Роман Арбитман
НАЛЕТЕШЕ

 

Посетилац беше обучен чудно: бели качкет, лаке панталоне од фланела, а на пола пута између качкета и панталона стајаше вунени огртач који као да је тек био скинут са средњовековног јомена.[1] Уосталом, те 1921. године у Москви је био дефицит тканина, није било довољно бонова за текстил за све грађане, тако да необично одело није чудило Московљане.

        – Ко вам треба? – упита намрштена секретарица, чувар врата. – Одакле сте? Зашто вам треба председник? Којим поводом?

        – Одакле? – понови посетилац. – Ха! Погрешно постављено питање. – Строго припрети секретарици прстом и завуче главу међу отшкринута врата. – Могу ли да уђем? На десет минута?

И не сачекавши одговор, гост се приближи радном столу, немарно одгурну у страну папире, фасциклу и лампу са зеленим абажуром и поче да вади тајанствене предмете.

Председник Совјета народних комесара[2], ћелави човек крупне главе, у црном оделу са беж краватом на беле туфне, запањено је пратио посетиочеве покрете. Наравно, у последње две и по године кабинет је свашта видео. Најнеочекиваније, најкабастије и дарове који оштро миришу обично би доносили сеоски заступници. Међутим, овај гост показивао је нешто сасвим невиђено.

        – Ево, ови маркери – одлучно је говорио посетилац – биће незаменљиви у деловодству. Видите ли како су светле боје? Ово је штедљива лампа – годишње ће вам штедети две Дњепарске хидроелектране. Ово је ајпод десете генерације, он сам замениће читав оркестар. А ово је, изволите погледати, апарат за мобилну везу, који ће доћи на смену читавој вашој бежичној телефонији. Истина, за сада неће радити, овде код вас још нема мреже, али већ га можете користити као сат, будилник и лампу… и тетрис можете да играте већ сада док се батерија скроз није испразнила… Узгред, хоћете ли ми дозволити да напокон седнем?

        – Да, да, изволите. – Забезекнути председник опрезно је посматрао предмете. Телефон, исти тај будилник, похлепно је намигивао, из ајпода је допирала ритмична шкрипа, док је најстрашније изгледала штедљива лампа која се састојала од танких и савијених стаклених цеви замућених попут мрене. – Али, молим Вас, друже, реците одакле вам све ово.

Гост, који је изабрао кожну фотељу крај самог стола, одмахну главом:

        – Ви исто погрешно постављате питање. Не где сам то узео, већ када сам то узео. У будућности. Видите, ја сам дошао из будућности.

Председник се збунио. Живо се сетио лика писца Велса који је, док је седео ту, у истој тој фотељи, недавно причао о временској машини. А он, власник кабинета, само се насмејао Енглезу и назвао га лондонским занесењаком.

        – Веома сте добро учинили што сте дошли – рече напокон председник. – Јесте нам дошли на дуже или… хм… успут?

        – Озбиљно и на дуже – увери га посетилац. – До саме победе. Помагаћу Вам да градите светло сутра на основу, такорећи, већ спремног искуства. Али прво – гост поче да савија прсте – да средимо кадрове, наоружамо војску и обновимо војну доктрину. Пољаци ће нам бити пријатељи, а Швабе ћемо унапред потући док не буде касно. Тухачевски не треба да јури банде, већ да иде на Берлин. Тенкове ћемо купити од Енглеске, нека се Чичерин с њима нагоди… или боље да се ја тиме позабавим.

Тако је гост из будућности фино и без притиска прешао на ствар. Замолио је за функцију заменика народног комесара за одбрану и морнарицу, заменика комесара за спољне послове или, у крајњем случају, место у народном комесаријату финансија. Како је председник био ограничен уским оквирима систематизације радних места у Кремљу, могао је да предложи само место у народном комесаријату за просвету или прехрану, где је због слабе исхране била висока флуктуација кадрова. На крају су се сложили око функције помоћника председника, са платом скоро као у народних комесара, фордом из гараже Кремља и кабинетом исто овде, на другом спрату бившег Сената. Пошто су се договорили, гост брзо доби мандат и бонове за исхрану у мензи у Кремљу, те пажљиво сакри плен међу наборе свог вуненог огртача. Таман се спремао да устане из кожне фотеље, када се иза врата кабинета чу бат корака и заштитни узвик секретарице.

