Радана Лукајић
ЧЕКАЊЕ

 

Сједим на прагу куће и гледам у двориште преко пута. Широка авлија, кућа тријемом окренута равно према улазним вратима наше, усађене на камени темељ руком клесаних плоча, под јасикову шуму, стољетну кажу. Сачекале су јасике и бусењем и каменом закићена земља прадједу Николу када је 1912. сјездио с Шатор-планине са запрегом и дружицом својом, Девом, са троје нејачи и свим имањем што је у запрегу могло стати. Брат Михајло му смјестио се на ову земљу иловачу, пргаву и јалову, шест мјесеци раније, и кадa је стигло писаније братовљево, ето и Николе да са свим имањем и товаром снова крочи на земљу обећану. Једно огњиште, па онда и друго, земља искрчена, мада јара, неподатна, а и штала већ би дограђена када је Марко, дјед ми, проходао. И марва се с љета на љето котила, и небо се висило, и свијет је имао своје средиште. И док се земља окретала, груда присвојена крчила се и бременила плодом, дјеца су цјепала доламице, а ја сам се родио кад смо већ одавно морали крити фотографије дједе Алексе, мајчиног оца, са шапком и официрском униформом Краљевске војске. Родио сам се у времена сретна, кад се бијели хљеб куповао седмично барем, и вагао да тачно кила буде, и растао под јасикама, и учио школе, и пливао Јадраном и сањао снове, ваљда исте као прадјед ми Никола. Растао сам с братом од стрица, ја јединац, с мојим Рајком. Брат мој. Другога не имах.

Од тада година много, и неколико живота што је исто ово срце откуцало… Поглēдам преко пута. И ево Рајка, стиже, сутон на помолу, сермија је у штали, и вријеме је да се ноге оперу, чека га чиста кошуља и сервиран стол под тријемом. Вучем дим, гледам, чекам, одбијам материну вечеру, велим сад ћу мало вијести да гледам. Чекам, загледан подно неба, и видим сутон на кишу мирише. И чекам. Чекам. Чекање се збило у неки грумен смисла, у тачку у простору и времену, напучену, набујалу. Ево ње, ту је. Она грудва чекалица растопи се намах, као да је никада није ни било. Она провирује главу кроз довратак, излази на тријем, носи плату за свог Рајка. Чекам изнова. Чекам да се усправи и погледа правац наше куће, као толико пута, исти сат, исти дамар срца, исто чекање, већ двадест и пет година. Палим нову цигарету, грка, грка, слатка, дим је завио чекање, одуговлачи тренутак који је храна мог јутра, кошмар мојих ноћи, чекање дана и вечери. Усправља се, забацује рамена, косу затеже, стас, стас само њен стас се усправља, прав као јарбол, гибак и дугачак као стабло мојих јасика и… гледа ме равно у очи. Као и увијек. Равно да можеш путању најравнију каквог метка исцртати кад упери поглед у моје чекање што из очију пршти, ту негдје међу зјенице или испод зјенице скрасио се поглед њезин. Анка. Анка. Анка. Очију боје кошутиног крзна, меке као саће нетом извађено, дубоке као прва бразда у коју је Господ прво море салио, а опет… Нешто је тихо и претихо у тим очима. Утихнуло и угасило се оно, оно што је сијало као најсјајније обећање небеско, како само свијетли звијезда тек рођена. У очима боје кошутиног крзна као да је сијала само крвава рана пресамићене животиње из које је липтала крв, бескрајно и заувијек. Та топлина била је попут топлине тек извађеног мртвог фетуса које је осујетило обећање, о какво обећање раста и живота, нечег што сеже до неба, и даље. И даље.

Када су ти прокрвариле очи Анка? Онда када сам се искрао ноћу од оца и матере, да не буде суза, оне ’91, рекох јутром ћу, али сам отишао ноћу да стигнем до касарне, па да судбину чекам. Или онда кад су те проклели мати Мара и отац Иво што Власима снајка постаде. Али то је било послије… нисам био ту кад су ти се очи претвориле у топлу, крваву рану што пулсира под очима боје… боје јасика мојих поткрај михољског љета.

Анка, док сам те љубио у косу, у лице, у уста, кад си ми се дала и предала како само жена која се предаје бивством цијелим умије, предаје се као земља освојена, плодна, родна, предаје се рукама тежака, предаје се сјемену и сунцу и киши, очи су горјеле ватром обећања и пркоса. Анка. Моја Шокица. Моја Анка малих, ружичастих груди, у шаку стану, Анка са уснама пијавицама, и роспијама, али прстију неспретних, чедних.

