Никола Поповић
ТРАГОМ ТИГРОВОГ ШАРА

 

Будимпешта, зима 2021.

*
Возили смо булеваром, кроз мрављи саобраћај у зимско, претпразнично време. Дао је гас а онда нагло, усред кружног тока, избацио мењач из брзине и стао. Гледа преда се, тих као браман, неосетљив на звуке и кретње.
Тако, кроз Маргитин булевар, вози Индијац, именом Абишак, прву своју вожњу десном страном у новој земљи и граду. А Будимпешта је град густ попут скала на ситару, сав од зачињених тонова, има своју музику простора. Панонска је равница пуна ветра, а опет танко изаткана као чврсто предиво.
Добар је возач, вели за себе Индијац Абишак, али у његовој се Индији још вози левом страном а он, иако велики путник, није имао ни потребе ни жеље да учи вожњу по европски. Ту су авиони, возови, таксији, пуни прича о људима и градовима. Абишак сад вози и говори, тон гласа начас титрав и разигран а онда успорен, тугаљив, као да ситар свира.
Пита куда да скрене, вози и говори час брзо час споро, гледа преда се а онда плива погледом у даљину као некад над равном површином Ганга. Недостаје му та велика вода, каже, тражи је погледом као што људи, кад одрасту у котлини, траже посвуда планинске врхове.
Вози Индијац Абишак своју прву вожњу по европски. Трза нагло па плови, даје десни мигавац па скрене лево, пита и не чека одговоре, дотиче команде час бојажљиво час сувише сигурно. Тако је свима који плове, говорим му, не следе смер ни правац, не знају некад ни где са сопственим рукама, већ следе итинерер своје, унутарње географије.
Скоро уз нас је трамвај, велик као лађа. Кажем му: „Држи се, ипак, десне стране”. Пред нама је Маргитин мост боје мускатног вина.

*
Прича ми Абишак, по занимању фотограф, откуд сâм у граду крај Дунава, али широко и магловито, као што на питање како су научили свирати лутњу одвраћају лаутисти на Оријенту, кажу: „Живот нас је научио, ето како”.
Овај друг мој пештански, Индијац именом Абишак, уместо разлога и мапе пута помиње Индију; вели сва је шарена од боја, мириса, зачина, у њој се сабрало разних језика и култура, Индија има џунгле и тигрове, шуме мангрова и монсуне, има хималајске врхове и снегове. А то, шта га гони да из ње одлази, и зашто је овде, у Средњој Европи и у свом средњем добу још прераном за немање снова – вели само да су све приче о доласцима и одласцима налик једна на другу. За његово путовање и садашњи живот овде, у Будимпешти, треба рећи само: има за фотографа надахнућа.
– Лица и карактера има разних – говори даље Абишак. Клима је хладна а жене у погледу имају и ватру и меланхолију; очи им мењају боју као што има драгог камења који одсјаје на светлости мења. Мушкарци, међутим, често одебљају прерано, храна је јака, пије се пуно жестока палинка, а уз њу вуку димови, па младо лице буде пепељасто и кожа сва, само руке остану младе.
Пред нама прелази цесту неколико девојака – промиче мало, покретно славље, певајући углас. Обучене су класично, сукње до колена, на главама им вунене беретке и шалови, само на ветру севну каро поставе на мантилима.
– Можда су хористкиње, из црквеног хора, пошле у цркву, на вечерњу – кажем му.
– Свега ми, маме машту, овако у бојама шлага и манга – каже Абишак. Али ничег нема изазовнијег од сарија.