Врата се убрзо отворише и на прагу се појави нови посетилац. Беше то риђи дугајлија у летњој кошуљи „Парагвај”, панталонама с морнарском клапном и плавичастим платненим ципелама. У једној руци држаше излизану војничку врећу.

        – Здраво-живо, председниче! – узвикну новајлија. – Драго ми је да смо се упознали. Изволи, погледај! – и гост без икаквих објашњења испразни своју врећу право на паркет. – Ево, ова стварчица је преносни нуклеарни реактор, имаћемо енергије колико хоћеш. А ова глупост је теренски синтезатор – стављаш опиљке, а добијаш било који метал. Очас посла ћемо попунити републичке златне резерве. А ово је, узгред, ајпод. Двадесет четврте генерације. Петсто терабајта популарне музике у једној бочици, капираш? Обрати пажњу да је сва техника прве класе у складу с нормом. И знаш ли зашто имам све ове стварчице? Зато што сам ја из бу-ду-ћно-сти!

        – Одакле, одакле? – упита председик исколачивши очи.

        – Па кажем, из будућности, страшило једно! – понови новајлија – Из далеке, прелепе и веома технички напредне будућности.

        – А ево, друг који седи исто каже да је из будућности.

И председник сасвим збуњено показа на првог посетиоца, чије лице изненада поче да одаје досаду.

У животу двојице путника у прошлост наступи деликатан тренутак. Председник је још био сметен, али то није могло вечно да траје – у сваком тренутку у његовим рукама могао је да сине Немезин осветнички мач.

У уплашеном дугајлијином погледу одражавало се „Е, баш налетех!” Судбина је обојици придошлица давала свега секунду да направе спасоносну комбинацију. И први гост ту секунду није пропустио.

        – Савремениче! Драги мој! – узвикну он и скочи. – Брате по времену! А већ сам помислио да никога од наших нећу видети! – и први путник загрли другог.

        – Савремениче! – одазва се попут еха гост број два који је разумео. – А баш видим да су стварчице овде на столу веома познате!

        – Невероватно како се поклопило! Заиста зачуђујући сусрет у времену, зар не? – први гост брзо баци поглед на власника кабинета.

        – Да – одговори он залеђеним гласом. – Дешава се, дешава.

Пошто виде да се председник Совнаркома још налази у канџама сумње, први путник помази другог по риђим локнама.

        – Па како је тамо код нас, у будућности, је л’ све по старом? – упита умиљато. – Да ли Владим Владимич још влада? Платон је још на робији? А Филип и даље пева?

        – Аха – промрмља дугајлија. – Влада. Робија. Пева.

        – Можеш ли ми скинути његов последњи албум? – био је упоран први. – Имамо стандардне у-ес-би портове на ајподу, јесам ли у праву? – Пошто је узео са стола свој уређај, извадио је мали кабл са сјајним конектором на крају и показао га, истина, не поново стеченом савременику, већ власнику кабинета, и то издалека.

Колико год то било чудно, поглед на кабл са загонетим у-ес-би контектором мало је умирио председника, тако да су на крају оба госта пуштена на миру, чак и са својим техничким глупостима. Истина, други дошљак добио је сасвим безначајну функцију млађег научног саветника Совјета народних комесара. Ни кабинет у Кремљу, ни службени аутомобил, чак ни бонове за ручак…

Пошто су загрљени изашли из зграде, оба путника су се зауставила у хладу дрвећа, и тек ту, скривени од туђих погледа зеленим насадама, ризиковали су да прекину пријатељске загрљаје.

        – Ви сте идиот и простак – саопшти први другом. – И ваша деца, и унуци, и сва родбина по мушкој линији биће простаци.

        – Зашто то? – намршти се новопечени научни саветник.

        – Зато што сте ви један имбецил! Ићи у прошлост с три рђаве справе је мангуплук. Можете мислити, нашли сте чиме да задивите председника – терабајтима мјузе! А он, за вашу информацију, ни за какву музику не зна осим Месечеве сонате и канкана.

        – Али ви сте банули код њега с најобичнијим мобилним! – узвикну риђи. – И с некаквим идиотским фломастерима!

