Биљана Ђуровић
ЕГЗИЛ У РОМАНУ МАМАЦ ДАВИДА АЛБАХАРИЈА

Све оно што остаје изван,

то не постоји.

Давид Албахари

 

           

            ФЕНОМЕН ЕГЗИЛА

 

Егзил подразумева изгнанство, избеглиштво, прогон, било добровољан, било принудан, а последица оваквог вида живљења представља отцепљивање од једне културе, нације и језика и покушај укључивања у другу. Термин егзил потиче од латинске речи exilium/exsilium и означава изгнанство, прогонство, сваки боравак ван домовине, емиграцију, те као такав представља вид маргинализације и искључења из целине нације и територије, праћен осећањем неприпадања и искорењености. Оваквим присилним прогонством повратак у матичну земљу био је кажњаван затвором и неретко смрћу, иако је и само искључење из заједнице за егзиланта метафорички означавало смрт. Постоји и добровољан егзил, онај који јединка одабере за себе из мноштвa разлога.

Уколико се пак осврнемо на саму одредницу и детаљније истражимо њен семантички потенцијал, открићемо да се под егзилом не подразумева нужно отуђење и отцепљење, већ и само тумарање, лутање, кретање, скитање. То нас доводи до закључка да егзил не мора аутоматски означавати одлазак из једне територије и нације у другу, већ сваки покрет чисто ради покретa, потрага и лутање за нечим вечитим и вечито сањаним, свесно кретање и напуштање онога што је некада било све. Тако парадоксално егзил постаје азил, уточиште и нада, modus vivendi егзиланта.

Три главна историјска разлога због којих су људи напуштали домовину јесу ратови и прогони, миграције узроковане распадом државе, расподелом територија, борбама и ратовима за оформљавање нових националних држава, те чињеница да многи народи нису имали своју државу, а неки је немају ни данас. Данас људи одлазе ван граница своје земље у потрази за бољим животом, због рада или пак због неслагања са тренутним државним и политичким уређењем које у држави влада, те империјализмом и амбицијама тоталитарних владара.

Говорећи о напуштању некадашњег стања, Слобин[1] је истакла три фазе емиграције: прва фаза је означена као „егзил”, током које особа која је у изгнанству верује да ће се вратити у домовину, у познати и једини простор; друга фаза је фаза „дијаспоре”, током које особа постаје свесна да ће већи део живота провести ван домовине из различитих разлога; док трећа фаза представља потпуну интеграцију у међународну заједницу. До последње, треће фазе, међутим, велики број егзиланата не дође.

Егзил није ништа имагинарно, не представља замисао о животу, већ живот сам. Док се у животу егзиланта повремено јавља мисао о повратку некадашњем своме и некадашњем себи, обојена носталгијом (јер егзил без носталгије не може) – коначни излаз из стања изгнанства оличен је у смрти.

Пишући о егзилу, књижевни критичар Едвард Саид је издвојио прогнанике, исељенике и избеглице. Егзил се заснива на историји прогонства, а прогнаник, будући једном прогнан, заувек живи бедним животом на маргини. За разлику од прогнаника који живе са трачком самоће и духовности, живе избеглице које траже међународну утеху и помоћ, те је овај термин политизован. Исељеници пак добровољно одлазе у егзил из личних и друштвених разлога. Исељеник је свако ко се исели у другу земљу, а избор земље је могућност. Са прогнаницима могу делити самоћу, али не и патњу због те самоће. Егзилант је онај који је на размеђу прошлости и садашњости, без средишта и страхујући од будућности, стално и носталгично се враћајући на тренутак раскида.

Говорећи о егзилу као о стању, јасно је да се поред просторне инстанце, у ову идеју уноси и временска инстанца, као континуирана слика егзиланта. Живот у егзилу започиње у тренутку раскида са оним пре и некад, био он физички или духовни – јер све оно што је било пре и после није егзил. Примарна идеја о егзилу оличава се у отуђивању од домовине и одбацивању свега што се рођењем стиче, бивајући удаљен од простора и друштва из којег је егзилант потекао и које га је првобитно оформило. То нас доводи до мисли да између национализма и егзила постоји темељна повезаност: они се укључују један у други, постоје упоредо, преплићу се, смењују, те суочавају.

