Борис Лазић
ПОСЕТА
ПОСЕТА
Угледао сам дрвене вратнице
Рече
Капију обраслу лишћем
Бујним тамнозеленим
Њени ме родитељи уводе у дом
У мимоходу је угледах
Кад окрете главу у мом правцу
Зачуђена посетом
Коса плава расута преко грања
Фигура срасла са биљем
Док газим преко високе траве
Њено ме строго око
Из саме црнице
Прати
Угледах дом(ове) и помислих:
Прохујало –
Кад пре
Савршени оквир за одрастање:
Шуме су гушће лишће је црње
Никад живља
Моја потреба да се ородим
С тим
И нема горе, мислим, то гледати
Нема горе
Него пред буђење
ОПШТА МЕСТА
Запад је дескриптиван
Исток симболичан
Беспрекорни тек
Покрети су купачице мишица чврстих
Као мрамор
Камен опонаша бедра
А бедра – сушта су
Не занима питање пропорција
Ону која се лењиво
Растеже на песку
Нити је занима твоја радост, бол
У поређењу с њом, стварном,
Употребна вредност тог тела
У причи о Стварању,
Рађању Венере, Пољупцу,
Равна је нули
СМРТ ЈЕ ПОСТОЈАНА И МИМО ЉУБАВИ
Маркесова се прича угнездила.
Склопила се – нада мном, и
Пода мном
Укотвила. И сад не помера се.
Покушао сам у неколико наврата
Да окренем лист
Али почетак и крај приче
Се тако дотичу,
Њихов је пресек у перцепцији
Коју, јутрос, стварам
Тако јасан
Да нема сврхе да кварим
Даљим, неопрезним
Читањем
Пишчев учинак на дух
И то расплинем садржајем
Који би јој био туђ.
Прича ме склапа и расклапа.
Има тих писаца који
Знају с тим:
Ем ти покажу наличје ствари
Ем би хтео
Још да ти о томе зборе.
AMITIE ETERNELLE
Писма из младости. О, та писма!
Доиста, некад су водиле се преписке
И човек се човеку отварао, поверавао,
Надугачко,
Уздао се у друга, драгу.
О, младалачка су та писма
Данас врло, врло стара. И треба са пажњом да додирује
Се папир, хрскав. За дивно чудо,
Нешто се од тога сачувало. Превасходно вредна
По збиру података која садрже, по врсти искустaва
Кроз која пролазе субјекти преписке –
Грађа су за љубитеље пустоловних, или
Билдунгсромана. Поступно нас враћају у време
Новог Таласа, камерне музике,
Партитуре за двоје.
Но заклетве, заветовања, такозвани Изливи душе,
Тих актера,
Својства душа младих,
То, разуме се, не траје дуже од лањског снега.
Не очекуј да о истој је особи реч,
Сретнеш ли је на улици, осврнеш ли се на њен
Ход, или коментар, на Мрежи.
Огрубело се. Непосредност и полетност
Замениле су одлике што красиле су
Речи и поступке очева и мајки –
На које све више личе, и физички.
Заронимо ли у та писма, кад тад избијамо
На неку површ са које себе видимо и осећамо
Лакшим за читав један живот,
За читаву једну очитану лекцију.
*
У делирију ми се јавило нешто као стих:
Крило из напрсле лобање
РАСТ
Када бих обелоданио наше слике
Шта бих, о себи, обелоданио?
Какав нас је немир,
Какво рађање то спутало?
Ма колико се загледао у младићево лице,
Ништа из њег’ не избија, осим енергије,
Осим жудње за животом
И радости удвоје –
Које се одриче. Оно мутно, и неразговетно,
Замагљено, то расте –
Иште простора за себе.
Расте, раскриљује се, и растерује.
ОТВОРЕНА КЊИГА
Сви преводе Амере који преводе Русе који, опет, преносе
старе Службе у прозаични говор модерне мегалополе.
Читав роман Достојевског стане у један стих те орфике.
Можеш, по избору, да седиш у фотељи, пушиш и читаш Коцкара
или да стојиш у храму и, омамљен појем и тамјаном,
пратиш исти тај текст (у сажетом виду)
Еквлибристика гађења над собом и милосрђа за себе и друге
постиже се подједнако писањем колико и косидбом.
