Иван Новчић
ДОРУЧАК СА ДИОГЕНОМ

 

У ГРАДСКОМ ПАРКУ

Седим у парку
Као по обичају
Никога нема
Сви су на мрежи
Умрежени

Без деце и снова
Коров у парку
Као на души
Сети ме шавова
Док мени се спава

Самцит и срећан
Без људскога даха
Узвикујем Урааа!
Збиља је то:
Самоћа је пола здравља

Окружен тишином
Тамновидац ме походи

То јесен луталица
Нада мном дише

УСЛОВИ

Да бих те оженио
Мораћеш да се претвориш
У све моје самоће
А то је теже од твоје
Која те прогања

Да бисмо остали у браку
Срећа мора да је бродоломник
Бескраја
Само на око надомак Месеца

А ако хоћеш драгим да ме зовеш
За доручак ме уместо погаче послужи

Можда ти досадим једнога јутра
Игром случаја постанеш удовица

У црним ритама најсрећнија

У ВРЕМЕ РУЧКА

драга поставља на тањир
удове, крљушти, пераја

уместо ножева, кашика, виљушки
зуби нам сребрни прибори

крвава шницла палаца
и левим оком намигује

шћућурени тако за столом
остаћемо гладни до вечере

ДОЛАРИ

Када бих добио Нобелову награду за књижевност
На банковни рачун са мојим именом
Легло би пар хиљада долара
Од оних што су им долари
Једина Библија

Моја жена би то потрошила
На зидове, глину, бакар и мермер
Јер и она више воли доларе од књига

Када бих добио Нобелову награду за мир
Постао бих славан као Вангари Матаи
Сви моји немири стали би
У повељу од папира
Коју штампају они
Што више воле немире од мира

НАЈЛЕПШИ ДАН

Постоје аскетске тезе
Да је човек најсрећнији када му је свеједно
За људе, за околину, за себе

То ме сети на моју шетњу по Холандији
Када сам као грбавац узалудно тражио посао
Једва видљив као длака у носу

На тргу на којем сам се умивао
Мирисало је сочно цвеће
Тело моје било је
Искидано небо пред кишу

Седео сам неколико сати
Ни гладан ни жедан
Без наде, без слутње, без умора

И посматрао пролазнике и градске луталице
Како некуда журе без циља, без повода, без смисла

Када би живот могао да стане у један дан
Чини ми се да је то било тада
Када сам са тим „свеједно ми је“
Провео најлепши дан у животу
Ван људи, ван околине, ван себе

БРДО, БРДО САМ ТИ, ДРАГА

Брдо, брдо сам ти, драга
Сила сам, сиров и груб

Ово што видиш на мени
Најмање су кости
Колико воде у бунару
Толико на мени меса

Могао бих амбаре на леђа
Могао бих волове за уши

Али зима кад зајечи
На твојој постељи
Ја подвијем реп
Свуда ме по теби има
Мањи од миша
Мањи од соли

ДРУГИ ЈА

Мирише соба на букву, јасен и храст
Њене коже одавно нема
Али зато сам под овим кровом сȃм
У камину пуцкетају примерци потпале,
багремове гранчице
Kад кораком прилази ми онај други ја
Прекривен кором, обраслим лишћем
Сав је од мене скројен и пришивен
Мени ће он
Мени првом
Злости ноћас да отера

РАТ ЈЕ ПРОШАО

Рат је прошао
Дечаци су обукли цивилна одела
И кренули у град

Једну улицу наниже
Девојке обучене у свечане хаљине
Показивале су своје кремом намазане бутине

Као да ничега није ни било
Ни рата ни нас

Као тесто танко
Живот нас за сто пекарски лепи

Трагове брашна по врху
Носи развигор

Слојевито
Отписани дуг

(Сремска Митровица, 1992)

ВИДИЦИ

Ужелим се понекад homo sapiens-a
И помислим ничега од њега лепшег нема

Он се налакти
Пита за здравље, мудрује
Некако ме људске црте одобровоље

То траје кратко као и сутон
Колико семе маслачка
Колико и машак са јесењег грожђа

По земљи пузим
У бусену лампом
Мраве тражим
Дижем руке од човека

МОЛИТВА

Господе,
Има ли у Паклу за мене места
Ако може двокреветна
Са верандом што гледа на ништа
Тело ми се издужило
Чудно разбокорило
Лежања никад мени доста

Чуо сам Господе,
У Рају живе
Погани брђани
Кује и гаврани
И кепеци ини
Буре је прилично имуно
Не треба ми то
Ако могу кроз молитву
У смрти да ме мимоиђу

ПОГАНА ПЕСМА

Када ме Бог у поганог претвори
Јасније видим куле и градове
И преко брда ђуле ме са собом понесе

Када ме врати у пређашње стање
Слабовидо јагње
Нека ми мрена нагриза очи

И тако слеп по себи лутам
Газећи по води, газећи по роси
Вечито жедан
Себи недоступан

ДИЈАЛОГ НА КРАЉЕВАЧКОМ ГРОБЉУ

Последњи пут када сам те видео
Био си жив

А ја тебе таквог само мртвог памтим
Лежао си овде
Очи сам ти лично ја склопио

Ја тебе таквог мртвог не познајем

Ни ти мени жив срцу ниси прирастао

Где смо онда ти и ја
Ако су нам смрти једина окупљања