Оливера Недељковић
ШУСТИКЛА

 

ХАЉИНЕ

Најстарија од сестара,
брзо сам израстала
из хаљина на којима је
цветало биље коме нисам
знала име.
И лаковане ципелице
убрзо би боље пристајале
уским стопалима
млађих девојчица.

Кад год би се потом
сестрице затрчале према мени
одевене у одећу
из које сам тек израсла,
тргла бих се од радости:

можда то сама себи
најзад трчим у загрљај.

 

ПОКРСТИЦА

Баба нас зове
да јој уденемо конац
у иглу
како би наставила
да везе рајско цвеће
по белом платну.

Кад боље погледам мустру,
помислим да баба, у ствари,
везе мапу неког шареног гробља.
Хумке су још свеже
и крстићи на њима
још се нису нахерили.

Узалуд се упињем
да прочитам
чија су то имена
на њима исписана.

Руке почињу да ми дрхте.
– Ево, пробај ти,
кажем сестри.
Она лизне врх конца
и лако га провлачи
кроз иглено ухо.

Баба затеже конац
и везе ли, везе
док не посахрањује
све што је било живо.

Кад ме после питају
зашто плачем,
кажем да не знам
и са страхом гледам
у везени столњак
на нашем славском столу.

 

БОГ

Комшиница се крстила брзо
и шаптала: Има Бога, има Бога,
па би испила гутљај кафе
и шољу спустила тако
да румени цветићи
са њених бокова
поотпадају у тацну.

После сваког гутљаја,
понављала је: – Бог је велики,
ма велики је Бог,
и види све.

Баба би се окретала
и тихо ми заповедала
да одем у своју собу,
јер ове приче нису
за детиње уши.

Тамо, иза затворених врата,
на поду сам ређала коцке
од најмање до највеће,
кроз стиснуте зубе говорећи:

– Али, и Бог је дете.
И зато вас ништа не чује.

 

ШУСТИКЛА

Баба седи у наслоњачи
крај великог прозора.
Не види кад згасне дан,
не чује кад јој орахова
гола грана куцне о окно.

Само јој се помичу усне
док нечујно разбраја тишину
и у омчице од белог конца
хвата нешто невидљиво.

Кад доврши шустиклу,
прво је поштирка,
а затим је намешта на телевизор,
али тако да јој један угао
додирује теме спикера
чијег се дубоког гласа
све јаче плашим.

Чим он проговори,
склањам поглед са екрана
и нетремице гледам
у белу чипку
исхеклану ни око чег.

Одједном, док дрхти,
тело ми постаје
калем танког конца
којим тек треба обрубити
све што осим мене
још нико не види.

 

КОЛАЖ

Нисам научила
да од шарених папирића
начиним слику
на којој неће бити онога,
пред чим су ми,
истина, недовољно брзо,
длановима прекривали очи.

Нисам се сетила
да опсечем нежне облаке
са слике на којој,
на сред пута,
лежи згажено псето,
осмехујући ми се.

Нити да искројим
разгранату крошњу,
скративши конопац
са ког су ме гледале
суседове разрогачене очи.

Није ми за руком полазило
ни да згужвам слике
на којима је наша мачка
мјаукала од бола
јер је појела отрованог миша.

И кртице су остајале
заувек скочањене
на маленим хумкама
у нашој башти.

И обезглављени пупољци
из ружичњака под прозором
миришу у сваком мом сећању.

Јер склопљених очију
све сам јасније
видела него на јави,
трудећи се да свему
поново удахнем живот
толико
да сам сваки пут
и сама умирала.