        – Дечаче, – засмеја се први путник – оно што сте видели није чак ни епизода, већ просто случајни преокрет, судбоносни стицај околности. Ја сам стручњак за антиквитете. Јесте чули за Хампсову гарнитуру? Ко ју је пронашао? Ја. А ко је прибавио једини примерак „лорен дитриха” у свету? Ја. А старо оружје? Надам се да знате за мач краља Артура? Сваки колекционар би се за њега обесио. Замало сам био успео да га извучем из камена, али се утом појави Мерлин и избаци ме назад, без опреме… И што је најувредљивије, није добацио до мог века. Није имао довољно чаробњачке снаге. А кад сам се већ заглавио у 1921. години, треба се извући.

        – Извините – жалосно обори поглед риђи. – Нисам знао.

        – Он, видите, није знао! Једноставно, није требало да упадате у кабинет. Зар вам није речено да председник није сам? И куд сте после тога наврли? Вероватно су вас у школи учили да уступате старијима. Узгред, из које сте године?

        – 2035 – слободно одговори дугајлија.

        – Тако сам и мислио. Много сте млађи од мене. Ја сам из 2015. Узгред, моје презиме је Бендер. Остап Ибрахимович Бендер.[3]

        – Балаганов – представи се риђи. – Шура Балаганов.[4]

        – Нуклерани реактор сте, по свој прилици, покупили на отпаду?

        – Немојте да се вређамо – шмркну Балаганов. – Узео сам да га провозам из Дома дечијег техничког стваралаштва. И синтезатор је исто одатле. А ајпод је лично мој, купио сам га на распродаји с попустом.

        – Надам се да имате барем више техничко образовање?

        – Високо хуманистичко – уздахну дугајлија. – Историјски факултет Московског државног универзитета.

        – Лоше, младићу, скроз лоше. Знате, не разликујем ни ја уран-235 и уран-238. Али како сте мислили да сву ту технику уводите у Совјетски Савез? На срећу? Методом погађања? Или бисте је користили максимално док се не поквари? Имајте у виду да Пројекат Менхетн[5] није још ни у нацрту, а академик Сахаров, чисто да знате, родио се пре отприлике три недеље, а можда чак и мање…

Остап би још дуго развијао своје погледе на научно-технички прогрес, да га није прекинуо Балаганов.

        – Видите – рече он и показа у правцу Троjицке капије.[6] – Ено, иде човек са сламнатим шеширом.

        – С малим кофером у руци? Видим… До ђавола, па он то има лаптоп! Да није и он из будућности попут нас?

Балаганов снуждено климну главом:

        – Одатле, гњида једна. Михаил Самуелевич Пањиковски.[7] Видите, видите, и он се намерио у Совнарком. Кладим се да иде код председника.

        – Вероватно би га требало упозорити – примети Остап.

        – Не треба – крвожедно ће Балаганов. – Нека га. Следећи пут ће сто пута размислити пре него што прекрши конвенцију.

        – Какву конвенцију?

        – То је конвенција, Остапе Ибрахимовичу… само трен… – Балаганов сачека док човек с лаптопом не неста иза врата Совнаркома, после чега отпоче своју причу.

Укратко, прича иде овако. Године 2015, када се Бендер родио, Кодекс путника је још како-тако важио: све је остајало у границама и није било посебних компликација. Оне су се појавиле касније, када се Кодекс олабавио и постао либералнији, а у закону нашла гомила рупа. И одмах се појавило до миле воље таквих романтичара попут Балаганова. Хтели су да промене прошлост, и то на најједноставнији начин – тако што би обезбедили подршку тадашњег високог руководства. Како су сви деловали отприлике у истој области, брзо су постали сметња једни другима. Било је дана када се само у чекаоници код Троцког, на пример, или код Берије или Горбачова сударало пет-шест гостију из будућности – и сваки са својим идејама, рецептима, прогнозама, бубицама у глави и уређајима. Бука, галама, хаос, неред, узајамне оптужбе, грдне псовке, само што не изваде ножеве… У таквој ситуацији ће и најповерљивији од совјетских вођа послати ту гласну гомилу до ђавола. Или у лудницу. А дешавало се да их пошаљу и на стрељање.

        – И јесте се уплашили растућих тешкоћа? – подсмешљиво упита Остап.

