Jежи Јарњевич
MONDO CANE

 

НОВИНЕ СУ ПИСАЛЕ ИСТИНУ: СНЕГ ЈЕ ПАДАО У ЦЕЛОЈ ПОЉСKОЈ

Тај снег несвакидашњи,

туђ мојој улици. Тек што је стигао

и не зна како да се смести на кровове

и затисне поткровље. Снег је ког треба записати.

Дочекао бих га као госта, али

прши опоро. Иако си отишла,

сипи као да је гладнима хлеб сишао, момци престали

да се крију испод надвожњака, а пси пошли

пртином коју им је папа утабао у живот вечни.

 

У ОСВИТ ЗОРЕ ПОСЛЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Наредног, новог дана, кад се лишће крваво од октобра

ороси и замирише нашим ноћним знојењем,

пробудићеш се крај мене и рећи ћеш: „Добар хлеб”.

„Добар хлеб”, одвратићу ти.

Узећу твоје име, твоје име

примиће ме, не питајући. Узећеш

моје панталоне, узећу од тебе блузу. Стргнућемо с врата

пантљику с кључем и сложно поћи

на супротне стране. Остаће за нама љубав

плус расвета.

 

НЕKЕ СЦЕНЕ МОГУ БИТИ УЗНЕМИРУЈУЋЕ

Ништа друго толико нисам желео да видим,

ништа друго толико ми није било ускраћено. Заводљиве

фотографије, заводљив неразумљиви наслов, заводљиви

разговори старијих, зарад мене утишаваних, и плакат

који обзнањује „шокантан филм”, „ултимативно шокантан филм”.

Да, био је то први пут када сам неодољиво пожелео: да видим, осмотрим, испитам.

Филм на који ме, недораслог, нису пустили у биоскоп,

а чије сам сцене ноћима касније пред сан измишљао,

онолико колико ми је допуштала моја

ничим неисписана, недозрела машта, покушавајући да

упркос првој животној неиспуњености докучим речи

с плаката, носио је наслов Mondo Cane.

 

ПРАЗНА СОБА

После свега од јуче, после већ одсутног трена,

за ким сам, питам то данас, јурио бесомучно? А за ким

данас, док стојим у месту, јурим у овој соби –

Зелена Гора? Валбжих? Бјалисток? Зидови

нагрижени влагом, траг Ван Гогових Сунцокрета, празна

ваза и спарина мимо отвореног прозора,

све ми говори да се ништа овде не дешава

ни данас, ни сутра.

Тело је, признајем, штедро,

буди ме ерекцијом. Хвала ти, тело,

за тај acte gratuity, за ту милину

пролазну и беспредметну. Преостало ми је

да гледам: кревет навејаних сметова,

пресвлаку столице по којој жели да ми клизне рука,

рецепционаркиног сина

који има нешто хитно за мене што може да сачека. Али

чему теже речи и чиме би сећање да се испуни,

реци ми, реци, тело.

 

МАДАГАСKАР

Динкс, Томек, Жалфија и ја

чекали смо нову сезону Homelanda

и нове епизоде с Kари Матисон, као

што је већина света који знамо из штампе

чекала вест да је пронађена вакцина

утом, стиже ми на месинџер порука од МБ

на Мадагаскару су откривени ноћни лептири

паразитирају ноћу на сузама успаваних птица:

„Гурну им под капке дуге, повијене цевчице

и сисају сузе”.

А ту је и Верка коју

нисам поменуо у првој строфи

која има Нетфликс код куће, ради у школи и ретко излази.

Има оловне и „перманентне” капке, што рече Динкс,

упадљиве подочњаке. Дешава ми се, признајем,

не баш често, ал деси се

да кад уђем у њен кревет имам утисак

да се у лепљивом мраку око себе

окреће зиду

и храни ноћног лептира, и падне ми, и изађем.

 

 

ЈЕЖИ ЈАРЊЕВИЧ (JERZY JARNIEWICZ, 1958), пољски песник, преводилац и књижевни критичар. Англистику и филозофију студирао је у Лођу, а потом на Оксфордском универзитету, доктор наука с хабилитацијом, предаје енглеску књижевност на Варшавском универзитету и на Универзитету у Лођу. Гостујући професор на многим универзитетима (Оксфорд, Kембриџ, Даблин, Стокхолм, Праг, Харвард, Лондон, Белфаст). Преводилац Симона Армитиџа, Филипа Рота, Kрејга Рејна и Џемса Џојса, почасни члан пољског Удружења књижевних преводилаца, бивши члан Kомитета за науку о књижевности Пољске академије наука. Уредник у часопису Literatura na świecie и Tygl kultury, сарадник у британским часописима Areté и Poetry Review, стипендиста владе САД-а. Прву песничку књигу Ходници објавио је 1984. године. Добитник је одликовања за заслуге у култури „Gloria artis”. Аутор петнаест збирки песама, петнаест књижевнокритичких и есејистичких дела, преко тридесет преведених књига. Покретачка снага његове поезије најчешће представља проблем језичке комуникације, питање увучености реалног у речи (Ана Kалужа). За највећу награду Nike номинован је неколико пута; добитник је вроцлавске песничке награде Silesius за збирку Празне ноћи (2018), а 2019. године номинован је за награду Nike за књигу посвећену књижевном преводилаштву Преводилац између осталог.

 

Избор, превод с пољског и белешка

Милица Маркић