Питај Толстоја. Лудост почиње оног тренутка кад укућане
Држиш и запту свог, јединоспасавајућег, третмана.
За разлику од романескне фреске, Служба погађа одмах и у срж:
ништа ти не одвлачи пажњу, нема сувишних жанр-сцена,
само се ражалостиш над чињеницом
да све цвета, све кликће, све буди се и румени,
само ти си незадовољан собом. И знаш, добро знаш
да ту нема фолирања и да те поп, што поје, и не познавајући те
лично, чита као отворену књигу.
ПАНАМЕРИКАНА,
1992
Свеска у којој бележио сам утиске
С пропутовања
Танка је
Једва захватах нешто времена
За себе
Да бих полагао утиске
То је рађено на брзину и писано лоше
По мотелима, цестама
Топлим гостинским собама
Прошарао сам је ликом бивше драге
(Првокласни материј за
Анализу психе)
Изнурио тескобом и стилом
Рђавим. Речју: грађа,
Као таква, неупотребљива.
Највредније: ситни цртежи
Рађени
У једном даху
Тицa
у лету, дивљих пејсажа
Као и
Зачудан лик Ван Гога
Уста изашивених, и из чијег
Ока капа слуз
Црна
*
Од свих ћутњи,
Бог и самоубице
Ћуте најтврђе.
МАЛА МАРИЈА
Писала сам до ужасавања
Над написаним
Каже Алисија Галијен
У прах претворена
Пре своје двадесете, а чије стихове
Откривамо тек сад
Сетих се Марије
Мале
За коју сазнах по повратку из
Океаније
То, од чега умрла је
Расло јој из ока
Пре него је убило, изјело јој
Пола лица
Дете од четири године
Кад стала би пред огледало
Покрила би страшило
И посматрала здраво ткиво
Као да очекује да
То
И с те стране никне
Отац је био на путу
Док лежала је на самрти
Рекоше:
Не хте да умре
Све док се није вратио
Тата, дошао си!
И данас јасно чујем
Тетку док изговара те речи
ДЕТЕ У КУТИЈИ ЗА ПИСМА
Постоје крици детета у једној
Кутији за писма
Постоји то лице тај осмех тај глас
Сложени у кутији за фотографије
Да отвори је може било ко
Распакује коверат за ковертом
И чита, по датумима, нешто као
Патње младог Вертера, прати
Начин на који тоне
Девојка која од данас до сутра
Сазнаје да нема више ништа
Од заједничких намера
Још га ословљава са бебо
(Надам се да ћеш успети
Да објавиш своје песме
Посветићеш ми ту збирку, зар не)
Његово име пише ћирилицом
(Писма су на француском)
Али већ само настојање да очува
„Макар пријатељство“
Говори да је започела
Процес исцељења.
Постоји страх девојке
Којој тло се одмакло. И дешава се
Ујесен. Чита Киша. Тмурно све је. И свак
Би то могао да чита као
Роман, јер писмена је, даровита,
Шаљива и нежна.
(50 страница! „Срећно с читањем те цигле“
Довикује)
Зар узалудна била су наша путовања у
Лондон, шетње по Салеву,
Женеви, она песма исписана на клупи
У аутобусу, у Новом Саду,
Схватила сам да морам твој језик
Да научим
Како бих могла да те читам.
Из писма у писмо гледаш је како тоне.
Слова све су нечиткија што се више
Ближи датум последњега писма.
Горко, али без гнева, без пребацивања:
Не, нећу да одговорим на твој позив.
Схвати, и ја сам човек. Не могу више.
Даћу ти то што тражиш од мене.
Јасно је
Да она није Лота у Вајмару.
Не зна он шта је тражио од ње.
Има кад. Сазнаће.
Данас, ниједан пут не води до њеног
Вајмара.
Могао би, свак, кажем, да
То прегледа. Занимљиво је.
Само прималац, ако га још има
Нека их не чита.
Нека их никад не отвара. Нек
Се не превари. Ни матор.
Ни после дугих година (рецимо:
На вест о смрти
Њенога оца)
Нека не чита та писма!
O, мало треба да од такве ствари и
Случајни пролазник
Скрене с памети (сети се читалаца Вертера).