Али његов саговорник није приметио иронију. Гледајући кришом на улаз у Совнарком, настави своје приповедање. Према његовим речима, генијална идеја о конференцији путника кроз време родила се управо код њега, Александра Сергејевича Балаганова, те је он три месеца окупљао будуће учеснике – помоћу Рум-рума, менталне поште или чак старинског Фејсбука. Напослетку, у малој сали за посетиоце Политехничког музеја успео је да окупи све оне који су имали намеру да своје горде замисли реализују на територији Руског царства или Совјетског Савеза. Нашло се две стотине оних који су желели ручно да исправе прошлост земље, од бубуљичавих момчића до стопедесетогодишњих метузалема. Како је Балаганов замислио, све иоле значајне вође и фаворите присутни је требало међусобно да поделе како би сваки на миру обрађивао свог. Главни спор водио се о конкретним персонама. Сви су једнодушно маштали да раде с Распућином, Потемпкином или Димитријем Самозванцем.[8] Нико није хтео да узме Черњенка и дивље канове Златне хорде. Веома лошу репутацију имали су такође Жданов, Василије Шујски[9] и, из неког разлога, кнез Рјурик. „Нашли сте будале!” – пискаво узвикну Пањиковски. – „Дајте ми барем Андропова, онда вам можда и потпишем конвенцију.” Сви му сложно показаше шипак, јер се Андропов сматрао за реформатора склоног новим тенденцијама. „Андропова? А да ти дамо можда још и Александра Другог?” – заједљиво му узврати Балаганов. – „Или можда одмах Стаљина?” На помен речи „Стаљин” скуп слатко зајаука. Јосиф Висарионович сматран је за најбољу кандидатуру за обрађивање. Сви су били сигурни да, ако неко може кардинално да промени прошлост, онда је то тајни саветник друга Џугашвилија… На крају би одлучено да се извлачи жреб. Зла коб Пањиковског утицала је на исход – запао му је Бату-кан.[10] „У реду, ићи ћу – викао је – отићи ћу у вашу проклету Хорду, пићу кумис и јести коњско месо, али ако се тамо понесу лоше према мени, вратићу се и прекршити конвенцију…”

        – И ето, Бендеру, и сами сте видели како је прекршио конвенцију – тужно заврши Балаганов. – Надам се да ће овде видети своје, ако, и треба. Штета што није сачувано оно познато брвно које је наш нови шеф носио на добровољном раду суботом. Али и фасцикла од мермера, коју сам приметио на радном столу, прилично је тешка… Померите се мало у страну, само мало! Пазите!

Њих двојица брзо одскочише у страну – и на време, јер из отвореног прозора са другог спрата уз буку излете лаптоп и паде на кремаљску калдрму. Делићи пластике прснуше на све стране. Одозго допираше гласни неразумљиви узвици.

        – Почело је, Бедеру, почело! – узбуђено трљајући руке узвикну Балаганов. – Гледајте врата! Још пар секунди и видећемо дуго очекивани тријумф правде! Знам да је тај гад већ дуго одмеравао мог кандидата… Мислите ли да ће га послати код Гвозденог Феликса[11] или ће га само избацити оберучке? Лично сам за обе варијанте. Четири… три… два… један! И ево!

Врата се широм отворише, али даље ништа није кренуло према Балагановљевом сценарију: уместо пребијеног Пањиковског, у пратњи чекиста, из зграде истрча у сузама и балама сам председник Совнаркома и, не гледајући на пут, одјури некуд у правцу Арсенала. Одана секретарица, која махаше марамицом попут беле заставе, истрча и појури за вођом светског пролетаријата.

        – Зашто се сневеселио као каква ученица? – зачуди се Остап. – Као да је у близини видео своју сахрану.

Балаганов се љутито удари по бедру:

        – Управо! Управо сахрану! Остапе Ибрахимовичу, тешка срца морам вам саопштити да је наша мисија пропала. Мандате сада можемо да окачимо мачку o реп. Знао сам да је Пањиковски стара будала, али да је баш таква! Требало је, као и сви ми, да клијенту црта далеке светле перспективе, а овај диверзант… овај саботер… овај клинички идиот му је показао блиску будућност!

        – Маузолеј? – досети се Остап.

Балаганов климну главом с тугом у очима:

        – Вероватно цео комплет. Горки, мождани удар, стаљински конгрес, процесе против саботера… све петолетке које смо тако славно усрали. Шипак ће сада да поверује да се у овој земљи са свим тим може изградити било каква будућност. А ако нема будућности, онда смо нас двојица самозванци ни од куда и вредимо три копејке.

Остап скиде качкет и обриса ознојено чело надланицом.