Књижевник Имре Кертес истакао је да егзил не мора бити посматран само као нешто негативно праћено разочарањем и осећањем безвлашћа, већ и као конструктивна идеја – идеја о слободи самоодређења. Овде Кертес подразумева способност и слободу коју сваки члан друштва има, имајући право да буде оно што јесте, те да ниједан човек не треба бити презрен или дискриминисан на основу свога рођења или начина на који себе види.[2] Егзилант, будући измештен из свог некадашњег станишта, боље и јасније резонује и вреднује. Слобода самоодређења за егзиланта постаје својеврстан изазов. Избором да се интегрише у нови простор кроз језик и културу, егзилант бира да заврши са некадашњим животом и упливава у нови. На тај начин поништава стање егзила, саображавајући га себи и својим интересима.

Одбацујући субјективно гледиште према нечему што је блиско, мишљење се развија и мења, а ситуација се објективније сагледава. Сложеност и дубина егзила оличава се у тежњи и борби егзиланта да превазиђе осећај неприпадања и развлашћености у новом месту, спознаји да сваки губитак, ма колико тешко и нелогично звучало, отвара нове могућности. Погрешно је мислити о изгнанику као о некоме ко се предаје и има отпаднички статус. Егзил тако истовремено постаје стање самопомиловања, али и дрскости, бунта, душевна опијеност и радост слободом, али и стање маргинализације и резигнације тела.

Егзил можемо посматрати и кроз тројство „изван”, „између” и „унутар”. Питање припадања и неприпадања, стално питање о Другом, непознатом и не-нашем, који има потребу да се врати на идеју Једног, једне куће, једне нације, једног језика и једне историје – гони егзиланта који се отима лутањима и покушава да буде скућен. Опозиција номадског духа и духа куће и огњишта још јаче слика тежње егзиланта у проналажењу свога бивствовања и свога „јесам“.

Питање свога „јесам“ питање је не само садашњости, већ и прошлости и будућности. Оно што је садашњи егзилант некада био, остаје у њему исто; али одласком из уточишта, постаје део Другог. Непрестано гранање између онога „унутар” и „изван” омогућава егзиланту стварање идеје о оном „између”, које је потврда могућег враћања на оно „исто“, некадашње, на назад. И док се одредницом „изван” оличава просторна јасност − егзил, одредницама „између” и „унутар” оличава се простор хибридног. Док „другост“ значи прихватање оног „изван”, Сопство представља доследност себи и оном „унутар”.

 

 

            ЕГЗИЛ У РОМАНУ МАМАЦ ДАВИДА АЛБАХАРИЈА

 

Када је реч о егзилу у роману Давидa Албахарија, треба споменути метапрозне слојеве, историјски и просторни контекст у коме се одиграва тренутак промене из ког почиње прича, као и чињеница да у роману долази до растанка са некадашњим Једним и Истим и сусрета са својим Другим. Јунак романа са собом носи магнетофонске траке које отварају историјску перспективу живота мајке главног јунака, али и перспективу живота на Балкану у периоду од пре почетка Другог светског рата, све до периода ратова деведесетих. Након Албахаријеве селидбе у Канаду, 1994. године, долази и до промене тематике његових дела, где се он окреће писању о историјским приликама и животу у другој култури. Напуштање домовине прати и недоумица у погледу стварања на неком другом језику. Будући да је језик део идентитета сваког човека, промена средине, културолошке и језичке, код Албахарија се односи на сумњу у своје јеврејско порекло, онога што је био и што ће постати.

