Радмило В. Радовановић
ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

 

КЛУПА

У парку испред некадашњег стана
Понекад роде шљиве јабуке и крушке
Испред закључаних врата зује пчеле
Из старих кошница покојне мајке
Испред иструнула клупа и неки стари столић
За којим смо некад сједили
Моји најближи и пријатељи намјерници
Ту се пила кафа са рахат локумом
Испијала лоза и конаваоско вино
У вријеме љетних жега
Нас буљук дјеце
Извлачили смо кантама воду из чатрње
Испијали је без чаше квасећи њедра
Данас посјетих своје родно мјесто
Кућа закључана прозори сиви
Влага се увукла у зидове
Ријечи немам ни са ким да подијелим
Плашим се овога ужаренога сунца
Оно полако носи остале ствари и нас
Пустош је заузела све собе
Стазе су удаљеније обронцима Брањевине
Ништа ми овдје не треба
Враћам се не осврћући се
Некадашње ноћи остављам на овој клупи
Заглушене тешким и хладним мислима
Једно ништа остало сто и иструнула клупа
Драга кућа примакнута њој
И ја који сад кажем јој

 

КЛАДЕНАЦ

Ишао сам као дјечак
На овај мали извор
У Брањевину
Он је извирао са кишама
А гасио се у жегама
Окружен зановјети јасењем
И храстовима громким
Из наших устију призивана је вода
Тражена љепота
Сад зарастао пут
Нема ријечи ни суза
До Кладенца
Нема ко да тјера
Ни овна ни јарца
Нема ни уста плавих од купина
Ничије тијело тамо се не пружа
Вода не извире више
Само се шарка и поскок
Увлаче у напуштене рупе
И у ову моју пјесму
Која је постала болна

 

ПЕПЕО ЗАБОРАВА

Моје самотно срце види плаво небо
Крије патњу иза тамнога лица
Оно би да пјева да иде за пјесмом
Ко зна да пјева зна и да живи
Мјесто гдје се родих сад је безбрижно
Сви млади одоше у свијет стари у Хад
Нико се није вратио ја сам данас сам
Ноћ се боји њихових ријечи о повратку
Сви су они давно изгубљени
Моја меланхолија открива њихова тијела
Која су без мириса трајања лица и наличја
Моје ријечи остају у уснама плаше се
Пустош је населила дивински крш
Овдје се више не играју дјеца стари издишу
Све је ишчезло у раном буђењу
Не можеш видјети ни птичији плијен
Не можеш чути ласицу ни миша
Само остаје црни камен и гомила смећа
Ништа се промијенило није
Само се змије пресвлаче
И змијске кошуље свлаче
Једно по једно негдје одлази
Вријеме је да и ја спустим засторе
Овдје убрзо сви ће заспати
Црни пепео заборава
У пустоши
Сам ће себе разгртати

 

ЛАКУ НОЋ

Ја се данас полако давим
Не могу да дишем
Треба под хитно да одем
У хитну помоћ
На једну инхалацију
Сад ми се чини срце ће стати
Сам у соби
Сам лицем у лице
Изгубио сам ријечи
Тражим пут до врата
Тијело у чудноватом кошмару лебди
Мој црни мозак бијели камен порађа
Жао ми да сад умрем
Хоћу још једном да те видим
Хоћу ружину латицу
С пољупцем да ти поклоним
Упалим једну свијећу и кажем
Доста је
Лаку ноћ
То је мој
То је наш
Крај

 

МИРОЂИЈЕ

Волио сам љубавне стихове Ђеа Богзе
Читао их гутао и спавао с куварицом једном
У Хадити у Ираку тада ратном
У контејнеру је била њена соба
Са два кревета један њен а други цимерке Бранке
Она је била пуначка старија од мене
Имала је тада тридесет четири године
Водили смо љубав свакодневно
Цимерка се само врпољила у кревету
Једном кад нам попуцаше жице испод душека
Постависмо нека врата на кревету
Тамо ничег није било осим пустиње
Ни кина ни позоришта ни музике
Она је ишла и долазила са посла
У ту малу контејнерску собицу с љубављу
Она је мирисала на лук патлиџане паприку
Наш секс био је зачињен тим мирођијама
Читајући лијепе стихове Ђеа Богзе
О некој слушкињи Марији и Аники лијепој жени
Петра Кривог написах ове ријечи
О мојој незаситој куварици коју опјевах
У посљедњој олуји
У том нашем рату вавилонском
И љубави тешкој разузданој

У МРЕЖИ ЖИВОТА

Ја се данас ухватих пера и сукње прошлости
Враћам се у свијетлу мрежу живота и стиха
Покушавам исписати што је речено и неречено
Те ријечи још у мени живе
Нада ме чува и вјерна уста жене
Жене што сваку вечер испија мој сан
То је игра која крвотоком кружи
То су руке високо раширене привиђење жудно
Једно непокретно љето старе успомене
Траје у гласу ништа се не мијења
Сад понекад видим ко бјежи ко остаје
Овај немир подсјећа на птице селице
На Еол распламсани на маховину њежну
На давни глас што ми рече збогом
На један парфем на жену коју немам више
Зато никад не постадох дијете среће
Постадох пјесник мита кога разумију кога споре
Тјешим се бојим да ће ме распети
Мојом ријечи мојом руком убити
Мртвим сном заспати постиђен устати
Исписати један стих без знака симбола
Знати што је било а не знати што јесте
Писати о љубави прелијепој од презира до усхита