        – Доиста је диверзант – сложи се. – Гори је од Мерлина. Мислим стварно, немам среће, па то ти је. Штета, а био сам рад да се овде дуже задржим… Добро, младићу, док моји бонови још нису поништени, позивам вас на ручак у кремаљској мензи. Али имајте у виду, поштовани Шура, да немам намеру да вас храним бесплатно. Је л’ синтезатор из ваше вреће заиста прави право злато од опиљака? Напредак, свака част! Онда ми после ручка испресујте више комада накита, па ћу преко румунске границе запалити за Египат. Осећам да Тутанкамонову мумију неће откопати без моје помоћи…

        – По свој прилици ја ћу кренути за Петроград – замишљено рече Балаганов. – Тамо ће за месец дана инжењер Мстислав Сергејевич Лос[12] у Улици Црвених зора истаћи обавештење о лету експедиције на Марс. Доћи ћу први, представићу се као Гусев и пријавити за тим. На овој планети више нема шта да се упеца, а Марс за сада није ничији. Значи, биће мој.

        – Мислите да тамо има интелигентног живота? – заинтересовано ће Остап.

Управо у том трену кроз врата Совнаркома полако и с осећањем испуњеног дуга изађе Пањиковски. Сада на њему беше нова војничка јакна и качкет са зеленим ободом. Под мишком је носио гуску. Балаганов изгубљеним погледом испрати саботера:

        – Интелигентни живот? Тамо? – огорчено узврати питање Остапу. – А мислите ли да га овде има веома много?

 

Роман Емиљевич Арбитман (Роман Эмильевич Арбитман, 1962–2020) познати је руски прозаиста и књижевни критичар. Своја дела, углавном у жанру фантастике, објављивао је и под различитим псеудонимима – Лав Гурски, Рустам Станиславович Кац, Аркадије Данилов, Андреј Макаров и Едуард Бапкин. Арбитман фантастику претежно усмерава дијахронијски и кроз њу ступа у дијалог с претходницима из руске књижевности. Приповетка Налетеше део је истоимене збирке прича објављене 2012 (Лев Гурский. Попались. Москва: Время, 2012, стр. 21–34). Њен сиже почива на заплету романа Златно теле из ког су преузети и јунаци, њихове главне карактеристике и улоге у радњи. Дајући им улогу путника кроз време у својој приповеци, Арбитман кроз хумор даје поглед на историјски пут Русије у XX веку и касније.

 

Избор, превод с руског и белешка

Стефан Милошевић

 

[1] Ситни земљопоседници у средњовековној Енглеској који су имали право да самостално обрађују земљу (прим. прев.)

[2]  Назив за врховни орган извршне и наредбодавне власти у Совјетском Савезу у периоду 1923–1946. У совјетском новоговору за његово именовање често се користила скраћеница Совнарком. (прим. прев.)

[3] Главни јунак романа Дванест столица и Златно теле Иље Иљфа и Јевгенија Петрова, авантуриста и преварант, „велики комбинатор” кога карактеришу и извесне пародијске црте. (прим. прев.)

[4] Такође јунак из романа Златно теле, ситни лопов и млађи помоћник Остапа Бендера. (прим. прев.)

[5] Пројекат развијања нуклеарног оружја за време Другог светског рата у коме су учествовали научници из САД, Канаде, Велике Британије и Немачке. (прим. прев.)

[6] Капија на истоименој кули на северозападном делу московског Кремља. (прим. прев.)

[7] Такође лик из романа Златно теле, преварант и ситан лопов. (прим. прев.)

[8] Самозванац који се представљао као царевић Димитрије, млађи син Ивана IV Грозног, који се чудом спасао смрти. Био је први од неколико самозванаца који ће се тако представљати у тзв. Времену смуте 1598–1613, после завршетка владавине династије Рјуриковича, а пре доласка на власт Романових. У историји постоји неколико верзија о његовом пореклу. (прим. прев.)

[9] Бољарин и цар 1606–1610. за Време смуте.  (прим. прев.)

[10] Монголски освајач, унук Џингис-кана, који је покорио Кијевску Русију. (прим. прев.)

[11] Један од надимака Феликса Едмундовича Дзержинског (1877–1926), познатог учесника Октобарске револуције и првог управника совјетске тајне полиције Чеке. . (прим. прев.)

[12] Лик из научно-фантастичног романа Аелита А. Н. Толстоја из 1923. Тема романа је путовање Земљана на Марс, а инжењер Лос био је конструктор и касније капетан летелице која ће повести Земљане на путовање. На основу романа редитељ Ј. А. Протозанов снимио је 1924. године истоимени филм. (прим. прев.)