*
На Божићној пијаци, сликао је Абишак ношње, рукотворине, чутуре од сасушене крушколике тикве – од ње у Индији праве ситар. „Можда је било тако некад” – говорим му – „сад се све прави од шпере, па и тело племенитог инструмента.”
Абишак клима и говори, говори о фотографији, данас је сва дигитална, па се све што бива и не бива на слику може додати:
– Ево сад те могу усликати, па направити да седиш, пијеш чај са Гандијем или свираш са Равијем Шанкаром, могу те посадити на миндер, покрај шареног индијског тигра, или да ти додам турбан на главу па те поставим као махараџу, на балдахин, међу боливудске лепотице, а иза додам, због атмосфере, дим сандаловине и тамјана…
Паркирали смо ауто код катедрале, Абишак је нашао неку своју, себи знану раван, мимо других возила, мимо цесте саме. Помињем му пештанске комуналце, казну за погрешан паркинг, он одговара источњачки:
– Нека пишу казну, ако нам је тако записано.
Гледамо трг и здање са латинским називом, угластим римским словима. То су велике речи о путу којим човек иде, о истини, путу којим ваља ићи. Абишак, уморан од вожње, загризао тек печени, врели гушчији батак, мађарски специјалитет, говори између залогаја:
– Пут, вера… Живот, то су понајвише слике.
Не помиње Абишак велике речи – карму, усуд, судбину, већ говори о портретима које је правио на путовањима и овде, у Мађарској, показује ми их на екрану телефона. Кондуктер натукао шапку на чело, подигао ревере капута и пије чај у хладно јутро, пушу усне у напитак, зенице гледају у објектив а бора изнад носа постала још израженија; пливач у Балатону, после трке, задихан, пун спортске снаге, лице раширено у широк осмех, низ образ му тече линија зноја; граничарка на Хоргошу, мргодна је сва, али здрава, сва пуначка као млинарка са бомбоњере.
– Сваком је – вели фотограф Абишак – дато да вози својим ритмом, па гледа или улево или удесно, испред себе или у даљину. А слика није Таџ Махал да стоји вазда непромењиво и стамено, слика је ствар тренутка и светла које се на трен спусти на људско лице.
Абишак одлаже на трен сласни батак, узима апарат, ставља ново, портретно сочиво:
– Црвена је добра боја за јело, за сари, за слику. Стани ту где си и причај као да је нешто важно, држи ту шећерну јабуку и гледај је као жену да гледаш.

*
Вози Абишак уз дунавске докове, булеварима који носе имена краљева и принцеза, светаца и ускока, само што овде, у Мађарској, презиме претходи имену па звуче дуже, званичније.
А имена је разних и свако је од неког рода. Он, фотограф из Индије, именом је Абишак Синг. „Таквих је имена, у Индији, многољудној, на хиљаде” – каже. На друштвеним мрежама, у уметничком свету посебно, у потписима књига и песама, у шпицама филмова:
– Моје је име једно од хиљаду, па све мислим, кад ме не буде, можда ће неки од хиљаду мојих имењака, разних Абишака диљем Индије, после мене наставити мој рад, а мени неко честитати за њихов…
– Ако ради честит посао – кажем му – ти већ сад прихвати као да је твоје, узима се одувек оно најбоље.
Казује Абишак причу о Индији. Пуно је различитих вера, те се дело некад не мери по томе какво је, него по имену уметниковом или по богу којем се моли. Ето, од тога је отишао, ако већ мора рећи, и дошао овде, у Панонску низију, поневши свој рад и име, своје а често.
Кажем му да је свет пун двојника: има у Бејруту, у улици која од кеја води ка четврти Корајтем, берберин који личи на Омара Шарифа, али не требају свету два глумца истог лица. Сваком је записано, макар за то и не био богомдан, да ради нешто – њему, берберину из бејрутске четврти, да шиша и брије, и гради приче кроз шуштави звук маказа. Слуша Абишак о Бејруту, о бријању и причи која га прати, о путницима што дођу и остану, слуша па каже да је и Будимпешта град у којем се може сада спустити сидро, и овде се могу чути разговори са ауром пријатељства и наћи котве за наше бродове.
Абишак вози уз кеј који води ван града, даље су салаши и чарде и Естергом, град угарских краљева, онда Вишеградско горје и Словачка. Вози сигурно, не плаши се кочнице, квачила; каже, променио је фокус, померио све као негатив, као кад се наједном промени угао слике. И све му је живља реч, о оном што је сваком најмилије – о послу којим се бави.

*
– Не напада тигар човека, нити је та пругаста мачка велика и страшна као на слици – говори Абишак о бенгалским краљевским лепотанима мачјег рода, које је сликао за календар. Показује ми слике, једну по једну. На једној слици тек се провиди издужено тело, како се тихо шуња кроз грање, елегантно као Шир Кан из приче. На другој је глава мачја сва у првом плану, тигар гледа право као да позира. А женка са тигрићима, подиже зубима мале.
– Са тигровима – каже Абишак – фотограф мора најпре причати, као и са сваким другим моделом. Тако и ја, пре слике, гледам у тигра, и говорим му тихо, шапућем му хинди, јер индијски је. Тако се гледамо, као што се гледају мегданџије одмеравајући снагу, а онда полако извадим објектив и усликам.
– Реци, по срцу и души, да ли те било страх, имало? Како си знао да тигар неће на тебе? – питам.
– Није, нимало, ја сам ипак Индијац.

