одлази из дела о коме промишља, тражећи писца који је, некако, прогнан темом и приморан да у другим, књижевним условима, гаји ʼсветлољубʼ и бере мелеме у метафорама које чувају веру у људски опстанак.

            Милијан Деспотовић непогрешиво отвара и она места које су писци тек назначили, а критичар добро зна да је кожа времена неподерива пред чињеницама. Он сада отвара тај „прозор на кожи“ и листа дневник догађања. Своја осећања држи по страни, за њега су битна сусретања са оним прећутаним које је лепа успомена за ауторе књига, али има места где је то само тешко бреме. Често и наш општи терет, јер књижевност се не уклапа увек у проток времена, она му се невољено опире. То је очигледно чак и у тренуцима „давања одушка унутрашњем немиру“. Књижевни језик за Деспотовића сродан је исповедном говору.

            Ови прикази књига спадају у онај Боскеов „трећи живот“: један је обожен, други насилно одузет и трећи је васкрсење. До ове поделе Деспотовић је дошао и збивањем у граду „крваве бајке“ и страдалног октобра, у коме се и књижевност ових и других писаца слива у васкрсење. Тај књижевно-духовни чин очитује се и казивањем стихова „обнове живота“ на стратишту, о чему говори и поема Камена гнезда Слободанке Луковићˮ, о којој, поред осталог, Деспотовић каже: „Истину плоди песнички језик Слободанке Луковић, док из књиге „стасава врт засађених речи“ које „живе суштином“. Ово је књига суштине непокора, великог суда који „обожено коби устук заповеда“. Непрекидно допиру опомињући галсови душа из Шумарица: „Усмртиш ли – бој се свога реда.“

            Да тога није, закључује Деспотовић, „живот не би имао смисла“. Његова намера је – увек тражити смисао певања и читања, дати благослов људској души са свим покајањима која је морају очистити. У том смислу, он се позива на Леополда Сенгора који је записао: „Поезија не сме пропасти, где би онда била нада света?“ Исписао је Деспотовић читава поглавља о нади и вери у љубав и светлост, те сходно томе на једном месту каже: „Нада је жива, упркос прашњавим одајама сећања на њене неуспехе. Њена активна психолошка снага је човеку неопходна а писцу је покретач стваралачког чина.“

            У Деспотовићевој књизи превасходно песници доносе дарове и поменике, уздижу урушене куле љубави и светлости. Тај труд није нимало лак – па ни критичар Деспотовић није могао да узнесе све до краја, као ни његови чулци. Зато је у помоћ призивао оне чије су мисли, после читања, кроз нас прошле као магистралом духа. Та врста цитатног домишљања јесте поступак тражења добре мере у казаном и тумаченом. У налажењу равнотеже која треба да, кад је већ створен трећи живот, створи и треће дело. У томе је смисао упорности читача и тумача књига којима Милијан Деспотовић поклања пажњу са пуно одговорности за прочитано и казано о прочитаном. Крагујевац је био повремена прилика да Деспотовић на књижевним вечерима тумачи све ово што је записао, а осећао је одговорност пред књижевном баштином да своја тумачења сабере у књигу. Она је донела прегршт мисаоно вредног јер се критичар клонио свега што би реметило ток његове приче на путу до трећег дела.

            Верујем да ће читаоци који посвете пажњу Чулцима времена, уђу са њима у настављање дијалога, такође имати доживљај више. Са друге стране, ова књига враћа веру писцима да њихове књиге могу бити прочитане.

            Читајући Чулце, читалац се задржава на фрагментима до којих је тумач долазио малом језичком лампом – јер он добро зна да је таква врста читања, у неку руку, отварање сопственог живота пред књигом, а тај се живот може свести на кратку песму. О томе говори једна од Деспотовићевих дефиниција поезије као књижевне форме: „Поетичка оптика је сагледавање света у коме се одражава живи језик; али када се прави пресек над метафориком света, онда је то метафорички језик који јасно казује о чему је реч. Поезија није литерарни експеримент већ духовна вежба у чијој стилизацији примерено настаје један реалнији мисаони систем. Она нам је данас потребнија но икад, јер се и сам живот ограничава сачекушама неживота.“

            На крају, треба казати да је ова књига уједно и додатак библиографском лексикону крагујевачких писаца јер се у њој налази један број њих који живе, или су живели, изван родног места, као што су Верка Вељовић Максимовић и Томислав Милошевић. Ту су и две књиге руског писца Јевгенија Анатољевича Вјазанцева које су изашле у издању Књижевног клуба „Катарина Богдановић“ у Крагујевцу, у преводу Милана Вуковића и Владимира Јагличића.

            Деспотовићева књига Чулци времена, настала у једном времену и простору, показала је много више од саме себе – истакла је рађање својих чулаца и откривање њиховог наслеђа, али и онога чиме ће нас они тек задужити.