Миловали смо се тако под шибљикама на међи наших заселака, Горње и Доње Мотике, Горње што светог Николу и Михољдан славе, и часни крст љубе Христове православне вјере, Доње што не славе Васкрс него Ускрс, и не заборављају јаз који нас дијели. Погазили смо међе Анка, о како су ти очи сијале кад си газила међе, и смијала се на проклињања очинска, и како си пркосила тим очима, очима… које ме море. Које су ми казивале ономад: проклета јесам, јесам и бићу, одеш ли, казнићу… казнићу себе прво, јер ако се не вратиш, нека сам и проклета. За вијеке вијекова. Уже или нож, свеједно. Нећеш да бјежимо. Бјежимо! Бјежимо јер онда има наде, наде да пркосим проклетству, наде да те не сањам мртвог. Казнићу те и ако се вратиш, казнићу те својим животом, знам и како, већ све добро знам, кунем ти се. Сад ти говорим, осветићу се ионако, јер идеш, идеш у сусрет умирању, не мариш за мене него за њих, а они су смрт, они су крв, они су кољачи снова и наде. Говорила си у бунилу, кошуља ти је била спечена и слијепљена од соли, соли суза, мојих, твојих, а ја сам ти љубио вјеђе и лагао. Лагао да ће све бити добро, да ћу се вратити и да ћемо поново. Наставити. Само наставити. Зар сам могао толико лагати себе, толико безочно лагати! Знао сам, или више слутио, како мушкарац мора слутити. У генима записано, биће. Рат никада не може да остави мјеста наставку. Никада. Само нови почетак с рукама што ће цијели живот заударати на барут, и на мокраћу у рововима, и на смрт… Снови ће се населити крвавим лешевима, откинутих удова, и страхом, дивљим, необузданим. Умријећу заувијек ја, овај који јој цјелива капке и отире сузе рукавом, умријећу, вратио се жив или мртав.

Писмо је стигло у јесен ’94. Писала је Драгица, Рајкова сестра. Анка је дојездила под њихов кров с два кофера и једним завежљајем и постала невјеста. И тако су кофери исте ноћи распаковани, косе расплетене, спаваћица сложена крај кревета Рајковог. Рајко и Анка. Уклета Шокица. Заинатила се. Хоће за Србина, не због клетве, већ због казне. Како је речено, нека и буде. О какву си погану покору смислила, осветнице, бунтовнице, знамену моје пропасти којом ме мориш, а ја је сладострасно сисам свакодневно, упијам као овај дим! Анка моја, да ли су ти се тада, те ноћи кад је чаршаф за тебе растрт под кровом Рајкове куће, или можда мало раније, да ли су ти се тада угасиле оне искре, да ли је рана срнећа почела тада да плаче? Слутим, али одговора немам. Неспретно срочено писмо, штуро а опет за мене књига цијела, ставио сам под ону исту, слану кошуљу коју сам носио са собом у сваку касарну, у сваки ров, лијево под срцем смотану. Моја амајлија и моје крсно знамење. Сањао сам Анку те ноћи. Плакала је и смијала се као ђаволица, и говорила: „Ето ти моје казне! Проклели ме, уклели, па нека!” Смијала се и дивље љубила и вукла ме ка понору неком, истовремено страшном и широком као обећање слободе, и ту смо стајали на ивици, спремни да се бацимо, или да одлетимо, не знам ни сам, она пркосна, ја већ убијен, казном прореченом на оној међи коју је газила и погазила.

Вријеме прохујало очас. Вријеме које сваког повечерја васкрсава. Дубоко увлачим дим. И још један. Анка ме гледа још трен или два, узима тацну и замиче за врата. А ја себе видим опет… тамо… онда… како стојим насред шанца, у зору неку пресамићену од сивила и каљежи, зору која је ваљала вијуге голубјеплаве измаглице. Стајао сам с писмом и кошуљом под мишком. И чекао. Чекао. Широм отворених очију. Чекао сам да ме покосе, зурећи у то небо устајало као баруштина, у којој се загнојило и оно мртво. Трајало је… трајало… док нисам угледао самог себе. Из супротног рова, као у магновењу. Усправљен солдат који зури у небо и чека свој метак. Јесам ли то био ја? Или неки други ја из непријатељског рова, Ја који је добио неко писмо о неком завршеном животу, о умрлој нади, о бесмислу војевања свих који нам одузимају сан? Сан о животу који је могао бити.

Прошао је тренутак који сам чекао. До ноћас у сновима, до сутра… Чекање је смисао мог дана. Час кад ће се појавити под тријемом и погледати ме равно у очи. У том погледу има више ријечи него у било каквом житију, више свега што иједно слово исписано, иједна ријеч написана може изрећи. Чекам тај разговор немушти као хљеб небески. Кајање, љубав, казна, бесмисао, близина, даљина… У том гледању смо све што јесмо и што смо могли бити.