*
Сликао је Абишак све, али као што певачима једна песма, случајни хит, донесе највише бакшиша и славе, тако је и њему карма удесила да буде те ноћи на големом аеродрому у Куала Лумпуру.
– Пио сам чај и кроз велико стакло видео боинг, блистав и моћан. Аеродроме сам одмалена волео, никад ми на њима није досадно. Чистим објективе апарата, седнем за рачунар па дорађујем слике, рекао сам ти већ, данас се са сликом све може. Додајем јарке, пригушене нијансе, претворим колор слику у црно-белу, па заживи одједном сасвим другачија, у новом руху. Онда, одмарам очи гледајући у даљину.
Зурио сам тако кроз аеродромско окно и гледао авион, како у вретенасто трупло уносе пртљаг а онда, ни сам не знам зашто, ставио зум објектив, каквим се сликају утакмице, и усликао. Говориш ми о бејрутским мајсторима. Берберин брије, свирач на лутњи свира. Ја сам фотограф, моје је да сликам.
Наредних дана, међутим, гледајући вести, вратио ми се у сећање број исписан на телу летелице: МХ 370. Да, тај баш несрећни авион, малезијски, сам усликао.
– Сећам се – кажем – вести о том авиону, несталом над Индијским океаном, недуго након узлетања, сећам се и Бејрута у то време. Гледале су се вести у кафани „Капетанова кабина” и до ситних сати у звезданој ноћи гонетало шта је могло бити са авионом, са две стотине његових путника, које се све и какво тајно благо није откривало у потпалубљу.
Било је за шанком кафане-брода оних сумњичавих, што кажу да је на екрану све опсена и лаж, било је оних што су у последњем дијалогу из кокпита, пре но што ће авион заувек нестати са радара, тражили кључ мистерије и неслућени смисао. Неки су мењали канале, на ситним екранима мобилних телефона читали теорије завере и на њих калемили своје приче, па је у измаглици бејрутске кафане, пловио нестали авион као уклета барка међу морске струје, сукао се на океанске обале, на спрудове Момпрачема.
Али сви су гледали исту слику: малезијска летелица, блистава и сјајна, спремна за полетање у неповрат.
– E та је моја! – вели Абишак – ваљала ми је као добра песма певачу.

*
Са брда Гелерт, које је уклесано у панораму града, пружа се поглед на термалну бању и Мост слободе, који је Маргитином мосту зелени, челични одслик. Пролазе црвени дабл-декери за крстарење градом. Дођу пред празнике, у Пешту, туристи, преко дана буде сунца на дунавском кеју па се зимски дан чини топао, али са првом вечерњом светлошћу траже топле бањске воде и сауну.
На станицама које личе на мале граничне постаје чекају кондуктери, Африканци, буде туристе гласом громким и брзим, уз пљесак по раменима – како се поздрављају стари другови или како се начас братими у кафани. Довикују, енглески им је ритмичан, силовит: „Има карта за дан, за два дана, за дан и ноћ, за аутобус и брод. Укрцај се и сва је Будимпешта твоја!” Носе црвене кошуље са еполетама, какве носе морнари и пилоти, а на краватама им везена мапа света, разбацани континенти и заставе.
Глас човеков и прича његова, поздрав по плећима, иде и носи испред слике града и пејзажа. Око Будимпеште нема бр̑да, већ само преливи боја благо валовити као набори сарија, тканине која скрива и открива. Абишак паркирао ауто и расклопио мапу града, штриклира оријентире, заокружује; опет миран као браман. Гледа из висине као што чине ликови из романа када им се раскриле простори света.
Ликови из стварности такви су, ни бољи ни гори. Није живот Махабхарата, нити је у свакој причи епика, драма. Приче су некад лишене велеобрта, мирне као тигров шар, саткане од стварности; а опет лебде над њом као раскриљен ибис, па се углас стопе у књигу.