Александра Димитријевић
СЛОВНИ ОКВИР СЛИКЕ

 

 

Радови уменика Дејана Петровића чине својеврсну калиграфску синтезу савремене уметничке праксе и експресионистичких тенденција. Уметникова калиграфија, са идејом стварања неконвенционалног ликовног изражавања, постиже специфичан визуелни наратив. Служећи се ексресивним стилом, уметник реципијенту представља сопствену морфологију слова латиничног и ћириличног алфабета, где гестуални, и у неким сегментима апстраховани писани трагови, преузимају јурисдикцију над читким писањем.

Својим добро овладаним и усвојеним палеографским наслеђем, Петровић смело нарушава традиционални калиграфски приступ бавећи се више формом и композицијом и стварајући више херметичне неголи утилитарне радове. На тај начин, читљивост и препознатљивост самог калиграфског стила је скрајнута и више асоцијативна. Својим карактеристичним курзивима наглашеног контраста, широких и танких потеза, Дејан Петровић распламсава лепезу свог ликовног израза. Густим јукстапозиционирањем слова, са минималним проредом, уметник чини да првенство над јасним ишчитавањем, преузме трагање за композицијским складом и интерпретацијом поруке кроз текстуалну целину.

Поигравајући се варикином као помоћним елементом, уметник ствара евокативну слику и допушта да посматрач сам реконструише чин писања; на појединим радовима, контролишући токове елемената слова, ствара преплете којима гради слику. Својим наративним калиграфским потезима Петровић производи јединствену симбиозу импулсивне линије и спонтаног сликарског рукописа, па различитим позиционирањем текста настоји да отвори и споји архетипску и универзалну симболику. Тиме постиже једну сасвим другачију димензију грађења слике.

Дејаново дугогодишње преображавање, усавршавање и арбитрарност представљају битне одреднице савременог естетског искуства. Ови примери његових радова подстичу експресивност, ослобађајући слова канонизованих оквира традиционалне калиграфије; на тај начин, скреће нам се пажња и на контрасте, форму и композицију – не само на текстуалне чиниоце ликовног дела. Драматичност на радовима појачана је акцентовањем гестуалног израза, чиме се калиграфија уздиже до најосетљивије тачке, на којој се најбоље испољава и уочава њена снага.

Поред естетске и ликовно тачне компоненте, уметник алудира и на то да се зарад бржег писања занемарује читљивост али се гради једна сасвим иновативна анатомија слова. Текстови су писани на колористички сведеној, углавном белој основи, док је калиграфско писмо – ћирилични и латинични унцијал. Без претеране контроле гестуалности, ослањајући се на сопствена уметничка искуства, Петровић долази до препознатљивог личног калиграфског израза. Захваљујући оваквој пиктуралној поетици, имамо задовољство уживања у својеврсно организованој уметничкој садржини.