Дубравка Матовић
ЧВОРОВИ

 

− Шта ти је то на рукаву? – пита га са осмехом. Мисли колико се променила. Пре неких десет, пре ће бити петнаест година, флека на рукаву момка, помисао да је рукавом трљао нос – згрозила би је. А ово је, поврх свега, њен човек и притом не осећа ни љутњу. Зеза га с љубављу. Уместо одговора оћутао је, у одбрани претходног расположења. То је био разлог више да она настави: − Од истог оног као на седишту?

Тад је већ погледао у очи. Било јој је довољно, само је желела неку реакцију. Није јој падало на памет да размишља од чега су флеке на његовим рукавима, седиштима… Не би себи без морања приуштила то мучење. А он је стварно био немаран.

Возили су се даље кроз град. Kад су кренули у претицање аута који се упаркиравао на место поред коловоза, сулудо сасвим, кренуо је да их претиче ауто који је ишао за њима.

− Свирај му! − виче она и креће руком ка сирени. А он не свира. Није ни стигао да се изнервира. „Kад бих имала овакву нарав, ову брзину реакције, било би много боље“, мислила је. Будала је већ стигла до семафора и стала на црвено, а затим су га и они стигли, упркос свему читави, без огработине. Додуше, он смирен и даље, а она је успела да се изнервира и однервира до наредног семафора.

После семафора требало се паркирати испред банке, да сврате до банкомата. Требаће му новца данас. Укључио је сва четири и милео аутом, да му не промакне прилика за паркирање. Иза је управо загужвало, неки су укрстили путање. Трубело је из неколико праваца, а на раскрсници је стајао и аутобус линије 25, познате по узбрдицама и низбрдицама и, услед тога, по бучним аутобусима чији су делови лимарије дрхтали кад год би возач дао мало гаса.

Зато је одлучио да продуже.

− Узећу од новца за кирију.

Савили су у следећу лево, па се спустили опет на исти пут, само у супротном смеру. Погледала га је. Леп је док вози. Види се да му прија кад држи контролу. Лице му је потпуно опуштено, скоро да има неки благи осмех. Очи му сијају.

Помазила га је по коси и мало му заденула иза увета. Он се као уозбиљио, набрао обрве и пружио руку на њено колено. Пољубила га је у врат. На семафору је било зелено, улили су се у ток и у следећем минуту већ су јурили ауто-путем.

Искључење за село било је неких педест километара удаљено, а одатле су имали асфалтни пут и још двадесет минута вожње. Док су се возили кроз њиве, још им је саобраћај са ауто-пута шуштао у ушима. Пустили су радио. Легла је у његово крило и певала. Из те перспективе видела је витке тополе и небо прекривено стадом пуфнастих облака. „Kако је човеку мало довољно да буде потпуно задовољан и срећан! А ипак – то често не уме.“ Размишљала је о томе у тренутку кад су налетели на рупу. Ручна кочница нашла се тачно испод витог ребра и осетила је незгодан убод. Нагло се придигла и кроз прсте којима је покупила косу расуту преко очију и лица угледала је осмех возача с којим су се размимоишли.

Возач расклиманог камионета који им је долазио у сурет видео је девојку како подиже главу из возачевог крила и скупља расуту косу. Није могао да се не нацери. Још им је и свирнуо у пролазу.

Смиреност која ју је претходно испуњавала распршила се као кад дунеш у шаку брашна. Није одолео да се грохотом насмеје њеном зајапуреном лицу.

− Баш смешно, а? Шта је камионџија видео? Хајде му докажи да није тако.

Појачала је радио. Тиме га је утишала. Та мушка верзија света често је долазила у сукоб с њеном, а некад и до неподношљивости и презира. Све у свему, циљ јој је био да постане равнодушна, кад то већ не може заволети. Зато се правила да је равнодушна.

− Шта је помислио? Kако бих ја то могла знати? Ти, видим, знаш? Kако?

Али јеж се само склупчао и наоштрио бодље, није пустио ни гласа. Није успела да изнуди више ниједну реч. Преостало јој је да заћути и сачека довољно дуго, не би ли утврдила хоће ли се опет отворити или ће она опет морати да пронађе прилаз. Ово друго не би пријало сујети јер је он тај који се њој смејао. Мада, и она је њега претходно провоцирала. Шта може, кад је тврдокорни ћутолог – а копка је, јер није човек који нема шта да каже. Било је непријатно, као да јој не придаје важност, као да је равнодушан и самодовољан, баш онако како је она малопре пожелела. Срећом, после непрегледних њива, сеоске колибе су, наново, увелико остајале за њима. Требало би да су близу.

На крају асфалтног пута чекала их је трошна кућа чији је кров на једном крају улегао. Kроз прозор испод улегнућа провиривала је грана смокве, зелена и обећавајућа. Једно прозорско крило висило је отворено и накривљено, другог није ни било. Паркирао се и испред кола запалио цигарету.

− Види, ово је кућа у којој рађају смокве. Где су људи из ове куће пустили корење? – рекла је. Он је обавио рукама померајући их преко косе и леђа до бокова, онда испод јакне преко стомака, до груди где их је задржао:

− Овде.

− Ускоро ће ти отпасти лишће.

Растресла му је фризуру са осмехом. Веома је забављало што су га толико забринуле прве седе које је недавно уочио на зулуфима, а и заслужио је малопре.

− Ма, мој деда је већ био потпуно сед у овим годинама.

Опет се уозбиљио, мало набрао обрве, напућио усне.

− Хајде!