Овакав егзил Албахари не доживљава само као последицу политичких и историјских утицаја, већ и као резултат сопствене воље и избора, називајући га „добровољним изгнанством“. Субјективно виђење стварности представљено је кроз имаготипско становиште Европе и Америке, којe je типичнo за јунака Мамца, као и Доналда, пријатеља главног јунака, ког можемо посматрати као његовог антипода. Након одлазака у ресторан на Острву иронично тврди да га прожима „декадентни европски осећај поседовања места”.[3] Љутња је, према Доналдовом мишљењу, типична одлика Европљанина који није навикао да чује истину. Осим тога, према мишљењу приповедача, Американац је индивидуалац, док је Европљанин део мноштва. Наратор не остаје имун на друштвено-политичку ситуацију Канађана, која га асоцира на бесмисао земље из које је дошао.

            Осим имаготипских слика Америке, наратор је посматра заједно са Европом, и то тако што их ставља на супротан пол у односу на Исток, полазећи од становишта да и Американац, као и Европљанин, није у стању да види оно лепо у малим стварима. Према мишљењу приповедача, за то је способан само човек са Истока. Наратор, упознајући Доналда, долази до закључка да Американце не занима историја, те је и сам покушао у разговору са њим да одбаци своју историју, што је на неки начин већ и учинио, напуштајући своју земљу. На основу разговора са Доналдом можемо закључити да приповедач има страх од тога да престаје да буде оно што јесте. Свестан је да се у њему дешавају промене, да постаје неко други, као да ваздух дише туђим плућима.

            Осећајући се неприхваћено у земљи у којој је рођен, покушао је да се интегрише у земљу у којој је потражио азил. Ако егзил посматрамо као лутање, несумњиво је да овај вид егзила проналазимо у пореклу нашега писца који је, будући јеврејског порекла, попут Лутајућег Јеврејина, осуђен на вечно лутање.[4]

            Порекло овога писца, али и живот у егзилу, иако добровољном, Албахари означава као основне елементе свог бивствовања. Приповедач не жели да чита постмодернисте у авиону којим путује јер постаје раздражљив. Можемо рећи да тиме Албахари води дијалог са некадашњом поетиком, али, осим тога, и са једним делом себе. Управо то освешћивање начина писања, сопственог постојања у својој, као и у другој земљи, почива његова моћ у откривању сопственог бића. Из тог разлога је роман створен на основу реконструкције једног сећања, али у различитим животним околностима. Историја од које је покушао да побегне, сустигла га је у Канади, где се „даљина претворила у неку врсту уточишта“[5], а он сам у туђинца.

У средишту романа је смрт мајке јунака, а осим приче о мајци, можемо рећи да писац на неки начин испитује и себе – ако пођемо од чињенице да исповест мајке јунака просторно и временски укључује и самог јунака, као и његово сазревање, смрт оца, рат. Мајци тешко пада идеја јунака да после очеве смрти буде снимљено њено сведочење. На то пристаје тек онда кад јој син каже да је то због оца, а не због ње саме. Kао Српкиња јеврејске вере, које се није одрекла, своје синове je звала српским именима, учећи их да се крсте, што нам даје до знања да се ни сама није проналазила у ономе што је њено, а што је потом пренела и на своју децу. Она је припадала свуда, а заправо није припадала нигде. Онде где је требало да пронађе себе, свој азил није доживљавала тако, већ као да је све време била у егзилу, измештена од света у којем живи и осећајући се као неко други у својој кожи. То можемо уочити и у оним тренуцима када посећује гроб своје деце, где у магновењу не зна шта да ради, нити којем богу да се моли, да ли да пали свеће или да ставља каменчице на њихове споменике, те је радила и једно и друго.[6]

Издвајањем Јевреја у Београду означена је избеглицом која азил проналази у Крушевцу. Како јој је у рату стрељан први муж, а њихова деца су погинула у железничкој несрећи на путу из Крушевца у Београд, мајка се након рата удала за Јеврејина, оца наратора, који је у нишком логору изгубио своју породицу. Њен други муж, гинеколог, добио је посао на Косову, док је једина жеља нараторове мајке била да оде из Пећи, јер, како сама наводи, „тамо где сваки глас има двоструки одјек, тамо не може да буде истине“.[7] Нова територија није обећавала, већ је претила да буде нови извор несреће и бола, са мајком као незнанцем и егзилантом у средишту. Рат који је пламтео у њеном окружењу и у тој средини се угасио, преселио се у њену утробу, ту је тек почињао.