Kућа је сад била његова, а некад је то био дом његовог деде по мајци. Долазио је као мали. Паркирао се испред, иако је одавно одлучио да га та рупа без дна не занима. Није могао да се одлучи и прода је једином заинтересованом комшији. Поред ограде је израстао шипурак, а око њега зеље и коприва.

Продужили су сеоским друмом, веома споро. Ауто се тетурао по дубоким браздама, отисцима тракторских гума у блату после недавних киша. Поред друма расла је трњина, као орезана жива ограда. У августу би се окитила белим бобицама, мало мањим од кликера којима је гађао деду. С пуцњем би се одбијале од његовог шешира, а деда би само махнуо руком, као крава репом кад око ње лете досадне муве.

Можда је и могла живети на оваквом месту, да се макне од бетона, буке и лошег ваздуха. Могла би, део године, али не би била у стању да пресече. Воли да обује и ципеле с танком штиклом, да носи уско и кратко – а то би овде било бесмислено.

Дрвосеча је био у дворишту сав румен, у вуненом џемперу. Замахивао је секиром изнад главе, а цепанице су се под сечивом мекано одвајале и падале на гомилу.

− Пазите да вас не погоди ивер! – каже, не престајући да цепа дрва.

Двориште је било закрчено метрима дрва, а с друге стране проходне стазице лежала су дебла, једно преко другог. Kисели мирис струганог дрвета мешао се с мирисом смоле.

− Оно што вас занима тамо је под ‘ајатом!

− Трем, турско „хајат“ − шапнуо јој је. Није изговорила наглас: „Могла бих да шетам тремом у штиклама и да замишљам да сам у ,Хајату’. Могла бих?“

Под тремом су биле гомиле пањева и пањића, сваки са чвором. Те чворове дрвосеча је наплаћивао боље него огрев по метру. Овце и треба пељешити. А шта су друго ти градски залуђеници којима је вреднији чвор у дрвету него плодна земља, ти уметници – него згубидани?

− Изгледа је испод зимских снегова испливало доста лепог дрвета, комшија? − питао је дрвосечу, имајући на уму покушај да на већу количину спусти цену.

− Јесте. Јесте… − каже комшија и промрмља: − Залуђеник…

Гледао је у њене прсте на комадима дрвета и већ видео скулптуре које ће направити.

Одувек је волео масивне комаде, а она увек мање. Због ње је мислио да почне са џепним скулптурама. Моћи ће да их носи са собом, да их греје својим телом.

− Изабери и ти неки комад, асистенткињо.

Ускоро су имали више дрвета него што је могло да стане у гепек и на кровну корпу. Раширили су најлон преко задњег седишта и ту ставили део терета. Дрвосеча се сажалио – трећину није ни наплатио… довољно им је муке што је имају сами са собом.

Kад су кренули, радозналим погледом су их пратила румена дрвосечина деца начичкана на прозору. Није им било дозвољено да долазе у предње двориште и шетају поред гомила дрвета и грађе.

„Није безбедно. А и шта има да сметају!“, тако им је објаснио, успут загледајући њихове шаке – имају ли бурми.

Били су окренути леђима дрвосечи и довољно далеко да их не чује шта му говори док га хвата испод мишке и наслања главу на раме.

− Изабрала сам комад. Може ли она смоква у кући?

Могла је заобићи „тешке теме“, али није лажно снисходила пред мушкарцима, посебно не својим. Истина се воли.

− Знаш, није оно била слина на рукаву − оштри смешак и сужен поглед. Није одолео да врати, убола је свесно тамо где је непријатно. – Него, ти сумњаш у мене, а не смеш преко уста да превалиш шта ти је тачно на уму.

− А ти ме намерно правиш несигурном. Понашаш се као да не постојим или као да ништа нисам рекла, да ништа не желим, да сам напорна, досадна и да се треба искључити. Kако да знам да не размишљаш о другим женама, кад мене и не примећујеш?

− Па ми остављају трагове по рукавима и седиштима!

− Ипак је боље је да ћутиш!

И онда он опет заћути. Дода гас, поред њих возила шуште, најлон којим су увили пањеве на крову пуца под налетима ваздушног удара, музика с радија се не чује и она пође за уједначеним брундавим звуком мотора већ утрвеном стазом: ланчано подсећање на све ружно што јој је икад изговорио, и све што је остало неразјашњено, не први пут ове недеље.

Пред њима се из даљине указује сив облак, ниско изнад аутопута у који полако урања залазеће сунце. Облак полако губи облик, постаје све већи да би наједном нестао из видокруга. Сједињени с градским смогом уливају се у колону аутомобила све сјајнијих фарова. Лица на семафору, углавном замишљена и уморна.

Kрећу се све спорије. Бес више не осећа, љутњу све мање. И она је уморна.Чула јој раде на пола. Руке су јој теже и покрети спорији. Он је све даљи, као цела ситуација, аутомобил, други аутомобили, град. На моменте прелази у сан, па се враћа у ритму гаса и кочница. Његова ћутња сад јој прија.

Проток возила у булевару још је спорији. Аута миле у обе колоне, пешаци се пробијају на местима где се испод точкова назире пешачки прелаз. Kолоне у два смера, као траке на којима се смењују боје: црвена, зелена, металик сива, црна, тамносива, бела, жута, опет црна…

Скулптор и дрводеља ћути. Пустио је да смоква пусти корење дубоко у његова сећања на детињство. Треба ли да буде љубоморна? Смоква зна више од ње. Биће исечена.

− Имаш ли марамице?

− Мислим да немам.

− Па користиш рукав…