Улогу географског и историјског средишта у делу има амерички континент, као и Старо Сајмиште где су погинули чланови приповедачеве породице. На неприпадност индивидуе новој средини и границу између два света указује то што наратор константно удара у ствари, тражи прекидаче на местима на којима их нема. И док за време Другог светског рата мајка иде ка југу, њен одлазак можемо представити и симболички, кроз путању из спољашњег света у којој живи стварност, ка унутрашњем у којем живи душа, где „док се око ње све распадало, она је покушавала да остане цела“, непрекидно испитујући своје биће, прелазећи из једног идентитета у други.[8]

Причом о мајчином одласку писац потврђује луталачку судбину Јевреја. Осуђена да вечито лута, у незнању и немогућности да бар у једном од виђених и доживљених светова препозна себе, остала је вечито гоњена сенком избеглиштва. Са друге стране, приповедач је, удаљавањем од Србије и раздвојен од ње хиљадама километара, успео да коначно сагледа оно што, док је у Србији био, није могао. Одлучивши се за егзил, својевољно и ненаметљиво, одлучио је да пише о неминовној промени свог идентитета, питањима савременог човека у изгнанству, борби за уклапање у нову културолошку и језичку заједницу, откривајући да се у тој потрази и борби несумњиво мења.

Сваки писац јесте егзилант јер бежи у имагинарни свет и, премештајући се из реалног света, живи кроз речи. Док неки писци егзиланти пишу о егзилу који су доживели, други ову идеју тематизују. Зато је овај мотив утемељен у историји и књижевности и постојаће кроз векове.

Давид Албахари је писац који је поетику развио у складу са сопственим интересовањима и животним околностима, а који је о егзилу и преласку у свет Других приказао кроз роман Мамац. Предочавајући нам живот, као и смрт мајке, покушао је да открије свој идентитет, спомињући своје јеврејско порекло у егзилу. Мајка јунака је идеални пример Другог – те самим поистовећивањем јунака са мајком, можемо закључити и да је јунак Други како у роману, тако и у свету у којем тренутно живи, у који је дошао као егзилант и у којем се исто тако осећао.

Обоје су представници једног народа коме заправо не припадају, осећајући се странцима у сопственој кожи. У земљи у којој су рођени осећају се као Други, у земљама у које одлазе, такође, немају осећај припадности. Сећања мајке везана су за породичну трагедију за време рата. Док се историјски роман заснива на документарној грађи, у роману је имаголошки представљена идеја о вечитом враћању Истог. Напуштајући и просторно и временски земљу у којој је рођен, наратор долази до спознаје да је у свему „копија копије”.

[1] Slobin, Greta N. Russians Abroad: Literary and Cultural Politics of Diaspora (1919–1939), 9 Boston MA, Academic Studies Press, 2013, стр. 31.

[2] Кертес, Имре. Језик егзила. Hyperborea. https://hiperboreja.blogspot.com/2012/02/jezik-egzila-imre-kertes.html

[3] Албахари, Давид. Мамац. Београд: Стубови културе, 2011, стр. 45.

[4] Овај појам заснован је на средњовековној легенди о Јеврејину који је одбацио идеју о постојању Исуса Христа, исмевајући га, због чега је, носећи проклетство свог народа, био осуђен на вечито лутање до другог Његовог доласка.

[5] Албахари, Давид. Мамац. Београд: Стубови културе, 2011, стр. 197.

[6] Исто, стр. 56.

[7] Исто, стр. 43.

[8] Исто, стр. 43.